Русија и америчка игра дрмања Јерусалима

Одлука председника Доналда Трампа да Вашингтон призна Јерусалим као главни град Израела ништа битније не мења на Блиском истоку, па су бурна реаговања широм света, укључујући и насилне демонстрације, део оркестриране кампање како би се прикрила стварна позадина те Трампове одлуке и дао јој се већи значај од онога који она стварно има. Када се разгрне бес и потисну бројне медијске анализе са готово идентичним оценама, онда се покаже да је Трампова одлука пре свега покушај куповања времена у, како изгледа, незаустављивом процесу смањења, понегде чак и губитка, америчког утицаја на Блиском истоку.

Председник Трамп је уствари учинио извршним закон који је амерички Конгрес донео још 1995. године, што није учинио ни један његов претходник, али, треба подсетити, то је било и Трампово предизборно обећање. Али, када се пажљивије погледа саопштење Беле куће о признању Јерусалима, онда се добија другачија слика од оне медијски представљене јавности и постаје уочљиво да у том признању нема ничега новог. Прво, како је јасно речено у саопштењу, Америка не одустаје од мировног решења израелско-палестинског сукоба, и то оног које ће бити „прихватљиво за обе стране”. И, према Трампу, Америка се овом одлуком „не опредељује за коначно решење, укључујући и границе сувереног Израела у Јерусалиму”.

Порука је јасна – о границама у Јерусалиму тек би требало да буду преговарано. У преводу на стварни језик, председник Трамп не тврди да Америка признаје цели Јерусалим као део Израела и као главни град је признала само Западни Јерусалим. Тај део Јерусалима је одавно генерално и у светској и арапској јавности прихваћен као део Израела и на неки начин као његов главни град. Другим речима, нема ништа суштински ново у Трамповој одлуци. У том светлу требало би подсетити да је Министарство спољних послова Русије још у априлу ове године саопштило да Москва види Западни Јерусалим као главни град Израела, а да Источни Јерусалим третира као метрополу будуће Палестинске државе. То је управо оно о чему говори Трампово саопштење, додуше на другачији начин.

Али ипак се нешто десило. У делу арапске јавности и изнад свега међу Палестинцима још више је појачан отпор према Америци, па ће Вашингтону сада бити много теже да се представи као иницијатор наставка мировних преговора између Израела и Палестинаца. И поново се на Блиском истоку отвара простор за Русију, која има добре односе и са Израелом и са Палестинцима. Иза јавне сцене су, на иницијативу Русије, први кораци о наставку мировних преговора већ учињени.

Ако нема ништа битније ново, зашто је онда председник Трамп баш сад донео ту одлуку без обзира што је она била део његових предизборних обећања. У губитку пресудног утицаја на Блиском истоку Америка очигледно прибегава старом методу изазивања напетости и генерисања кризе јер се верује да само у хаосу и конфронтацији она може да остане присутна и буде део „велике игре”. Али, утисак је, и тај најновији маневар Беле куће је изнуђен и неће имати жељеног ефекта, дошао је помало прекасно. Чак је и пресељење Америчке амбасаде из Тел Авива у Јерусалим на дугом штапу, биће потребне године док се то деси.

Најбољу слику стварног стања и овај пута даје оно шта се стварно догађа. Наиме, пошто је председник Трамп обзнанио своју одлуку о Јерусалиму, на Блиском истоку је боравио председник Русије Владимир Путин. Он је у једном дану посетио три земље. Прво је био у Сирији, где је објавио да се део руских снага повлачи из те земље јер је кључна фаза рата против исламских екстремиста и такозване Исламске државе завршена и сада предстоји политички и дипломатски процес. Потом је отишао у Египат, не само највећу него и у много чему кључну земљу Блиског истока, где је потврђено неколико важних споразума. Међу њима је и договор да Русија може да користи и војне базе Египта, а вероватна је изградња и једне засебне руске базе. Требало би при том подсетити да је пре неколико дана јужни сусед Египта Судан понудио Русији да изгради војну базу у тој земљи на обали Црвеног мора. Потврђен је и договор о градњи нуклеарне електране, што је у кодираном језику знак да би Египат, уз руску подршку, за коју годину могао да постане нова нуклеарна сила. Такође, усаглашено је деловање у Либији, где Египат и Русија све више имају пресудан утицај.

Потом је руски председник отпутовао у Турску. Турски председник Ердоган и Путин су последњих месеци међу светским лидерима најчешћи саговорници. Наспрам тако важне дипломатско-стратешке мисије руског председника Вашингтон је понудио само симболичку одлуку о „признању Јерусалима”, и то на основу закона из 1995. године. Мисија председника Путина и одлука Беле куће су јасан знак стварних односа и утицаја на Блиском истоку. Све остало су манипулације, укључујући и „признање Јерусалима” и реакције на ту одлуку. Јер, како је приметила немачка канцеларка Ангела Меркел, Блиски исток и Сирија су показали да је „Русија сила која је у стању да формира светски поредак и она то и чини”.

Јединог кога нема у том новом међународном амбијенту на Блиском истоку је Европа унија. ЕУ, а са њом и Европа, су у том у овом тренутку готово кључном делу света потпуно маргинализовани и на неки начин су међу међународним чиниоцима највећи губитници. ЕУ је у ранијој међународној подели рада добила у задатак да финансира буџет Палестинских власти, и на томе је њена улога и заустављена, а јавно је сведена на нејасне коментаре онога шта други раде.

Извор: Нови Стандард