Ријалити – понижавање човека уживо

Недавно сам на једном од домаћих сајтова гледала филм Kingdom of Heaven тј. Царство небеско (2005) славног Ридлија Скота. Не разумем зашто је дистрибутер инсистирао на енглеском наслову филма кад на нашем језику постоји одговарајући израз „царство небеско“, чија је библијска конотација (нпр. Лука 17:21) неопходна за разумевање порука филма. Премда је ова раскошна епопеја добила и неколико стидљивих награда, упркос политичком контексту америчких ратова на Блиском и Средњем истоку, Ридлију Скоту она није донела славу и богатство, као ни Прометеј у јуну прошле године.

(Не, нисте погрешили. Овај чланак заиста говори о ријалитијима. Наставите да читате.)

Чини се некако да је судбина филма данас и те како условљена тиме да ли и како обрађује своју тему, тј. да ли став који усваја режисер одговара становишту које у том тренутку заступају креатори јавног мњења, а које потом путем медија усвајају и „широке народне масе“ (томе данас углавном и служи уметност за масе – индоктринацији).

Познато је да се, бар у САД, пред крај рада на филму практикује једна врста предпремијере, којом се проверава да ли се одређеном узорку публике – који би требало да добро представља општу популацију – допада крај филма, јер крај филма показује да ли побеђује „добро“ или „зло“. Много је првобитних тужних завршетака управо из овог разлога морало да се прекроји у хепиенд не би ли публика похрлила у биоскопске дворане или купила ДВД.

Скотов Прометеј покренуо је прошлог лета сувише дубоких и тешких, најтежих питања која човек уопште може себи да постави, и уз то дао и сугестије за вероватно најгори могући одговор на та питања, преценивши мисаоност и укус просечног гледаоца, посебно у периоду пред годишње одморе, када забава побеђује размишљање и трагање за великим животним истинама.

Ни Царство небеско није филм за опуштање, никако. Ни тема, ни обрада, ни специјални ефекти, чак ни лепота Еве Грин или шарм Орланда Блума и Лајама Нисона нису намењени сањарењу. Овај филм вас неће уљуљкати у уверењу да све није тако црно као што изгледа и да ће све на крају добро да се заврши у епопеји људског рода.

Тема филлма – крсташки ратови с краја 12. века, време славног Саладина. Уффф! Каква непријатна тема у ово наше доба верске толеранције, бар декларативне. После свих крвавих сукоба на Балкану, покренутих и подстрекиваних споља, после зверстава и злочинстава која су починили „обични мали људи“ од којих то њихове комшије нису очекивале, сада, наједном, посебно ове јубиларне године, која је сва у знаку Миланског едикта, и најмоћнији црквени великодостојници хвале „слободу савести“ и „право на верски избор“, као што ушима својим чусмо приликом нишке прославе годишњице Миланског едикта. Истовремено, не треба бити професор историје да бисмо знали како је слобода савести проглашавана за најгору јерес на Западу и на Балкану кроз све векове од Миланског едикта до данас.

Политички некоректни Ридли Скот дозволио је себи да на крсташке ратове подсети многе који би хтели да их гурну под тепих, да их забораве или да их оправдају приказујући их у неком пријатнијем, ревизионистичком светлу. Штавише, Царство небеско снимљено је у време Џорџа Буша Млађег, а сличност средњовековних ратова између хришћанства и ислама са политичко-верским сукобима које су САД запалиле на Блиском и Средњем истоку – јасно је истакнута на крају филма.

Кока са златним јајима

Реконструкција краја Другог и почетка Трећег крсташког рата урађена је с много труда и историјске тачности, без обзира на протесте неких историчара, којима се критика крсташа и њихове идеологије нимало није допала (приметите да је већ годинама у току темељно прекрајање историје). Филм подсећа гледаоце на добро познате и непобитне чињенице: да су владари и великаши Светог римског царства, предвођени папом Урбаном ИИ и његовим наследницима, у раздобљу између 1095. и 1289. године, у име Христа и хришћанства проливали не само муслиманску, него и хришћанску крв – опљачкавши Цариград 1204. године (а пре тога, за рачун Венеције, чак и Задар у Хрватској), поклавши том приликом мноштво људи, жена и деце и похаравши град и околицу. Приликом пљачке Цариграда, однели су на Запад не само злато и драгоцености, него и читаве грађевине растављене на делове. Венеција, коју као бисер Јадрана обилазе милиони туриста – заправо се кити покраденим благом Византије, о чему можете читати у сваком водичу кроз овај град прљаве и крваве прошлости. Цариградски покољ хришћана, као и каснији догађаји, показао је да главни циљ крсташа није „ослобађање Христовог гроба“, као што су тврдили, већ освајање богатог Леванта, чија је цивилизација у свему надмашивала Европу. Надмашујући Европу, Левант ју је истовремено угрожавао и понижавао. Угрожавао у политичком смислу, а понижавао културно и верски, оспоравајући снагом чињеница фанатичну увереност тадашњег Запада како је Бог наклоњен само хришћанима. До крсташких ратова – и пљачке и разарања које су они донели – Исток је у сваком погледу био супериоран. Готички лук, преузет из исламске архитектуре и развијен на Западу, један је од бројних невербалних комплимената Запада упућених Истоку.

Историја крсташких ратова заправо је крвава и епска верзија оне једноставне и поучне приче о сељаку и кокошки која је легла златна јаја. Прочуло се, каже прича, да у једном селу неком сељаку кокошка сваког дана излеже по једно златно јаје. Кад је то чуо, један грамзиви сељак оде тамо и некако украде кокошку. И шта је урадио ? Заклао ју је да из ње извуче златна јаја. Остао је кратких рукава – у кокошки само крв и месо.

Неоспорна је чињеница да су, у склопу крсташке војске, многи у простом народу, међу плаћеницима и међу племићима – искрено веровали да је срамота за хришћанство да муслимани држе Јерусалим и Христов гроб (при чему су превиђали да муслимани који се заиста држе Кура’ана и те како поштују Христа) и да их је то покренуло у крсташку војну. Истина је и да се проповедало како убијање неверника није грех, већ доноси опроштење греха и ослобођење од овоземаљске покоре јер служи Богу. Међутим, догађаји који су уследили током два века ових ратова јасно су показали да је далекосежни циљ био много приземнији у тренутку политичке и духовне кризе: Царство земаљско у име Царства небеског – покорење свих народа Цркви и Христовом викару, иако је Христос одбио сотонину понуду да силом освоји свет (Матеј 4 :8,9). Уједињење европске аристократије под водством Рима, а зарад „ослобађања Јерусалима“, отклонило је за неколико векова опасност од расцепа Царства земаљског у краљевине, и стварање националних држава. Царство земаљско које су крсташи ширили, то је Цивитас Деи , створена у име Христа, али мачем грешних људи – иако је Христос јасно рекао Пилату да његово царство „није од овога света“ (Јован 18:36). Левант, који је наследио хиљаде година цивилизације, који је имао плодне контакте и са царствима Далеког истока, био је та златна кока коју је требало отети и распорити јој утробу, узети златна јаја и однети их кући, на Запад.

Саладин, тај изузетни владар о коме похвално пишу и хришћански хроничари оног времена, покушао је да крсташима предложи да кокошку оставе да живи како би и једнима и другима сваког дана носила по једно златно јаје – додуше само једно, али златно. Неки од европских племића и владара прихватили су тај изазов – изазов мира и саживота вера и култура – али је примирје кратко трајало, на несрећу свих, а посебно похлепних уљеза са Запада – који су после два века истерани, да се не врате на Блиски исток све до 19. века. Данас су опет на Истоку, и неће скоро отићи. И даље кољу кокошке, тражећи у њима нафту, између осталог.

Звезде ријалитија

Док сам тако пратила ову готово 200 минута дугу епопеју у Палестини, изненада сам, у горњем десном углу, спазила иконицу са линком за најновији „ријалити“ (reality show) и наслов „вести“: „Она и Он у кревету “ (Она и Он одговарају стварним именима).

Какав прелаз! Какав слободни пад на дно дна! Од цивилизацијског обрачуна Истока и Запада на Блиском истоку 1180-тих, до намештеног „обрачуна“ двоје бедних људи у кревету под будним оком воајерске камере. С једне стране ратници који се нису плашили да, мада често у име наопаке идеологије, крваре, страдају и гину, али и проливају крв других, у име каквих-таквих идеала; с друге, „рвање“ двоје анонимуса који би хтели да постану славни глумећи пред камерама интимност, иако интимност није намењена људским погледима, не би ли привукли пажњу исто таквих јадника као што су и они, и тако постали њихове „звезде“.

Звезда! Шта је све та реч некада значила! Звезда водиља која је симболисала братство и јединство, светлу будућност, човекољубље, једнакост и слободу – све те вредности које данас многи исмевају, али које су заиста биле и остале вредности за које вреди и живети и мрети – то је била звезда. Па звезде које су водиле морепловце на њиховом опасном путу у непознато. Звезда, нешто недостижно за човека, нешто светло и постојано, што људске руке не могу да досегну, ни да сруше ни да погазе.

У Библији се Христос назива „сјајном звездом Даницом“ (Откривење 22:16). Чак се и анђели у неколико наврата пореде са звездама. Међутим, откако су разни научници, уметници и филозофи објавили да је Бог мртав, као Ничеов Заратустра, или да Бога нема, као Јуриј Гагарин када је слетео на земљу, популарна култура остала је без истинске вертикале – без небеских висина са којима се може комуницирати (бар док пројекат СЕТИ не оправда своје постојање). Уосталом, није важно ако горе нема никога: звезде од пластике су слетеле на земљу, и ваљају се по креветима и у блату.

ријалити-7Сада „звезде“ певају на ТВ-каналима целог света, који се богате на рачун некултуре бедних и понижених људи; „звезде“ држе концерте у којима сценске вратоломије прикривају истину – да не знају да певају; милиони незрелих, неуких и беспослених „лајкују“ изјаве површних „звезда“ и њихов „стајлинг“. Те звездице су „краве музаре“ медијских магната и магнатића који продају све што могу, па и људе, њихове животе и њихову интиму.

Кад остану без непоштено и нагло зарађеног новца – а то бива често и брзо јер су и саме жртве конзумеризма, тако да не умеју да буду скромне и промишљене у располагању средствима – ове звездице, заборављене и оцвале, пријављују се за учешће у ријалитијима не би ли дошле до богатства и пажње медија и њихових конзумената. Овим „бившим“ придружују се анонимуси уверени да су „будући“.

И на Балкану и другде, медијима свакако није стало да њихови гледаоци и слушаоци размишљају и да се образују. Медијима нису потребни људи који мисле и слободно одлучују, већ људи сензуални, зависници од слика и звукова који их кондиционирају као експерименталне животиње – и чине их све гладнијим вештачког раја који мами с екрана. Баш као у Врлом новом свету, људима-заморцима медији не дозвољавају ни тренутак мира и тишине како би бар на тренутак препознали да живе бесмислено и нељудски. Гледаоци ријалитија не воле да размишљају, не воле озбиљне теме, беже од суочавања са стварношћу – то не могу да поднесу. Зато је забава једини начин да живе у забораву и несвести о стварности – прикључени на примитивну верзију матрикса.

Нема сумње да је и судбина кандидата ријалитија тужна и невољна. (Овде ваља да се донекле оградимо: ријалитији који од кандидата траже да покажу неку вештину или способност, попут певања или кувања, још и имају неког смисла, али само донекле, јер и они поседују неке опште карактеристике ријалитија, попут извештачености, театралности, ласцивности, намештаљки и сумњивих критеријума избора).

Кад свим срцем желите да будете звезда (шта ће вам то?) – да сијате и да вас гледају милиони лица и диве вам се као да им се указао сам Бог – ви заправо чезнете да будете средиште своје блатњаве епифаније – баш као и сваки моћник и цар и краљ, од Нимрода до данас. Ви желите да будете славни – да вас славе, да вам се диве и обожавају. А шта је заправо то што ви желите? Да будете као Бог. И како то мислите да ћете постићи? Поступајући без узвишености, достојанства, духовне или интелектуалне моћи. Што је кандидат злобнији, перверзнији или глупљи – утолико је поменутој публици занимљивији; утолико се боље гледалац осећа кад се пореди с њим. Нема богова, само јадници.

Авај, Бог је бесмртан и непромењив, изнад материјалних закона планете Земље. Свака лепотица дана, макар је звали дива, тј. „божанствена“, била је лепа само неколико година, а онда остарила – и умрла. Толико о богињи. Богиње могу да постану и богињаве, што добро знају и тинејџерке. Велики проблем са људском славом јесте што је пролазна, и што се повратак у сенку тешко подноси. Потрага за славом и популарношћу увек је подсвесна тежња за бесмртношћу и статусом бога. То је срж амбиције не само „старлета“, уметника и „уметника“, него и политичара, чак и научника. Ахилеј је одабрао славу уместо живота, изразивши чежњу свих јунака. Међутим, пошто се данас сматра да „за идеале гину будале“, у наше време чезну за славом која се не плаћа животом, већ само образом – и ето ријалитија.

Када чаролија популарности прође, када се укуси ћудљиве, размажене и све испразније публике промене, звезде се помраче, а у међувремену, због бурног живота, и убрзано остаре, уколико нису имале спреман „штек“ за пластичне операције, што је продужило трајање неким звездама 80-тих. Кад се и новци потроше, па се више нема ни за пластичног хирурга, менаџера, стилисту, ни за куповину песама код текстописаца и композитора, шта чинити?

У том случају преостаје једна од ретких прилика да их још неко гледа и слуша, да се чак појаве и у новинама, и да за то добију и нешто новца: ријалити шоу! Каквог ли мутанта од речи! Овај тип емисија нема на нашем језику ни име – није ни чудо.

Када успеју да се „убаце“ у неки од ријалитија типа „гледај, народе, како се понижавам“, шта ови људи раде? У суштини, праве од себе медијске проститутке. Њихова публика углавном су незрели тинејџери и адолесценти, као и људи озбиљнијих година насукани на обалу живота – којима је дан и живот довољно дуг и досадан да га троше на посматрање привида туђег живота.

Да ли ће можда, пратећи животарење ових марионета, научити нешто племенито и корисно за свакодневни живот? Да кувају, воде домаћинство, васпитају децу, вредно и поштено раде и решавају стварне проблеме?

Таман посла!!! Све поменуте активности ужасно су досадне и испразне гледаоцима ријалитија. Ријалитије и гледају људи којима је свакодневица незанимљива, који беже из стварне стварности у реалитy – претварање неких људи да живе – карикатуру живота с ону страну Алисиног огледала. На жалост, на екранима ретко видимо људе који се боре и труде да од свог живота начине нешто лепо и вредно, као у емисијама попут Сасвим природно. Аутентични људи немају времена да гледају ријалитије, јер имају само 24 сата дневно да од улепшају стварност – далеко од камера и беспослених очију. Живот још увек лепим чине стварни људи које камере не прате – срећом, да и они не би почели да глуме.

Ријалити је peep show за људе који беже из стварности, иако су телом у њој. Људе који не проналазе смисао живота, отуђени од себе самих.

И шта то они гледају? Ови испразни воајери гледају како „звезде“ са екрана невешто глуме стварне људе огољене „до коске“. Највише пажње привлаче они учесници ријалитија који су и највише рашчовечени. Несхватљиво је да особа која је сањала да буде неко, или је неко и била али је сад само хас беен, да та индивидуа (ЛИЧНОСТ је велика реч које треба бити достојан!) милионима очију излаже своју беду и своје понижење, и да се нада да ће на томе зарадити!

Ко се стиди стида?

Једна од најстрашнијих последица свега оног што се десило у култури од 50-тих година 20. века – јесте и нестанак срамоте, стида и интимности. Од када су, између осталих, Жан-Пол Сартр и Симона Бовоар, љубитељи мењања партнера и секса у троје, постали идоли и узори слободне мисли, од када је доњи веш почео да лети по бинама, од када су хаљине на преклоп преплавиле свет, а абортуси постали рутински и уобичајени, људски род је почео да се СТИДИ СТИДА. „Ниси ваљда луда да се стидиш?!“

Почев од духовне револуције 50-тих и 60-тих, многи су уметници и „просветљени“ мудраци учили поколења да је срамота осећати срамоту и да је осећање стида само последица погрешног и назадног васпитања заснованог на верским предрасудама и превазиђеним мерилима пристојности. Штавише, дотадашње схватање по ком голо тело човека није за свачије очи, баш као и његова сексуалност уопште – у време сексуалне револуције проглашено је за примитивно и нехумано.

„Некада су девојке црвенеле од стида, а сад се стиде кад поцрвене“, рече неко.

Од тада је нормом „просветљених“ и „напредних“ друштвених снага проглашена парола из Врлог новог света Олдоса Хакслија: „Свако припада свима.“

Ријалитији представљају масовни воајеризам који почива управо на тој идеји – да свако припада свима – бар свачијим очима. Да би се једно људско биће у потпуности изложило погледима непознатих посматрача – мора бити сломљено или бесрамно. У њему мора бити изгажено људско достојанство и осећање за неприкосновеност и светост интиме, за целовитост личности, за богатство бића. Када човек изгуби то свето осећање неповредивости своје и туђе приватности, приватности која се дели само са блиском особом којој верујемо и припадамо, онда пристаје да снима и учествује у болесним емисијама попут шоуа Џерија Спрингера и неких овдашњих – читаоцима познатих – какве може да води само бестидна особа на бестидном ТВ-каналу у власништву бескрупулозних људи, у морално посрнулој држави. Читава ова војска мутаната насрће на последње остатке поштења, чедности и стидљвости у начетом вредносном систему гледалаца.

Зашто бисмо се, међутим, уопште стидели? Зашто бисмо скривали свој прљави или скупи доњи веш, и оно испод веша? Шта је то стид?

Ма колико био озлоглашен и исмеван, стид је заштитни психолошки механизам који чува достојанство човека, уграђен у нас да нас упозори на све што у нама и око нас угрожава нашу моралну целовитост (интегритет). Стид је израз права и способности сваког појединца да одлучи коме ће ускратити приступ својој личности и сензуалности. Кроз стид нас зло у души и телу боли као рана, мучи нас све док то страно тело не одстранимо из себе, док се не очистимо. Човек се стиди кад га понизе, кад га обезвреде, кад га оголе, када оскврне Божију слику у њему.

Две врсте стида – морални и сексуални – заправо су тесно повезани. Морални стид подразумева препознавање да смо се огрешили о систем вредности у који верујемо, што угрожава интегритет духа. Сексуални стид подразумева препознавање претње нашој интимности, он је снажан отпор угрожавању интегритета тела.

Шта уопште значи интима или интиман? На латинском, интимус је суперлатив придева интус, тј. „унутрашњи“, и подразумева максималну близину, оно најдубље у човеку и у срцу – унутрашњи круг у који улазе само одабрани. Људска интима подразумева највећу близину коју човек може да има са другим човеком, и кад је реч о духовном и кад је реч о телесном општењу – толика близина да се личности (и тела) сједињују, а ипак остају свако за себе.

Разјаснимо нешто веома важно: ови редови не проповедају викторијански стид од сексуалности саме по себи. Постоји, наиме, и добар и лош стид. Човек не треба да се стиди напросто зато што је сексуално биће, зато што је у њега усађена привлачност према супротном полу са читавим суптилним емотивним, психолошким и физиолошким механизмом који сексуалност укључује. Црква у прошлости јесте од сексуалности начинила табу учећи народ оно што Библија не говори – да је сексуалност сама по себи грех. Многе тако васпитане особе „одрађивале“ су брачну дужност с осећањем кривице, уверене да је полни чин сам по себи срамотан и грешан – тим више што са собом доноси задовољство. Сексуално задовољство сматрало се доказом да је сексуалност грешна, иако је заправо задовољство део Божијег дара сексуалности, уколико, наравно, није девијантно (јер и педофил ужива у својим перверзијама). Зашто ђаволу приписивати оно што је добро и од Бога?

Стид и сексуалност

Међутим, читајући прва поглавља Библије, јасно видимо да је Бог лично створио сексуалну привлачност у човеку. „Мушко и женско створи их“. Пре него што су Адам и Ева послушали змију, Бог им је веома јасно заповедио: „рађајте се и множите се“ (1. Мојсијева 1:28). Исто је тако јасно да је промискуитет велико зло, поремећај мушко-женског односа, и велика болест човековог тела и духа, која никада не доноси срећу, већ оставља у души пустош и неутаживу глад за другим. У животу дон Жуана, тела се нижу, али љубав измиче.

Полност човека подразумева да га је Бог створио „мушко и женско“, и да је Бог сам у човека и жену уградио задовољство сједињења с другим бићем, наводећи га да превазилази себе, непотпуног, и своју потпуност нађе у сједињењу с другим бићем. Сексуалност је много више од коитуса, много више од начина размножавања, она је онтолошка, теолошка и психолошка категорија, корен друштвености, корен заједнице, повод за љубав и доброту.

Позитиван сексуални стид подразумева одбрамбену реакцију којом човек штити своју сексуалност, не негирајући је. Здрав човек не стиди се тога што је наг испод одеће, али ту голотињу не излаже свакоме јер зна да она свакоме не припада, јер зна да је лепота полности у њеној посвећености вољеној особи, а не очима странаца. Здрава сексуалност значи избор, одбрану интиме од насртаја оних који нас желе, али не воле. Здрава сексуалност захтева припадање и верност, уместо насумичног сусрета, како би сједињење тела донело и задовољство души. У томе и јесте њен пуни смисао. „Једно тело и једна душа“. Мало их је који су то дочекали и постигли јер их је мало који су поштовали себе – свој дух и тело – довољно да не би пристали на отпатке и сурогате љубави. Није могуће сагледати размере емоционалног разарања које је произвео промискуитет, неверство и сексуално насиље. Сваки пут када човек не успе да у склад доведе телесну и емотивну блискост – што је могуће само кад партнери имају поверења једно у друго јер су верни једно другоме – настаје несклад у бићу, осуђеном да непрестано трага за тренуцима пролазног и окрњеног задовољства.

Када је реч о моралном стиду, он настаје када се човек огреши, у својим или туђим очима, о начело добра у које верује. Добро је док човек осећа стид – то значи да још увек има осећање властитог достојанства, и да тежи да буде доследан својим вредностима. Кад човек престане да се стиди, кад постане равнодушан према злу, карактер се деформише ; тада ништа више, осим користољубивости, не спречава човека да чини зло. Ако нема Бога, све је дозвољено, а седиште човековог морала премешта се из главе све ниже и ниже.

Као што нас стид упозорава да нам је савест угрозио морални вирус, тако и бол представља савршен алармни уређај који нам каже да нам је живот угрожен. У томе се и састоји јединственост губе или лепре (о чему говори и Царство небеско Ридлија Скота) – то је болест која не боли. Бактерија убија нервне завршетке удова, ушију и очију: губавац се распада, губи уши и очи, али не осећа ништа. Тако и бестидника његов неморал не боли. Када се застидимо, што је доказ здраве осетљивости на зло, најбоље је да преиспитамо каква нам је тамна сенка заклонила савест и образ, уместо да пригушујемо стид убеђујући себе да је све у реду.

Све за образ, образ ни за шта

Срамота – то је рана на савести, рана која љуто пече; само праштање и љубав могу да је залече – а тога је данас мало међу људима. Када погрешимо, кад се осрамотимо, драгоцено је и утешно знати да, макар нам људи не праштали, Бог искреном покајнику увек и засигурно прашта. То је обећао и остварио кроз Исуса Христа.

Када човек нема достојанства, када не доживљава себе као комплетну личност, он се лако предаје проституисању, и даје своје тело и душу свакоме на увид за шаку новца и неколико дана или месеци наклоности испразних људи. Он иде све даље у срамоћењу себе, али га то не боли. Савест постаје губава.

Већ дуго се зна да су жене и мушкарци који раде као проститутке у огромном проценту (европске процене говоре о неких 80%) у детињству били жртве сексуалног насиља, често и инцеста. Ови несрећни људи и жене научени су одмалена да други имају право на њих, да нема границе између оног што други могу да виде или додирну и оног што није за свакога. Они никада нису научили шта значи интима – зид између мог бића и оних којима не желим да припадам. Они лако дају своје тело другима јер су научени да се подају. Истовремено, психијатри откривају да промискуитет иде под руку с емотивном блокадом и немогућношћу припадања и емотивног предања.

Људи су све више изложени разорном насиљу медија, а посебно ТВ-смећу званом ријалити. Ко ће их заштитити од ове порнографије, од вулгарности и безакоња сваке врсте, од силовања душе? Ко ће младе људе научити да не морају да легну у било чији кревет, да могу да бирају коме ће припасти и са ким ће бити, да своје уши и очи не излажу свачему, да могу да остану невини све до ступања у брак, и да тиме треба да се диче, а не да се стиде? Ко ће да им каже да секс без љубави, одговорности и оданости значи да су се продали – ни за шта? Како ће схватити шта значи чистота и невиност ако је изгубе пре него што постану свесни свог стања?

Медији им то неће рећи, јер медији живе од задирања у нашу приватност, живе од превртања по нашој души и уму као по складишту неискориштене робе на којој покушавају да зараде.

Учесници ријалитија, који се излажу погледима доконих ТВ-воајера, људи који се понижавају пред очима камера, утолико „занимљивији“ што су бесрамнији – претварају се у тела без душе и достојанства, љуштуре без садржаја. Никакав новац не може да надокнади њихово понижење.

Срамота. Срамота. Срамота. У онима који још умеју да се стиде, сирена звони за узбуну: „Обуците се и одлазите! Склоните се од камера и живите достојанствено.“

Не гледај ријалити. Допусти људским бићима које гледаш да се сакрију и покрију и да живе своју приватност, и сам себе заштити од воајерства и порнографије.

„Царство небеско“, каже главни јунак Скотове филмске епопеје, „налази се у срцу и у глави, и нико га не може освојити.“ Ово више није тачно. Царство небеско у човеку – ту оазу савести и чистоте – освајају неморални и насртљиви медијски макрои – који спајају ТВ-проститутке и њихове муштерије-гледаоце, али на сопствену добит, а на духовно уништење ових других. Царство небеско можемо изгубити ако га се одрекнемо – ако престанемо да се стидимо јер то више није у моди, и допустимо да нам дух и тело преплави блато бестидности. Ко не зна за стид нема више ни достојанства, ни части, и изгубио је себе. Стид је непријатан и мучан, јер боли, као и телесни бол; ипак, стид је упозорење да нам је потребно очишћење. Ко се више не стиди – тај не зна колико је болестан.

Немој бежати од стида – он нас води ка кајању, ослобађа савест од нечистоте, враћа нам осмех и враћа нас драгим људима које смо ожалостили. Стид нас чини бољим људима – он у нама и око нас чува и брани Царство небеско.

---

Извор: Знакови поред пута