Сарајево, терористичка претња и уцењена Европа (1)

Без обзира на квалитет, комплексност и бројност радова о тероризму, научници, политичари, стручњаци за безбедност и правници нису успели да се усагласе око значења те речи, нити око дефиниције појма тероризам. Ипак, пуна сагласност постоји око најважније чињенице: Тероризам представља један од највећих безбедносних проблема данашњице.

Постоји неколико разлога због којих настаје конфузија. Прво, врло често се мешају термини страх (терор) и тероризам. Међутим, уколико би све што изазива страх (као друштвену реакцију) било названо тероризмом, онда би број могућих дефиниција постао неограничен. Друго, значење појма тероризам мења се заједно са променом политичког, друштвеног или историјског контекста. Често се појму тероризма приписују они садржаји који су тренутно у интересу одређене државне политике или одређеног интереса. Владе и разне друштвене елите понекад оправдавају и увећавају своју политичку моћ уколико своје политичке противнике етикетирају као терористе. Грађани много лакше прихватају то да влада злоупотребљава силу онда када је то у оквиру борбе против тероризма. Тероризам може користити и форму репресије блиску појму моћи.

Данас се под појмом тероризма и терористичких организација, подразумевају велике, самосталне, самоодрживе групе које не зависе од државе, војно-политичке организације верских фанатика које се служе насиљем, као и насилничке групе које тероришу друге, борећи се за неки одређени политички циљ или за слободу неког народа, територијр или државе. Данас углавном сваки разговор, коментар или анализа полази од дефинисања тероризма повезаног са постојањем екстремних религиозних веровања. Верски екстремисти окупљају се око идеје насилног тумачења вере, коју желе да наметну и верницима и осталима, сматрајући себе одабраним и оним који имају дужност и право да убијају, уништавају и држе у страху друге људе у име правде и јединствене Божије воље. Наравно реч је о употреби ислама – исламском радикализму, и организовању екстремиста, који су на објективне, друштвено-историјске проблеме муслиманског света одговорили брутално, организовано и злочиначки – разним терористичким акцијама и многим неконвенционалним поступцима који су увек у функцији јединственог система тероризма експонената и координатора оперативних и стратешких акција, званих: „АЛ КАИДА“, „Џабхатун Ал Нусра“ или Исламска држава – ДАЕШ. Једну од битних карактеристика савременог тероризма представљају те такозване верско-терористичке организације, односно терористичке мреже које своје, политичке циљеве прикривају верским интересом.

На овом месту треба одговорити јасно на задату тему: Да ли је Босна и Херцеговина, са својим Бошњацима – релативно већинским народом словенског порекла – (европског начина живота и размишљања) део укупног апарата глобалног тероризма!

Одговор: ЈЕСТЕ – Босна и Херцеговина је најперспективнији део Балкана и Европе са становишта развоја и реализације глобалних терористичких циљева које официјелно представља укупну терористичку мрежу многих, привидно и сукобљених организација!

Сарајевски квази-интелектуални кругови би свакако, са индигнацијом одбацили ову тезу, без обзира да ли говоримо о умишљеној лажној интелигенцији једног, другог или трећег народа у „чаршији“, без обзира којој вери припадају. Сви су они одвојени, деценијама, од места и попришта на којима је глобални тероризам водио своју битку за Босну и Херцеговину и за душе муслимана у Босни и Херцеговини и на Балкану. Поред уображених новинара, књижевника и академика релативно лако су промицале идеје исламског братства и исламског активизма, које су у БиХ узимале маха и пре три деценије, преко Алије Изетбеговића, његове породице (прије свих, сина Бакира и кћери Сабине), њихових истомишљеника, припадника по сваку државу деструктивне организације „Млади муслимани“, те, уз њих, разних локалних милиција и паравојски. Разумевајући нужност и потребу легализације, односно да постану и политички покрети (попут „Фатаха“, „Хамаса“, „Хезболаха“…), и то преко целокупне страначке инфраструктуре СДА или преко њеног утицајног дела, реализовали су зацртане верске циљеве и политичким средствима, утичући на процесе доношења закона и изградњу правног и политичког система, који у првој фази неће бити инкомпатибилан исламским начелима а, у даљој генези, постаће израз исламске мисли и циљева.

Многи државни делатници, запослени у безбедносним или обавештајним структурама, многи тужиоци и судије, неки медији и многи новинари – део су укупног система исламизације и тероризма који у БиХ наступа, кад год то прилике дозвољавају, легитимним и легалним средствима. Наравно постоје циљеви који се не могу реализовати на тај начин, и они се реализују терором и убијањем, иза којих су стајали разне Алжирске или Рубешке групе и убице: Ахмед Зухаир Хандала, Карај Камел бин Али, Лионел Думонт, Харис Чаушевић, Муамер Топаловић, Мевлудин Јашаревић, Нердин Ибрић, Енес Омерагић и други.

Нове, глобалне терористичке организације се по својој унутрашњој структури битно разликују од традиционалних. Терористичке организације активне средином XX века биле су организоване искључиво по вертикалном систему. У начелу, биле су то мање организације, које је чинило свега неколико десетина активних припадника, стационираних на одређеном подручју. Они су имали тачно дефинисану улогу и прецизну субординацију. Чак је и највише руководство организације настојало да борави на подручјима где су вршена дејства, а на територије других држава пребацивало би се евентуално због безбедности. Руководиоци су били задужени за идеолошко и оперативно руковођење. Било каква самостална активност осталих припадника није била допуштена. Такве организације, чини више хиљада припадника, који делују, као што сам назив каже, на глобалном нивоу. Структура ових организација је мрежаста и хоризонтална. Самостални чланови или мање групе имају у оквиру организације висок ниво самосталности у одлучивању. Руководство организације прерасло је оперативни ниво руковођења и постало верско-идеолошки вођа, односно “елита” која смишља и даје политичку платформу деловања. Лидери ових организација су, пре свега, идеолози, односно религиозни ауторитети. Због великог броја припадника мреже и њихове дисперзије, основна улога лидера је да пројектује такву верско-идеолошку платформу која својим идејама и циљевима може бити прихватљива што већем броју потенцијалних терориста.

Непосредна припрема операција, избор циља, време напада, ангажовање непосредних извршилаца-самоубица, препуштено је локалним или регионалним структурама мреже, осим када је реч о великом нападу. У том случају, прибавља се одобрење, односно подршка главних вођа. Захваљујући оваквој структури и модалитетима деловања, није необично ни то да самостално изведене акције локалних верских фанатика (који пре напада нису имали формалне везе са терористичком мрежом), уколико су у складу са основним принципима мреже, буду накнадно прихваћене, као део шире и координиране акције. Кроз обавештајне операције организована су цела насеља и подручја, која су служила за обуку, наоружавање и регрутовање управо за овакве терористичке акције или за ратове против других режима и влада, и на другим континентима. Приходи за ову врсту специјалних операција, потичу из донација (разних група и појединаца интегрисаних у светску мрежу тероризма) али и од послова који нису ништа друго него „организовани криминал“ (трговина људима, оружјем и дрогама) тим пре јер иза оваквих послова привидно стоји „интерес вере и државе“.

Због финансијске моћи, политичког утицаја и стеченог ауторитета појединих великих терористичких организација, многе мање организације прилагођавају своје активности како би их глобалне мреже прихватиле. Паралелно са тим настају и својеврсни регрутни центри, који функционишу под плаштом легалних активности. Њихов је основни циљ ширење радикалних верско-идеолошких учења блиских терористичким организацијама. Овакви погледи шире се и путем интернета, на коме су пропагандни материјали терористичких организација свакодневно доступни свима онима који су заинтересовани. Не може се искључити могућност да неки појединци или групе тако временом себе препознају прво као симпатизере, а затим и као следбенике и припаднике терористичких мрежа, а да са мрежом нису имали физички или формални контакт.

Управо непостојање чврсте структуре, аутономија у одлучивању и деловању различитих, формално неповезаних делова, ствара низ проблема приликом сузбијања и супротстављања деловању ових организација. “Разбијањем” једног дела организације не би, осим тренутне штете локалној структури, био нанесен одлучан и пресудан ударац целој мрежи. Чак и у случају да непосредно вођство терористичке мреже буде елеминисано (као што је убиство Осаме Бин Ладена) мрежа би наставила да постоји и делује. Парадоксална је чињеница да је једно од обележја нових терористичких организација, упркос дисперзивној унутрашњој структури, постојање високе координираности у свим фазама, од планирања и припреме, па до непосредног извршења терористичког акта. Сваки појединац има дефинисану улогу, коју, у принципу, успешно спроводи.

Истина, до почетка протеклог рата на Балкану, исламске терористичке организације и поједине исламске државе које су спонзорисале тероризам деловале су углавном самостално и међу њима није било изражене повезаности нити синхронизираних активности. Међутим, из тзв. босанског рата, исламски тероризам је изашао финансијски, кадровски, технички, организацијски и у сваком погледу јачи. Може се констатовати да од тада наступа ново поглавље у деловању и организовању исламског тероризма, те да је тај вид политичког насиља био прави победник у рату, а не Американци који су се у њега умешали прикривеним обавештајним акцијама.

Након тог рата развијена је својеврсна доктрина тероризма која се заснива на широком спектру неконвенционалних деловања. Основни концепт деловања састоји се, превасходно, у отварању бројних хуманитарних, добротворних, образовних, финансијских и других организација, медијских кућа и сл. које служе као инструменти за прикупљање финансијских средстава, верску индоктринацију, инфилтрацију у исламску популацију, стицање популарности међу исламском омладином, образовање кадрова, регрутацију терориста, њихову обуку, кријумчарење оружја и «увоз» терориста. Начин деловања споменутих организација у земљама у којима су основане зависи о процени је ли и колико муслиманска популација угрожена. Ове организације, у оним земљама у којима нема оружаних конфликата, ислама и неке друге религије, служе за прикупљање финансијске и сваке друге помоћи, која се, потом, дистрибуира тамо где је, према проценама хијерархијског врха Ал-Каиде или Исламске државе, угрожен ислам. Медијске куће у тим земљама служе за психолошку пропаганду; образују се потребни кадрови и сл.

У суштини, већина ових и сличних организација су само покриће за неконвенционално деловања и низ координираних акција политичког, економског, психолошко-пропагандног, оружаног, обавештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева. На овом плану, у шеми функционисања овакве структуре, рат – сталан и бруталан, не престаје никад. Он се води интензивно, на тактичком, оперативном и стратешком нивоу. Тако је то, са знањем запада кренуло у срцу Европе – у Аустрији, њеном поносу и главном граду, Бечу. 

У стручним круговима, једнако као и безбедносним агенцијама у БиХ и ван ње, постоји чврсто уверење да је вехабизам у Босни и Херцеговини своју пуну организациону и финансијску снагу достигао захваљујући „Вехабијској централи у Бечу“ која, и дан данас, вуче многе конце када је у питању деловање овог покрета, и то не само у нашој земљи него и шире – у регији и у Европи.

Анализирајући развој ове идеје у Бечу, као и њене организационе структуре те специфичне облике лидерства појединих „вођа“ који су се и преплитали и сукобљавали, понекад и „отимали посао једни другима“, видљиво је да ова заједница, своје верско и политичко деловање не усклађује увек са законима државе у којој делују њене групе и појединци. Од трговине оружјем до ширења исламистичке идеологије и промоције Џихада као најважније исламске дужности, вехабије у Бечу прешли су и на конкретна дела насиља и тероризма.

Понекад је дефинисање појма тероризам и приступање њему као „проблему свих проблема“ управо повезано са специфичним контекстом у коме се јавља. Посебну форму тероризма представљају компјутерски напади на банкарске или безбедносне системе или уништавање информацијске инфраструктуре, тзв. сајбертероризам. И нарко картели често користе терористичку тактику и терористичку акцију као метод остваривања интереса, а многе терористичке организације продају дрогу да би финансирале свој политичке и насилне акције.

Али, без обзира на важност ових елемената ипак оружје и експлозиви су неодвојиви од тероризма, у ма ком облику се он појављивао, ма какве циљеве декларативно истицао. Оружје и експлозиви су ту као најбитније средство моћи и значаја сваке изведене акције, важно средство застрашивања становништва (понекад је претња употребом оружане силе, довољна) али и средство богаћења и финансирања властитих акција и операција. 

Ту тако важну чињеницу безбедносне структуре Аустрије, посебно у Бечу, су занемариле и минимизирале а свој комодитет и безбедност грађана Аустрије и Европе озбиљно угрозиле, приступајући рату на простору бивше Југославије, пристрасно а исламском радикализму у БиХ као некаквом верском и културном феномену – или питању верске слободе и извору идентитета народа, политички и војно подржаног у рату. 

Развој мреже трговине оружјем, под окриљем радикалних исламиста у главном граду Аустрије – Бечу, обезбедио је приходе који су, по евиденцији немачких и аустријских служби безбедности, премашиле 450.милиона долара. Главни организатори трговине оружјем у Бечу – били су Алија Изетбеговић (са сином Бакиром Изетбеговићем и људима из свог непосредног окружења: Хасан Ченгић, Харис Силајџић, Сенад Шахинпашић Шаја, Шета Шуајб и Хусејн Живаљ) те Ел Фатих Али Хасанеин (и његов рођени брат Сукарно Хасанеин те Шафик Ајад, Јасин Ел Кади и други). Та јединствена дружина трговаца оружјем која је послужила као широка логистичка подршка изградњи велике и милитантне мреже радикалних исламиста и њихових организација своје присуство и деловање правдала је потребом да се помогне жртвама рата у Босни и Херцеговини а као правни оквир свога деловања понудила кроз Агенцију за помоћ земљама трећег света – ТWРА (Third World Relief Agency). На заједничком послу, привидно хуманитарно дјелујући, комбиновали су платформу религије са криминалним акцијама (трговина оружјем, људима и дрогама), реализујући јединствени програм развоја инфраструктуре будуће организације (способне да делује против друштва и државе), нашли су се припадници глобалног тероризма, који и данас красе најновију, консолидовану листу терориста Савета безбедности УН (Јасин ел Кади, Шафик Ајад и Ел Фатих Али Хасанеин) и влада Алије Изетбеговића у Сарајеву.

Безбедносне службе Аустрије и региона, гледале су на ту појаву благонаклоно – (јер су у тај прљави посао биле укључене и неке аустријске фирме) паралисани глобалним геополитичким интересима запада (моћног суседа Немачке и светске силе Сједињених Америчких Држава). Они су „веровали“ да ислам који наступа у име „државности Босне и Херцеговине“ представља случај за себе – да муслимани БиХ, не знају и не комуницирају са тзв. „светским исламом“ а да трговина оружјем није претња јер ће стати када стане рат у БиХ. Под притиском лоше формулисаних политичких интереса, аустријске службе безбедности омогућиле су организовану трговину оружјем у својој држави, пасивно посматрали изградњу велике мреже криминала и радикалног исламизма готово пет година, дозволили трансфере новца, људи, оружја и експолозива и на крају омогућили да се и новац од те трговине и организатори повуку мирно, без икакве штете (правне или финансијске) те да сав свој новац извуку из аустријских банака – али да у Бечу, као својеврсно наслеђе дугог рада и деловања, оставе, војску милитаната – врбованих људи из свих крајева света, како би наставили са пословима и идеолошким деловањем. 

Истрага о деловању ових група и организација у Бечу, те улога Алије и Бакира Изетбеговића, на предлог Аустријске службе за заштиту уставног поретка, доспела је у руке тадашњег заменика Министра унутрашњих послова Федерације БиХ, Јозе Леутара. Због те истраге Јозо Леутар је убијен.

Целокупни политички, обавештајни и безбедносни врх у Сарајеву учествовао је у прикривању и спречавању било какве истраге о тајним рачунима Бакира Изетбеговића у Аустрији, пто јасно упућује и на разлоге због којих је син Алије, данас члан Председништва БиХ, путем сарајевског криминалног подземља и терористичких група повезаних с бившим одредом „Ел Муџахедин“, наручио убиство Јозе Леутара. О корупцији породице Изетбеговић и мафијашким обрачунима те коришћењу радикалних исламиста у политички мотивисаним акцијама ликвидација и убистава непожељних сведока, писао је један од најпознатијих новинара Њујорк тајмса, Крис Хеџис. Због тога, су и лист и новинар били тужени од стране Владе Едхема Бичакчића – владе муслиманско-хрватске Федерације, која је у овом предмету потрошила најмање два милиона долара – а онда одустала од тужбе и прешла преко објављених чињеница.

Наиме, у договору са немачким и аустријским службама, управо је Јозо Леутар, дошавши на дужност доминистра МУП-а БиХ, покренуо свеобухватну истрагу против Алије Изетбеговића, Бакира Изетбеговића, Хариса Силајџића, Хасана Ченгића, Сенада Шахинпашића зв. Шаја и других, због проневере и незаконитог присвајања новца са тајних рачуна БиХ у Аустрији током прве половине 1990-их година. Истрагу је покренуо, пре свега, против Бакира Изетбеговића али и осталих, те затражио и добио од немачког уреда Интерпола у Висбадену, као и аустријског уреда Интерпола у Бечу, документацију о истрагама које су вођене у Висбадену, Минхену и Бечу против истих особа, у вези финансијских трансакција и тајних рачуна којима су пре свега располагали отац и син Изетбеговић, а по њиховим пуномоћјима и остали осумњичени.

Непосредно пре атентата, у Сарајеву, средином фебруара 1999. године, Леутар је примио строго поверљиве списе, односно тајни досије о Интерполовој истрази против Изетбеговића у вези његове и повезаности политичког врха СДА са међународним тероризмом, као и кривичним делима прања новца преко тајних рачуна у Аустрији. Леутар је добио целовиту документацију коју је Интерпол изузео приликом претреса банке Die Erste у Бечу, те целокупну документацију о располагању финансијским средствима на тајним рачунима те банке број: 513 644 76 (доларски), 00465151 (АТС), 501 16185. Посебан досије чинила је документација о Изетбеговићевим прометима на тајним рачунима код Deutche Bank Frankfurt/M, и то, рачунима број 9359316 и 9362369.

Јози Леутару су уступљени и тајни досијеи истраге против чланова тајног комитета за располагање финансијским средствима са тајних рачуна у Аустрији, и то: Хусеин Живаљ, Ирфан Љеваковић, Дервиш Ђурђевић, Хасан Ченгић, Сенад Шахинпашић зв. Шаја, Сукарно Хасанеин, Фатих Хасанеин, Фахим Сејари, Мурадиф Пајт, Абделазиз Захер (резидент мреже у Загребу), Шевко Омербашић, те документацију одузету у претресима а везано за тајне финансијске трансфере по налогу Алије Изетбеговића и сина Бакира, преко предузећа Sejari, MIS AG, IGASA/IRO, Forino, Bondini, ZIO SAM, Bjercke, Euro Trade Center, Pentagram Corp, Renjas, Cenex, TWRA, Famso.

Кључни део ове истраге представљали су документи уступљени Леутару, о истрази против Алије и Бакира Изетбеговића. Из пописа документације коју је Интерпол уступио тада Јози Леутару за потребе његове истраге, видљиво је како је истрага против мреже којом су руководили Алија и Бакир Изетбеговић, те њихови најближи сурадници, трајала кроз дуже временско радзобље и то у неколико земаља, преко којих је Изетбеговићева мрежа проводила своје незаконите операције.

Између осталог, Леутару су, тада уступљени документи истраге убистава Јуке Празине и Лојо Таиба, истраге у Берлину, Италији, Метману, Саарланду, Шведској, истраге у Јужној Африци и Обали Слоноваче, истраге у САД, истраге о повредама Закона о атомском оружју, истраге тајних рачуна у Volksbank Stuttgart, Postbank Stuttgart, Cannstadter Volksbank, Postbank Muenchen, Deutche Bank Frankfurt/M. Посебан део документације чинили су досијеи са исказима сведока у Интерполовој истрази против Изетбеговићеве мреже, и то искази: Мурид Дулиман, Дервиш Ђурђевић, Мунир Јусић, Сукарно Али Хасанеин, Ингрид Келнер, Аиман Морад, Ервин Шабовић, Гхасан Салех, Атиф Алагић, Фикрет Бакић, Мустафа Башић, Емри Бешић, Оле Бјерцке, Паоло Бондини, Карин Браун, Роланд Булацхер, Емин Чатић, Ибрахим Челић, Амер Цвико, Мирсада Ђонлагић, Аднан Дуланчић, Јасна Дуланчић, Хасан Џано, Бернхард Еделман, Салко Гранов, Осман Хаџић, Мухамед Хаџимуратовић, Сулејман Хаџиреџеповић, Суљо Халалкић, Хусо Хасковић, Мунир Јусић, Селман Јусовић, Зулфо Каминић, Хасан Каровић, Мустафа Каровић, Силвие Кеселова, Срећко Кос, Енес Куленовић зв. Алија, Изет Кундо, Азиз Куратовић, Ахмет Максумић, Азер Максумић, Еснеф Мемић, Исмет Мемић, Сифет Мемић, Узеир Мемић, Мухамед Мешовић, Бећир Мерџић, Мухамед Морањкић, Пхилиппе Муцк, Дирк Муеллер, Азер Рамадановић, Ервин Шабовић, Мирсада Шахинпашић, Изет Салчин, Емин Сехо, Фахим Сејари.

Након што је од Интерпола преузео наведене досијее и документацију, Леутар је у тајности покренуо истрагу о тајним рачунима Алије и Бакира Изетбеговића, као и њиховој мрежи преко које су извлачили новац са тајних рачуна у Аустрији, али и везе политичког врха СДА са међународним тероризмом. Документација којом је располагао Јозо Леутар, односно тајни досијеи које је преузео од Интерпола непосредно пре смрти, били су за Бакира Изетбеговића довољан разлог за организовање и наручивања Леутаревог убиства, које је одрадио уз помоћ криминалног подземља, те уз помоћ исламских терориста – некадашњих припадника, одреда „Ел Муџахедин“.

Суданац Ел Фатих Хасанеин основао је хуманитарну организацију TWRA 1987. године заједно са својим братом Сукарном Хасанеином. Према наводима западних обавештајних служби, првобитна намера им је била да охрабре и потпомогну обнову ислама у источној Европи и тадашњем Совјетском Савезу. Није доказано да је иза ове организације стајао Судан, али поменуте обавештајне организације претпостављале су, на основу информација којима су располагале, да је он одговоран суданском Националном исламском фронту за провођење ове политике у Босни и Херцеговини, Авганистану и Пакистану. Америчке обавештајне службе сматрале су да је Ел Фатих Хасанеин радио на томе да босанске муслимане што више приближи радикалним муслиманским струјама на Средњем истоку, али је увек истицано како се не верује да то желе сви босански муслимани. Са Алијом Изетбеговићем Ел Фатих Хасанеин се упознао 1970. године у Београду, где је студирао медицину. Изетбеговић је, признао је Фатих, „добар пријатељ“, а у аугусту 1996.год. уручио му је одликовање за хуманитарни рад у БиХ.

TWRA је службено почела сарађивати са Изетбеговићевом владом у Сарајеву, у другој половини 1992. године. Преко ње се финансирала и организовала набавка оружја за Армију БиХ, а новац је ишао преко Прве аустријске банке у Бечу (Die Erste Österreich Bank). Долазио је из Саудијске Арабије, Ирана, Турске, Судана, Брунеја, Малезије и Пакистана.

У септембру 1995. године аустријска антитерористичка полицијска јединица упала је у Бечу у просторије TWRA и покупила сву документацију. Према аустријским истражним органима који су радили на овом случају, 350 милиона долара су исламске земље донирале исламском покрету у БиХ. Највећи донатор је, према тим подацима, била Саудијска Арабија, а новац је долазио и из Пакистана, Турске, Брунеја и Малезије. Сумњало се да су се у финансирање TWRA укључили и терористи који су преко ове организације помагали владу у Сарајеву, која је била под контролом СДА. Међу прикривеним донаторима наводно је био и Осама бин Ладен, а истражитељи су пронашли документацију која је потврдила да је TWRA била повезана са Шеиком Омаром Абделом Рахманом, радикалним египатским имамом који је осуђен на доживотни затвор због планирања неколико терористичких, бомбашких напада у Њујорку. Од БиХ политичара, са TWRA су директно повезани: Алија Изетбеговић (који је 1993. године написао писмо Die Erste Österreich Bank потврђујући да Ел Фатих Хасанеин има пуно поверење босанских власти), затим Ирфан Љеваковић, за кога се верује да је био директно укључен у пројекат довођења 500 исламских плаћеника у БиХ под патронатом TWRA, те Хусеин Живаљ и Фарис Нанић као чланови Управног одбора ове организације, у којем је био и Хасан Ченгић.

У једном интервјуу који је дао 1994. године, Ел Фатих је изјавио: „Босна на крају мора бити муслиманска, јер уколико се то не догоди, цели рат нема смисла. У БиХ треба помоћи оним Бошњацима који нису религиозни, или нису довољно религиозни, да се пробуде. Углавном, ситуација још увек није добра и мислим да морамо пронаћи прикладне методе да раширимо правилно учење ислама међу босанским муслиманима“.

Осим Ченгића, једини који су могли потписивати девизне рачуне на које се слевала помоћ БиХ били су Алија Изетбеговић, његов син Бакир Изетбеговић, тадашњи реис Мустафа Церић, а једно време на самом почетку рата и Харис Силајџић. Временом се показало да то тако неће моћи функционисати у бесконачност, поготово након упада бечке полиције у TWRA, те да ће се морати створити правне основе које ће покривати ове финансијске трансакције. Одлучено је да се званично формира Фондација за помоћ муслиманима Босне и да се сва помоћ коју шаљу исламске земље усмери на њу. Фондација је регистрована, у Високом, на адреси Хаџи Хасанова број 23.

Као званичне осниваче Фондације Хасан Ченгић је навео: Хусеина Кавазовића, Ирфана Љеваковића, Мунира Гавранкапетановића, Џемалудина Латића, Хилму Неимарлију, Кемала Терзића, Хасана Ченгића, Сеада Живаља, Дервиша Ђурђевића, Мевлудина Синанагића, Сулејмана Врања, Хусеина Омерспахића, Ријада Рашчића, Бећира Ченгића, Фахрудина Шувалију, Абдулаха Будимлију, Алију Изетбеговића, Салима Шабића и Ел Фатиха Хасанеина. Но, када су медији у БиХ објавили овај његов списак, рахметли Мунир Гавранкапетановић је у свом демантију написао да никада није био оснивач нити ове, нити сличне фондације. Круг око Хасана Ченгића на свој је начин поклопио финансије и директно одлучивао о дешавањима у БиХ, директно утицао на унутрашњу политику, која се директно одражавала на спољну, због чега БиХ и данас трпи последице. Име Ел Фатиха Хасанеина повезује се и са идејом стварања Муслиманске обавештајне службе, иза које су стајали Млади муслимани, али и са Осамом бин Ладеном и Шеиком Омаром Абдел Рахманом, што довољно говори о природи и значају утицаја овог Суданца и његових ментора на дешавања у БиХ.

Извор: Фонд Стратешке Културе