Шоља туђег чаја и власт у Београду

1.

Да се у петак ујутро пилот председничког „фалкона“ над Јадраном није тако добро снашао, већ до поднева било би много оних који би ту несрећу – срећом избегнуту – повезали са намером Томислава Николића да 9. маја буде на Црвеном тргу. (Иако ваља подсетити како је у рукама пилота отклоњена опасност по Николићев живот, али не и сумња у, ако их је било, мотиве да он буде прекинут.) Како год, и тај квар на авиону, и, још више и очигледније, покушај странаца да у Београд доведу Хашима Тачија и цела једна бујица претећих и драстичних политичких порука показују колико су српске прилике натопљене скривеним значењима и опасним заплетима, који готово гравитационом силом вапе за својим разјашњењем и разрешењем.

Србија се тако поново нашла у једном привременом стању – у каквом је последњи пут била 1999, годину пре и годину после – с том разликом да данашња власт, за разлику од оне, ту привременост сматра јединим сигурним уточиштем и за себе и за земљу, не сасвим без разлога. Проблем настаје тамо где се централна полемика у јавном простору не одвија на питањима о том опасном геополитичком хијатусу, у коме се Србија нашла, већ на питању власти.

2.

Шта закључујемо ако погледамо теме у јавном простору на којима се данас гради линија политичког фронта – од пада хеликоптера до Београда на води. Прво, влада све мање контролише теме којима се пуни јавни простор, што само илуструје колико мало контролише процесе који се одвијају. Друго, не може бити спорно што се централним темама у јавности проблематизује власт; проблем је у томе што су све оне пажљиво изабране тако да ниједна, макар упоредо, не проблематизује улогу странаца у опасном српском међустању. Кад на једној страни линије таквог фронта учествује власт, то је двоструко разумљиво. Најпре зато што се она не усуђује да постави питање странаца јер им је потчињена. (Овде се изузима пар последњих наступа Ивице Дачића и Томислав Николић, сад већ у континуитету.) Други разлог је тај што више не може да бира; она се све више бави темама које су јој наметнуте и које је вуку у дефанзиву, где се туче на скали између мање и веће штете.

Наравно, основни проблем свега тога темељи се на одговору на следећа питања. Шта ће се догодити, коме то треба и ко су добитници у ситуацији ако власт падне на питањима хеликоптера или Београда на води? Да ли се тиме на било који начин оспорава разорни утицај западних амбасада, држим, највећи проблем пред данашњом Србијом? Да ли се тиме решава иједно витално питање за Србију?

3.

Отуда не може бити ствар случаја ако неке грешке или гафови које производи влада имају пролаз у јавном простору, а неке не. Зато није само нелогично већ је дубоко опасно – не за власт, него за Србију – кад се види колико је више пажње посвећено и полемичке жестине испољено о паду хеликоптера него о меморандуму потписаном са ММФ, који ће – ваљда је толико јасно – иза себе оставити неупоредиво веће људске жртве него несрећа на Сурчину. Ништа мање није лишено логике и опасности проблематизовање кршења Устава у законодавној процедури око Београда на води, које је сасвим изостало приликом вриштећег рушења уставног поретка Бриселским споразумом.

Шта нам то говори? Да се централна борба у Србији одвија између две стране, од којих ниједна, бар за сада, не решава њен основни проблем. Јер ни власт ни парламентарна опозиција, са све широком скалом пратеће интелектуалне, медијске и НВО менажерије, не проблематизују главни проблем Србије, на коме ће се у не тако далекој будућности одвијати њена тачка лома. Наравно, колико год неодговорно и ускогрудо, није се друго ни очекивало ни од власти, ни од парламентарне опозиције, ни од интелектуалне фауне афирмисане у координатама Петог октобра, па ни од београдске чаршије, старог интересног окупљања политички шароликог света који је често умео да диктира трендове и који је данас заправо најозбиљнији противник Вучићеве владе. Ради се о томе да се то очекује од националних политичких снага и интелигенције, утолико пре што њихов данашњи политички избор није ствар која њихове амбиције квалификује за повратак у парламент, па чак ни за будуће преузимање власти, већ за заустављање подела и одбрану грађанског мира у Србији у опасним догађајима који долазе.

4.

Кад ДСС, странка која је уверљиво поставила на сцену питање окупљања националне политике, беспућа ЕУ интеграција и сарадње са Русијом, постави питање власти у Инђији, а не постави истовремено питање нових немачких услова за улазак у ЕУ, ваљда се плашећи да ће тиме дувати у једра Дачићу, тада ствари излазе из оквира политичке логике, исто онолико као када ДСС постави питање оставке министра одбране због пада хеликоптера, а не постави питање оставке министра финансија или чак председника владе због меморандума са ММФ.

Та врста неразумевања прилика и одсуства свести о историјском задатку националних снага још боље се очитује у спору који данас дели ДСС – страначкој полемици о напуштању власти у Београду. Покушаћу да објасним колико је то подилажење укусу острашћене чаршије погрешно, штетно за ДСС, за националне снаге и колико од једне странке која је, чак и кад је грешила, умела да разуме политичке трендове прави корисног идиота западних амбасада.

5.

Прво, раскол у ДСС око власти у Београду гурнуће ту странку у медије као организацију која се бави собом у месецима кад се можда одлучује судбина земље за следећих неколико деценија. Друго, та полемика биће искоришћена за слабљење власти, а не за јачање ДСС, онако како ниједна организација, представљајући се јавности својим унутрашњим споровима, по дефиницији не може јачати. Наравно, таква одлука би имала смисла ако би ДСС имала снаге да држи фронт према напредњацима на својим питањима, проблем је што ни она ни Двери за то немају снаге и што, отварајући тај фронт, могу само да склизну као (не тако неважни иако мали) актери централне битке коју са владом бију странци са пратећим домаћим снагама. Уосталом, довољно је погледати који су то медији, дајући простор новој председници Санди Рашковић Ивић, највише инсистирали на питањима учешћа ДСС у београдској власти са напредњацима – Блиц, Данас и Б92. Случајно?

Треће, у месецима у којима се није постављало питање власти у Београду, у којим медијима је ДСС била у прилици да говори о својој политичкој агенди – Косову, ЕУ, Русији? У Политици, Вечерњим новостима и другим медијима где преовладава утицај СНС. Да ли је простор за ту агенду имала у медијима који су критичнији према напредњацима? Није, тамо је могла само да туче по Вучићу. Да ли ДСС има више политичке користи од представљања своје политичке агенде или од ударања по Вучићу и Гашићу? Тешко питање.

6.

Четврто, политичка сцена у Србији данас је подељена на питању Вучића, где на главном фронту у првом реду нису партије попут ДС и њених фракција, већ онај део олош-елите, који је протеклих година умео да оспори и ДС, али никад и интерес западних земаља. ДС је, наравно, укључена у тај фронт као највећа политичка партија у њему, што говори да је реч о много ширем кретању од односа власт-опозиција. У таквом кретању ДСС не може бити једнако удаљена од ДС и од напредњака јер је мала, много мања него 2000, када исто тако није могла да буде једнако удаљена и од Милошевића и од Ђинђића иако је Коштуница много пазио на ту еквидистанцу лансирајући паролу „Ни Вашингтон, ни Дедиње“.

7.

Ако не може да буде једнако удаљена од две групације, коме ДСС треба да буде ближа? Напредњацима, због два разлога. Прво, у дубокој кризи која предстоји напредњаци неће моћи у једном комаду да издрже притисак са којим ће се суочити. Ту странку данас на окупу држе власт и Вучићево настојање да геополитички балансира између Истока и Запада. Свако његово веће нагињање на Запад, чега смо сведоци последњих месеци, увећева напетост у тој странци до мере да она неће моћи да издржи оно што ће, рецимо, следећег месеца од Вучића тражити Бајден.

Шта то значи? Да ће напредњаци, у комаду или у деловима, у тренутку кад криза кулминира бити партнери ДСС, и то на политчкој агенди ДСС. Рат са напредњацима, који би данас био отворен изласком ДСС из града, ДСС би конфронтирао са будућим партнерима, гурнуо је према ДС и медијима који ту опцију подржавају, а то неће бити могуће на агенди ДСС, већ на агенди коју исписују западни амбасадори.

Друго, сва истраживања јавног мнења, откако СНС постоји, показују да је ДСС у озбиљној већини други избор напредњачких бирача. Нема никакве сумње да ће на следећим изборима, кад год да буду, доћи до издувавања напредњачког балона и осипања гласова. Они неће ићи оним странкама које буду држале најјачи фронт према СНС, већ оним које се буду најмање разликовале. То је добро знао Коштуница 2000, када је победио Милошевића најмање се разликујући од њега у питањима која је нација препознала као најважнија; то је још боље знао Шешељ, кад је на изборима 1997. препустио фронт против Милошевића Вуку Драшковићу, а он кампањом ниског интензитета отео толико еспеесовских гласова да је чак и победио на председничким изборима, које је касније испод жита предао Милошевићу. То, нажалост, данас ДСС не разуме.

8.

Наравно, поставља се питање да ли таква стратегија оставља простор да ДСС буде опозициона странка. Наравно да оставља. Нажалост, превише је питања на којима је ова власт поклекла пред вољом западних сила, и сва та питања јесу питања за ДСС, таман онолико колико нису за ДС и сличне свате. То је Косово, а не Инђија; То је ММФ, а не хеликоптер; то је Телеком, а не слобода медија, које нема па нема, али је нема од 2008, кад су српски медији под притиском странаца престали да бране Косово и кад је ДСС била мање заступљена у медијима него данас. То је, речју, свако питање на коме се власт не противи западним силама, и није ниједно питање на коме се западне силе противе власти.

Јер уверење да су нам Вучић и Николић већи непријатељ од Кирбија и Девенпорта у временима која долазе од нас ће само правити Ставрогине, а опстанак Србије у драми која је чека биће могућ само у обрнутој пропорцији од броја Ставрогина у јавном простору. ДСС не сме да се претвори у корисног идиота, све остало је јалови хук чаршије, све остало је наше јадно веровање да смо Петог октобра могли проћи боље, због чега ће нам требати још један покушај.

Извор: Нови Стандард