sinisa ljepojevicКоличина лажи и спремност на политичко и физичко насиље према сопственом народу, испољени током локалних избора на Косову и Метохији, трагично су сведочанство о стварној природи актуелне власти Србије и изузетно озбиљно упозорење целој Србији. Невероватна упорност у игнорисању воље већине народа и српских интереса, безочне лажи и манипулације, праћени насиљем, наговештају да то постаје доминантна политичка пракса. Под изговором „европских интеграција“ а на таласу неспособности – прикривеном медијским произвођењем гађења према преосталим Србима на Косову и Метохији, у основи гађења према српском народу – успостављена је та пракса лажи и насиља која, међутим, више нема велике везе са самим Косовом. Она је већ у самој Србији и прети да постане њена политичка реалност. И та реалност долази од оних за које су многи на мајским изборима веровали да представљају наду за спасење Србије. И, за сада, Србија на све то углавном ћути.

И више није ни важно то што је влада Србије на Косову преузела обавезе из Вашингтона и Брисела и, како кажу, „мора то да уради“, него је далеко важније и, наравно, забрињавајуће то што у тој истој влади има довољно људи који су спремни на насиље и лажи, спремни су на све. То више није проблем Америке или Европске уније, то је проблем Србије. Косовским Србима ово није ништа посебно ново, њихов живот је одавно препун понижења од њихове сопствене државе, и они ће и ову најновију епизоду некако да преживе, али успостављена политичка пракса ће своју праву цену узети у самој Србији.

Први знаци ширења „болести“ су већ очигледни, на пример, у Врбасу и Београду. За разлику од Врбаса, где је било и физичког насиља, у Београду је још увек на сцени само политичко насиље. Вољом једне странке, доминатне у влади Србије, која је пре годину и по дана убедљиво изгубила изборе у Београду, сада се у основи политичким насиљем руши легално изабрана власт Београда и успоставља неки привремени орган, који треба да буде власт потпуно супротна од оне за коју су гласали грађани главног града. У ту привремену власт се настоје убацити и они које су гласачи одбацили, који нису прешли цензус, па чак и неки за које се веровало да су одавно политичка прошлост. То је у основи политичко насиље које, нажалост, има подршку већине политичких партија, чак и Демократске странке Србије. Не сме се заборавити да тај акт политичког насиља не би био могућ без подршке те странке.

vucic-vrbas1

Та врста политичког и сваког другог насиља се шири и већ се проширила на јавну комуникацију, на медије. Невероватно је шта се све пише и поручује јавности са насловних страна. Један лист близак актуелној власти са насловне стране недавно поручује да је Драган Ђилас крао и пљачкао читав живот. Та оптужба, према насловној страни листа, долази од Александра Вучића. Да ли је тај што је објавио ту оптужбу свестан шта она значи, да значи да је човек за којег је гласала већина Београђана „пљачкаш и крадљивац“, а да при том није било суђења нити је Ђилас оптужен на суду. То је чисто насиље и такав приступ ће имати далекосежне и трагичне последице у Србији. То не може да донесе ништа доброга и слути на велико зло.

Локални избори на северу Косова и Метохији би требало да буду упозорење целој Србији и изнад свега актуелним властима да политичка пракса лажи, насиља и контроле медија не води ничему, не пије воде. Она на крају није могућа, само се губи време и срља у још већу пропаст. Народ још нико у досадашњој људској историји није победио. Шта све влада Србије није радила на северу Косова у протеклих неколико месеци. Људи за које се процењивало да би могли бити организатори протеста и немира су хапшени и киднаповани на улицама Митровице, неки су још по затворима у Србији, многи су уцењивани, неки и физички малтретирани, али све то није помогло. Највећи је апсурд је уцена запослених у јавним предузећима и они су, уствари, велика већина од оне мањине која је гласала. Уцењивани су да ће добити отказ и остати без плате, а истовремено треба да гласају за своје сопствено укидање. Јер избори значе да тих предузећа неће више бити, они постају део једне друге државе и како их онда они који их укидају могу уцењивати, а њих укида влада Србије.

Изузетно велика већина Срба на северу Косова је бојкотовала изборе и самим тим и владу Србије. Бојкот је ипак успео. То је потпуни пораз не само политике издаје власти Србије него и модела политичког и физичког насиља и лажи.

Могло би се, међутим, десити да је све било узалуд, проблем још није решен. Избори нису довољни, влада Србије има обавезу да упостави нову, косовску, власт на северу. Али како када са излазношћу од једва 10 одсто у све четири општине та нова власт нема никакав легитимитет а тиме ни утицај на оне који тамо живе. А политички арсенал насиља је већ потрошен. Другим речима, прави проблеми тек почињу.

А шта каже Запад, за чију милост је све то, тако се тврди, и чињено? Запад је очигледно учествовао у политичком и физичком насиљу према Србима на северу. За бирократски Запад је најважније да су избори одржани, и то по косовским законима и уз подршку званичног Београда. Колико људи је изашло у основи је за Запад мање важно. Јер одржавање избора по косовским законима значи да је то део Косова и да званични Београд признаје „државу“ Косово. И то се десило. Значи, важно је формално одржавање избора, као геј парада у Црној Гори. Зато се Запад, као и власти у Београду, понашају као да се на изборима ништа није ни десило.

izbori-kutije

За Немачку, међутим, то би могло бити недовољно. Та земља је међу својим условима прецизирала да није довољно само то да избори буду одржани него да Срби и изађу на њих и гласају. Зато је Београд тако безочно терао Србе да гласају. Али то се није десило и сада је велико питање како ће Берлин да реагује на несумњив бојкот.

Мучење се, по свему судећи, наставља. Основна идеја Запада је да Срби на северу морају да изграде албанску косовску државу, и то је обавеза коју је званични Београд преузео на себе. Ако и када Срби на северу то учине, онда њихова судбина више није важна, ни за Запад а, како изгледа, ни за актуелну власт у Београду. Могу да се иселе, могу да постану статистичка ставка у етнички чистом албанском Косову, то више уопште неће бити важно. Шта ће на крају стварно бити, тешко је рећи јер на Косову минулих пет векова ни један од модела није заживео.

Проблем се дакле наставља али сада и са новоуспостављеним моделом политичког насиља. Политичким насиљем се, међутим, не може надоместити недостатак политике, политичке визије друштва и јасне слика шта је то данашња Србија и од чега ће да живи. Изузев инсталирања политичког насиља актуелна влада Србије у минулих годину и по дана власти није урадила ништа друго, ништа није урадила. И то пре свега у економији а, како изгледа, нема ни намеру да нешто учини, тачније нема способности. Као претходна, и ова влада бесомучно позајмљује новац, и то да би вратила обавезе према раније узетим кредитима, а не да би инвестирала у развој. Сада, међутим, и не може више да позајмљује јер нико неће да више Србији да кредит.

Истовремено, све оно што је реално у економији се занемарује, и чак интензивно против тога ради. Највећи потенцијални инвестициони пројекат гасовод Јужни ток је сада постао реалан, и то под притиском не само Руса него и ЕУ, којој је и намењен тај гас, и то је све. Те дубоке празнине, те провалије, отварају простор насиљу, али се не сме заборавити да насиље није привилегија само једне стране. Појавиће се неки јачи силеџија.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Шта се све може градити на насиљу

* Обавезна поља