Васкрс и руско-грчко пролеће

Премијер грчке владе Алексис Ципрас посетио је руску престоницу (8 и 9. април) у времену када га чекају тешки преговори с повериоцима, криза унутар земље и, пре свега, разговори с Немачком по питању ратних репарација. С једне стране. Уколико, погледамо и други аспект, посета грчког премијера Руској Федерацији дошла је у моменту када најјачи део западне хемисфере врши убрзане припреме за утврђивање ратне коалиције за скори почетак финалне фазе рата против источне цивилизације. Признаћете, ни мало једноставан, нити лак контекст за изражавање сувереног става једне од најстаријих европских нација. Управо због тога актуална грчка влада уписује још један успех у борби за повратак суверенитета, који је сада основни циљ процеса за поновно успостављање нарушене равнотеже у међународној породици држава. И, уколико бисмо резимирали састанак Путин-Ципрас, закључак би био да су из Москве упућени: порука мира и апел за мирно успостављање поретка суверених и равноправних држава-нација.

Уочи једног од најзначајнијих православних празника-Ускрса, лидери две земље традиционално повезане нераскидивим везама упутили су свету недвосмислену поруку да је (сада више него пре) неопходно оживети централну улогу Уједињених Нација и Савета безбедности у очувању мира. Самим тим, апел свим чланицама УН да се уздрже од употребе силе у међународним односима“[i] био је логичан след заједничке изјаве председника Русије и премијера Грчке. Иако су западни мејнстрим медији позивали на узбуну преносећи и упозорења ЕУропских комесара упућена Грчкој, ни овај пут нису добили потврду ратне пропаганде. Наиме, да смо којим случајем осуђени на „конзумирање“ медијских садржаја само из једног корпоративног центра овај догађај бисмо видели као: „грчки прилог у разбијању ЕУ у корист Руске Федерације“; или, још „колоритније“- Грчку као „Тројанског коња“ којег Русија жели да „искористи како би поцепала ЕУ.“[ii]

На све те опаске, учитане кроз „новинарска“ питања први човек Русије се само осмехнуо и одговорио: „Питање би било исправно, да сам ја отишао у Атину. Никога не присиљавамо да ради било шта“[iii], рекао је Владимир Владимирович. Ништа мање директан био је и Алексис Ципрас подсећајући новинаре да он представља суверену државу која има сва права да самостално води спољну политику и да никада није поменуо да у Русију одлази да тражи финансијску помоћ. Напротив! „Циљ моје посете је да покушамо да направимо нови почетак и да дамо нови подстицај нашим односима на добро за обе нације као и у корист стабилности и безбедности у ширем смислу нашег региона“[iv], рекао је Алексис Ципрас. За премијера Грчке, руско-грчко пролеће почело је 8. априла; за председника Русије Ципрасова посета дошла је „у прави час“.[v] Прави час је некако пао уочи православног Ускрса, месец дана пре обележавања Велике победе.

И, не без разлога Владимир Путин је на крају посете Ципрасу поклонио стару грчку икону Светих Николе и Спиридона коју су нацисти украли током окупације а коју је од наследника пре извесног времена откупио један Рус. За медијске посленике, који су на оштрицу чекали конкретне цифре као епилог посете премијера Грчке Москви, све остало било је мање значајно; док је за двојицу државника то било све. Заправо, да ли је било ко осим њих приметио да је почело руско-грчко „пролеће“. Наравно, да није. Макар, не на западној страни медијског света. Њима је једино био важан одговор на питање: да ли ће Русија дати конкретну финансијску помоћ презадуженој Грчкој. И само то. То што је једна чланица НАТО-а, ЕУ и Еврозоне (Грчка) обзнанила свету пролеће из Москве, за западни медијски свет била је очито, тек, стилска фигура.

Дан Велике победе: Нама је овде, опет, значајно баш то „пролеће“, које већ извесно време одјекује ходницима времена у оним пукотинама где се преклапају прошлост, садашњост, будућност и где се чини да наново проживљавамо исто. И, опет се чини, да нисмо довољно добро проучили историјске грешке попут како смо успели (и овај пут) да дођемо до истог ужасног питања: Хоћемо ли успети да избегнемо директан сукоб Истока и Запада? Или, како смо, опет, стигли до истог питања? А, прошло је нешто више од седамдесет година када је свет крупним корацима хрлио у други по реду глобални рат. Данас сведочимо истом лудилу: тоталитарном, империјалном и од похлепе помахниталом. И, данас баш данас, када сећање на трагичан салдо тоталитарне идеолигије треба да буде јаче и снажније (како се не би поновило) сведочимо уценама, претњама и прогонима оних који би у то име да се сакупе и опомену. Где? У, Москви! Зашто? Због жртве коју је Русија поднела током Другог Светског рата. Због слободе свог али и свих других народа и држава

И, зато морамо гласно да подсетимо да је током Великог отаџбинског рата, Русија (тадашњи Совјетски Савез) претрпела немерљиве губитке. Само је степен људских жртава био 26,6 милиона људи или половина укупних жртава Другог светског рата. И, уколико се грозоте нацистичког и фашистичког похода могу описати у неколико редова, сасвим смо сигурни да се примери два града-хероја намећу сами по себи: Један је Лењинград (данашњи Санкт Петербург), чија је опсада трајала 900 дана (1941-1944). 

Под опсадом, са недостатком, воде, хране, грејања, под константним артиљеријским и ваздушним нападима, руски народ-становници Лењинграда (њих око три милиона, укључујући око 400 000 деце) одбили су да се предају! Број жртава никада није прецизно утврђен: само у два месеца (јануар-фебруар) 1942, од хладноће и глади умрло је 200 000 људи.  Најмање 641 000 људи умрла је током опсаде Лењинграда (неке процене иду и до 800 000).[vi] Тај број људи-хероја уписао се у историју непокорених народа и градова. Лењинград није пао!

Други је Стаљинград (данашњи Волгоград): Битка за Стаљинград трајала је 199 дана (17. јули 1942- 2. фебруар 1943). Овај индустријски центар на Волги, за Хитлера је био од стратешког значаја поготово што је носио име по Стаљину. И зато битка за Стаљинград спада у једну од најбруталнијих. До доласка совјетских трупа, неколико десетина људи је одбијало нападе нациста. Борило се за сваки педаљ града, без компромиса и до крајњих граница бескрупулозности и бруталности. Стаљин није могао да дозволи да овај град падне. Памти се његова наредба: Нити један корак назад! И, Стаљингард није пао! Број жртава никада није прецизно утврђен. Али да би се разумеле размере ове прекретне битке Великог отаџбинског рата: на страни Немачке, бориле су се Италија, Румунија, Мађарска и Хрватска. С друге стране био је Совјетски Савез. Битка је почела 1942, окончана поразом Немачке (од којег се Трећи Рајх никада није опоравио) 1943. На страни коалиције око нацистичке Немачке погинуло, рањено или нестало је 750 000 војника. На страни Совјета, погинуло или нестало је 478 741 , рањено је  650 878 људи. Поређења ради, а опет да би размере биле сасвим јасне, људски губици америчке војске током целог Другог светског рата били су 416 800 људи. Цивилни губици Стаљинградске битке никада нису прецизно утврђени. Процењује се да је цивилних губитака било између 4 000 – 40 000.[vii]

Како је, онда, могуће да нам се исти тоталитарни мрак подвукао, и у нама и око нас све изврнуо наглавачке. Прво је отео датум (9. мај) и преселио га у потпуно други контекст (Дан ЕУропе) у Брисел али тако и издвојио западни део некадашње савезничке коалиције. И, преко тога смо прешли, иако је порука била кристално јасна. Да би нас данас сачекала ситуација бојкота према обележавању Велике победе уз чак и директне претње из вашингтонске експозитуре: ко иде у Москву њему нема места у Бриселу! Питамо се, после свега, ко је из последњег светског рата изашао као победник а ко као поражен?! Управо због свега написаног, аутору ових редова је московски сусрет, уочи православног Ускрса 2015 утиснуо „пролеће“ као најјачи утисак. И, упркос, бројним претњама, данас седамдесет година после Велике победе: лидери две државе, Русије и Грчке су у Москви 8. априла потписали заједничку изјаву поводом Велике победе којом опомињу да се не сме „заборавити борба свих земаља у савезничкој коалицији као и оних који су се борили у оквиру покрета отпора у окупираним земљама; као и да се не може умањити историјски значај велике победе за целокупан свет“. И, због тога оштро осуђују „ покушаје фалсификовања историје Другог Светског рата и значаја Велике победе“;[viii]

Седамдесет година после Велике победе, и војска Србије маршираће Црвеним Тргом на коме ће бити лидери свих оних земаља који желе да се поклоне литији мученика невино пострадалих и одају почаст херојима борбе против монструозног тоталитарног нацистичког и фашистичког пира! Седамдесет година после Велике победе, 9. маја у Москви неће бити многи који су некада чинили антихитлеровску коалицију. И то не сме да се заборави! Јер, тако се жртве Другог светског рата поново убијају а, земља која је највише претрпела и, опет, највише подршке дала свима у одбрани од тоталитарног зла, наново омаловажава.  Коначно, тако се данас 70 година од Велике победе наново формира коалиција око (по самој природи) истих тоталитарних сила које су потписале пошасти Другог светског рата.

И,  зато је „пролеће“ најјачи утисак … стигао из Москве уочи православног Ускрса 2015…

_______________________________

Упутнице:

[i] http://en.kremlin.ru/events/president/news/49217

[ii] http://www.theguardian.com/world/2015/apr/08/alexis-tsipras-in-moscow-asks-europe-to-end-sanctions-against-russia

[iii] исто

[iv] исто

[v] http://en.kremlin.ru/events/president/news/49217

[vi] Више на: http://www.saint-petersburg.com/history/siege.asp

[vii] http://historyofrussia.org/battle-of-stalingrad-facts/

[viii] http://en.kremlin.ru/events/president/news/49217

Извор: Фонд Стратешке Културе