Серко и Бисерко

Пре неколико дана позвали су ме из једних дневних новина да подржим акцију медијског бојкота Соње Бисерко, чувене хрватске сведокиње. Она се истакла пред Судом правде у Хагу изјавом како су Срби геноцид над Хрватима планирали одавно, вероватно као прву и једину ствар коју су уопште планирали, док су им се све остале догађале стихијски.

Дакле, да ли треба у медијима бојкотовати Соњу Бисерко? Не треба!

Прво, држим да се то не ради. Посебно не радиш другима ствари које они раде теби, и притом ти се нимало не допадају. Друго, професионални разлози: шта ћемо ако, рецимо, Бисеркова сутра неким чудом измисли лек против рака? Ћутаћемо о томе? Знам да је немогуће, али шта ћемо ако Бисеркова једног дана постане члан владе? (Зашто би то било немогуће ако се, као о реалној могућности, као о будућим министрима говори о Кори Удовички и Ивану Вејводи? Они су оданији интересима српске државе него Соња Бисерко?) У том случају писаћемо да влада има једног министра мање? Може и то, али је глупо.

КАКО БИ УОПШТЕ ИЗЛАЗИЛЕ НОВИНЕ?

Толико о томе да ли би било добро бојкотовати у медијима Соњу Бисерко, али хајде да видимо да ли би било могуће? Соња Бисерко је – да ствари назовемо прави именом – агент страног (западног) интереса, утолико проблематичнији што је тај интерес супротстављен елементарном српском интересу. За разлику од неких других носилаца те неретке професије агента страног интереса, у којој у Србији нема незапослених, Бисеркова има стомак да сиђе дубље и прљавије од осталих, бавећи се темама које су Србима посебно болне.

Ако је то довољно за бојкот Бисеркове, хајде онда да будемо доследни и бојкотујемо све агенте страног интереса. Да ли би то било могуће? Да ли би – колико таквих има у јавном простору – после тога српске новине излазиле на смањеном броју страна а телевизије морале да, бар у прво време, емитују скраћени програм? Наравно, тек пошто би се неке од њих самоукинуле јер су и саме агенти страног интереса.

Зашто бисмо онда бојкотовали Бисеркову? Зато што нас нервира више од других или зато што је агент страног интереса? Ово због нервирања некако ми није довољно, а ово са агентима страног интереса такође ће, видели смо, тешко ићи, будући да сам пун разумевања за објективне проблеме који би услед тога настали за српске медије.

Дакле, нисам за бојкот Соње Бисерко, и нисам за бојкот агената страног интереса. Покушао сам да будем конструктиван, па сам новинарки која ме анкетирала предложио следеће. Зашто се, на пример, те новине, ако им се не допада оно што је Бисеркова причала у Хагу, нису сетиле да уз њено сведочење пусте, рецимо, Василија Крестића, најбољег стручњака за српско-хрватске односе, који би имао шта да каже о њеном сведочењу да не кажем да би је разбио као звечку. (У међувремену су се, да не грешим душу, Крестића сетиле Вечерње новости, и нико осим њих.)

СОЊИН СПИСАК

Свеједно, нисам приметио да су новине и телевизије ушле у озбиљно супротстављање аргумената Бисерковој. Зашто? Можда због тога што се та врста јавних интелектуалаца који би били спремни да се томе супротставе – реч је о онима који у свом раду домаћи интерес претпостављају страном – одавно нашла на једном од спискова Соње Бисерко.

Да би супротставили аргументе њеним, српски медији морали би да позову, на пример, неког са списка „националистичких“ професора са Београдског универзитета и јавних интелектуалаца, чија имена је 2008. године објавила Соња Бисерко, захтевајући да морају бити позвани на „одговорност“ за своје деловање а њихови радови „цензурисани“. И, гле чуда, свет са тог списка се, осим понеког и осим спорадично, не појављује у српским медијима. А то ће рећи да је редакција која хоће да бојкотује Соњу Бисерко најпре усвојила њене препоруке и искључила из јавног простора многи пристојан свет. А сада им, као, смета Бисерко.

Нелогично, зар не? Зашто бисмо избацивали Бисеркову ако смо уважили њен списак непожељних интелектуалаца. Шта то значи? Једноставно, треба бити стрпљив као и 2008. Тада је медијима требало само мало, па да, једнако као данас антипатишући Бисеркову, усвоје све што им је тад наложила. Тако је и данас. Није проблем хоћемо ли ми њу бојкотовати, него хоћемо ли и сами, као она данас, за неко време по медијима тврдити како су Срби не само извршили гениоцид над Хрватима него су га и планирали чим су нешто успели да испланирају. Наравно да хоћемо ако у јавни простор у међувремену не вратимо овај свет који смо отерали зато што је домаћи интерес заступао уместо страног.

Шта мислите да ли су објавили оно што сам им рекао? Онда знате и зашто нам је потребна бар Соња Бисерко у медијима. Да нас бар понекад изнервира. Можда тако неравнодушни почнемо и да мислимо и схватимо да сатисфакција и лек, готово по правилу, нису једно исто и да је замењивати једно другим веома опасно. Осим што је глупо.

Извор: Нови Стандард