Шта је Слоба шапнуо Вучићу?

1.

Одавно Кораксић – цртачки љубимац београдске чаршије који је за две и по деценије у Србији успео да се наруга свима сем онима који њом владају – није толико погодио, и то сасвим нехотице и колатерално, илуструјући београдски састанак босанске тројке са Вучићем. Поседавши трочлано Председништво БиХ на нешто што би требало да подсећа на чувени „Слобин канабе“, Вучић на Кораксићевој карикатури има само њему видљивог саветника који му шапће преко левог рамена. Дух Слободана Милошевића.

Питање је, наравно, шта се то променило па Кораксић и остале мустре београдске чаршије – свет који верује да има не само ауторска већ и извођачка права на мир и „регионалну сарадњу“ – може да има против састанка на коме се толико говорило баш о миру и „регионалној сарадњи“? Можда не верују Вучићу, убеђени да је Изетбеговића, Иванића и Човића довабио шетњом до Калемегдана само да би им набио букагије на ноге и заточио их у Кулу Небојшу, баш како би му, саветовао – зна Кораксић – „балкански касапин“ Милошевић? Или само не верују миру за који се залаже Вучић? Или пак не верују никаквом миру који није био и остао њихово ауторско дело?

2.

Да ли неко уочава логичку недоследност да онај морални годзила који је патентирао да са седам хиљада истих таквих полега пред скупштину у знак обележавања геноцида и британског разумевања помирења на Балкану, да он дакле није гласно поздравио шетњу сарајевске тројке и Вучића Кнез Михаиловом? Истина, он, каже, нема ништа против, смета му само што је Вучић довео камере да снимају, па му је све то некако мошмислит и бљак, исто онако како њему, је ли, не би пало на памет да у свом изливу британског патриотизма пред скупштину доведе исте те камере. Биће да је мир нека велика превара, као Дафина и Динкићевих хиљаду евра, чим га хоће Вучић и биће да је рат ипак врабац у руци, чим тако кажу Кораксић и Машић, типови који нису пропустили прилику да тешко ризикују и буду храбри критичари сваког режима у Србији, кад год тај режим ради ствари које се не допадају странцима.

3.

Али вратимо се Кораксићевој карикатури и Вучићевом шаптачу с ње. Заиста шта би данас могао Милошевићев дух да шапне Вучићу? Можда да му све ово личи на његово време, на касну зиму 1992. године, када је покушавао да избегне рат у Босни? Можда да га опомене на Британце и Амере, са чијих се усана – први је видео – увек шири мир, док им се са руку цеди крв? Или му је шапнуо да саветује Бакира Изетбеговића да не погреши као његов отац Алија пре 24 године, кад је са Србима склопио мир и договор о кантонизацији БиХ, а онда на наговор ових са устима пуним сарадње а орманима пуним костура рекао да би за „независност жртвовао мир“? Имао би заиста ондашњи Милошевић шта да саветује данашњег Вучића, утолико више што нико после њега до Вучића није био ближи приликама из 1992. Једино му не би саветовао оно на шта инсинуира Кораксић, чија је карикатура – толико у његовом маниру – већ прогласила кривца за рат који се још није догодио.

4.

Можда и има ратова који су бољи од мира – вришти данас београдска чаршија, док слева прети Вучићу што је хтео руски вето, а здесна му не прашта што га није хтео – и то су ваљда ратови у којима би јој поново био враћен монопол на јавно мишљење. Јер она у прашини њуши две капи крви – једну од супротављања британској резолуцији, другу из српског моралног добитка у Сребреници – и коме је, сад кад је потекло, до тога да стрепи за мир, коме је до тих трица кад је заљуљан њихов објекат мржње, извиниће Србија за један рат мање или више, али овде се ради о заиста важним стварима.

5.

Зашто су ствари тако искочиле из лежишта? Једноставно, та два догађаја – Сребреница у Њујорку и Сребреница у Поточарима, а држите ме за реч да ће то бити и српски однос према „Олуји“ – као ништа пре њих, довели су у питање саму идеју досадашњег мировног процеса. Наиме, идеја о миру на Централном Балкану, какву су до сада заступале западне силе, више није остварива без радикалних интервенција.

Наиме, цео Балкански мир заснован је на српској кривици, не само за ратове 90-тих већ за све ратове икада. Следећи политички ту линију, формула мира била је слабљење Србије до мере када ће остали локални актери, у збиру или појединачно, политички, економски и војно бити јачи од ње, толико да ће цела ствар на тај начин постати самоодржива. Наравно, Србија је на сваки начин током две деценије разарана и слабљена, али без обзира на то, формула балканског мира није постигнута: иако у тешком стању, Без Срба и Србије, чак ни оваквих, ни данас се на Балкану не може опослити ништа. Можда је то најбоље показала Република Српска, која је временом требало да буде прогутана од Федерације БиХ, у коју се сливао силан међународни новац. Али, како би у Босни рекли, не једе питу ко има, већ ко је навикао, јер после свега тога, колико год и сама у проблемима, Српска је и економски и политички здравији део Босне, чиме је снажно демонтиран аргумент да Босна не може да напредује због Српске.

6.

Стрпљење Лондона и Вашингтона пред тим питањем нестало је због много ствари, међу којима ваља поменути кризу Запада од 2008. године, политички неуспех са Блиским истоком и Украјином, ширење несагласности у њиховим циљевима са Берлином и повратак Русије на Балкан, који је сребреничким ветом снажно бљеснуо.

Старим путем се више не може, а то значи: или се Срби морају дестабилизовати до те мере да за кратко време буду потпуно сломљена; или се с њима треба разговарати. Први став промовисан је у 11. јула Поточарима; други став промовисан је 22. јула у Кнез Михаиловој.

7.

На страни првог става су писци и покровитељи британске резолуције. Под њиховом контролом јесте готово цела политичка елита Бошњака, посебно њихови медији, из којих се последњих недеља могу чути такви ратни покличи каквих није било још од 1995. године. Наравно, пошто се у Поточарима тешко навукао, Изетбеговић није могао да игнорише Вучићев јавни позив у Београд, одакле је – што је веома важно – отишла слика која је потпуни антипод оној из Поточара. И била је то, ако хоћете, прва велика медијска победа Срба од богтепитакад.

Истовремено, да би показао својим менторима да га мир неће заразити, Изетбеговић је само четири дана пре него што ће доћи у Београд дао интервју од кога уши бриде, тврдећи да ће се залагати да се обнови босанска тужба против Србије за геноцид и жалећи што српски представник у Председништву БиХ блокира признање Косова. Дакле, и Изетбеговић је у „партији рата“, исто као и Сулејман Угљанин, који се досетио да тражи од парламента Србије да усвоји резолуцију о Сребреници каква није прошла у Њујорку, иначе ће његов народ у Рашкој области, каже, Војску Србије сматрати страном силом. Онај кога занима ко је покреуо ту лутку на концу нека се само сети 2008. године, када је отрчао у Истанбул да од Ердогана тражи дозволу да уђе у Тадићеву владу.

8.

„Партију мира“ данас предводи Србија. У томе може у потпуности да се ослони на Русију, али и на не тако слабу струју унутар немачке политике, која захтев за уступцима Грцима види као оружје америчке антиевропске политике и која сукоб Европе и Русије види као рђаву ствар, из које се првом приликом ваља извући. Управо из те нише долази изненађујућа изјава Мартина Шулца о Србији као мосту између Москве и Брисела.

Колико Немци ствари на Балкану доживљавају озбиљно и претеће по сопствену стабилност, можда најбоље говори потпуно отказивање подршке Берлина хрватској војној паради поводом „Олује“. Наравно, неће се Немци одрећи свога не тако малог пакета акција у хрватској политици и неће заиграти на Србе уместо на Хрвате, јер овде није реч о опредељењима, већ о приоритетима који диктирају потезе.

9.

Питање од милион долара је, наравно, може ли Србија да спречи дестабилизацију региона и могући ратни сукоб? Пре свега, тешко ће утицати на САД и Велику Британију да отворе политички проблем у Републици Српској. На самом терену, међутим, може да уради много. Пре свега, ауторитет Београда морао би да буде довољан да се измире сукобљене политичке струје у Српској, уместо што Додик и Иванић јавно полемишу о референдуму. Тај ауторитет – nota bene – мора да почива на гаранцијама Београда Републици Српској око разумних циљева, где пре свега спада онај да се не може ићи испод затечених ингеренција које Српска унутар БиХ има.

Потом се отвара могућност деловања на бошњачку политичку елиту, пре свега на свет око Изетбеговића, који непрестаним и добрим иницијативама треба пунити разлозима за мир уместо поводима за рат. Није ту реч о стицању међусобног поверења, до њега је пут дуг, већ о производњи догађаја, попут оног у Београду, на које ће бошњачки представници можда и долазити шкрипећи зубима, али ће долазити, јер им је сасвим јасно колико раде против себе и сопственог народа ако се оглуше о њих.

Јасно је из тога да већ наредних месеци Београд и Сарајево неће моћи да задрже данашњи ниво односа, који је у основи метастабилан. Они ће се свакако или радикално кварити или радикално поправљати, и Бањалука ће морати да има разумевања за ово друго, исто као што ће Београд морати везе са Сарајевом да гради узимајући у обзир страхове Српске. Наравно, најјачи мировни аргумент Београда биће у способности да се брани и, ако њега нема, свака мировна иницијатива, ма колико генијална, неће бити више од блефа покерашког аматера.

10.

Важан део „партије рата“ смештен је у Београду, у његовој разуђеној петој колони, затим нареченим британским патриотама, увереним да је регионална мировна гаранција само у сламању Срба, и међу корисним идиотима и осталим храстољупцима, који су уверени да нема бољег тренутка за смену власти од овог кад су Вучића и Николића нагазили Енглези. Зато се не треба чудити кад Блиц оплакује савиначки храст, као што неће требати ни кад у једном тренутку крене са текстовима пуним националног патоса, кад нађе патриотског бају да одговори Угљанину и кад почне да пребројава исламске фундаменталисте по Сарајеву. Биће то само знак да је „партија рата“ започела широку мобилизацију по Србији и да није гадљива ни на каква политичка уверења. Неће бити, наравно, проблем Машићу да сутра легне пред скупштину и за сто хиљада Срба, само нек се они лепо упокоје. Све што је потребно за сламање Србије биће и пожељно и дозвољено.

11.

Елем, овде је заиста реч о рату и миру, а то су питања која код нормалног света умеју да помере неке дотадашње приоритете.

Извор: Нови Стандард