Сноуденов азил је ударац какав Вашингтон још није примио

Отац Едварда Сноудена – Лон – рекао је у разговору за Вашингтон пост да би волио да његов син остане у Русији јер се ужасава помисли шта би му се десило кад би се вратио у САД. Жеља Сноудена сениора у четвртак је испуњена – Едвард је добио азил и најзад напустио московски аеродром.

Али Лон је имао још једну занимљиву опсервацију – истакао је да се америчко вођство бави пропагандом, у чему делује „аматерски“. Прилично је у праву. Обамина администрација толико је неспретно одиграла око случаја Сноуден да су сами себи припремили терен за један од највећих дипломатских удараца у новијој историји.

Могли су играти много мудрије, стишати тензије и сву дипломатију свести само на директне разговоре, на пример, на релацији ФБИ-ФСБ или посезањем за култним „црвеним телефоном“, тј. директном линијом Вашингтон-Москва. Да су поступили тако, из целе ове приче могли су да изађу са далеко мањим последицама. Али кад се Сноуден појавио у фокусу, у САД је на површину испливао типични каубојски менталитет, лишен сваког компромиса, гоњен искључиво претњама и силом. Чињеница да се на позицији предсједника налази „смирени“ либерални демократа Барак Обама такође није помогла.

Амерички врх једноставно није умео да се суздржи. Тако су Сноудена одмах прозвали „издајником“ да би га у следећој изјави покушали „намамити“ да се врати у САД да би добио обећано „поштено суђење“. Поштено суђење? У САД? Младог Менинга су третирали као дивљу животињу. „Америчка влада држала је Бредлеиа Менинга у кавезу, држали су га голог и у потпуној изолацији са циљем да га сломе. Овај чин формално је осудило веће УН против тортуре“, овако је његов третман описао Џулијан Асанж, који се због америчког прогона и даље налази у еквадорској амбасади у Лондону.

То је право лице америчког прогона. Чиста контрадикција са илузијама које се смислено и систематски производе у једној од највећих фабрика пропаганде – Холивуду – која је ове године покренута да облати Асанжа и Викиликс). Од тројице звиждача хероја Менинг је прошао најгоре, тако да ће на крају највероватније добити доживотни затвор – доживотну тортуру због изрицања истине, због проказивања неправде, али и убиства од америчке владе.

Како уз једног Менинга САД икад више могу себе глобалној јавности да представе као идеал демократије и слободе говора? Та ера – ако је икад и постојала – завршена је на том месту. Асанж је прошао нешто боље од Менинга, захваљујући пожртвованости Еквадора, али његова судбина такође је неизвесна.

Све ове године били смо присиљени да пратимо мучне судбине људи који би требало да буду слављени као борци за слободу, као хероји јавности. Били смо присиљени да пратимо најгори прогон оних који би требало да бусу узор. Али тај релативно суморан и негативан период дошао је до краја доласком Сноудена.

Снага Сноуденових доказа

Баш као и Менинг, Сноуден је деловао на темељу властитих принципијелних и људских идеала. Али и учио је из приложених примера. Знао је да мора да избегне судбину Менинга по сваку цену. Ником се није поверио. Од свих људи на свету он је најбоље знао да се тајна такве магнитуде може одржати тајном само у сопственим мислима. Пред собом је имао приступ до тада невиђеним документима – доказима који бришу линију између стварности и маштовите теорије завере.

Логичним промишљањем није тешко било претпоставити да једна економска и војна империја попут САД сигурно максимално користи технологију у своје сврхе. Многи су нагађали о томе како америчке власти надзиру, шпијунирају и прате готово сваки потез готово свих људи на свету. Логика је тако налагала, као и непогрешива империјалистичка филозофија, која увијек стреми подређивању свега слободног и аутономног. Али без доказа то су само теорије. Као и у науци, бројне теорије могу бити занимљиве, али тек неспоран доказ ће подстаћи машту осталих.

За те доказе побринуо се Сноуден. Имао их је на дохват руке можда и годинама, потпуно свестан да се те праксе морају проказати. Али срећом по њега, није деловао импулсивно, већ је радио полако, корак по корак, не говоривши никоме на свету о томе. То је био једини начин да успе и да не буде уловљен.

Није познато како је ступио у контакт са америчким новинаром Гленом Гринвалдом, који ради за британски Гардиан, али можемо претпоставити да је Сноуден дуже време трагао за идеалним извором, који га неће предати у руке ФБИ и сличних америчких агенција. Гринвалд је био идеалан избор, тако да га је Сноуден сигурно приметио због његовог претходног рада. Гринвалд је у каријери показао да је „рођен без осећаја страха“, потпуно предан искреном истраживачком новинарству. Међу првима је у емисији Демоцрацy Ноw отворено говорио о великим проблемима шпијунаже и контроле на интернету још пре неколико година. Зато не изненађује што је Сноуден за свој контакт одабрао управо њега.

Треба имати у виду да је Сноуден већ познавао систем изнутра, те је, пошто је и информатички стручњак, пронашао адекватан начин како да анонимно и без трага ступи у контакт са Гринвалдом. У то време Сноуден је радио на Хавајима. Пошто се одлучио да крене са објављивањем докумената, отпутовао је у Хонг Конг. Зашто баш у Хонг Конг? Није познато, али можда понешто о томе открије сам Сноуден кад ступи у контакт са руским медијима. Очигледно је да је поступио добро јер власт у Хонг Конгу није га изручила у САД, штавише Сноудену је дозвиљено да неколико дана касније напусти Хонг Конг путничким авионом руског Аерофлота.

Кад је Вашингтон почео са жешћом реториком, Сноуден је већ био у Москви. Тамо је провео више од месец дана на тзв. транзит-простору јер није могао ступити на територију Русије због чињенице да су му из САД укинули пасош. Оно што је уследило касније заиста подсећа на шпијунски роман из времена хладног рата. Пратио се сваки авион који напушта Москву. У неколико случајева медијима је прострујала лажна вест да је Сноуден отпутовао за Кубу, Венецуелу, Боливију итд.

У САД тада већ постају веома нервозни. Схватају да их Русија тиме понижава као никад до сад, чак и тада док их руски председник Владимир Путин мудро ословљава са „наши партнери из САД“. Тим истим „партнерима“ спремао се ударац какав још никад нису претрпели, али то је начин како се треба опходити са САД, које су већ дубоко зашале у фазу нервозе – љубазно, помирљиво и пријатељски да се не би превише „размахали“ пре но што све буде спремно за шах-мат.

Путин на сцени

Време је одмицало, Сноуден је већ предао и службени захтев за привремени азил у Русији (једина разлика између „нормалног“ и „привременог“ азила је што се овај други треба обнављати сваке године, али он се добија брже и лакше). Додељен му је и руски адвокат Анатолиј Кучерена. Нервоза у САД додатно расте, а њихов звиждач на московском аеродрому већ чита Достојевског и одздравља са „до свидања“. Обама ћути јер зна да није у позицији да уради било шта, али зато његове колеге крећу у велику кампању притиска на Кремљ. Ратоборни сенатор Линдзи Грејм – који је републиканац, али у присним односима са Обамом пошто га овај шаље у Каиру на разговоре – поручује да „Путину треба послати чврсту поруку“ и чак предлаже бојкот Олимпијских игара у Русији 2014. То је тај антидипломатски менталитет због кога је Сноуденов отац у праву кад каже да његовом земљом управљају „аматери“.

Велике претње изречене су у јавности. Председнику једне силе – можда не највеће силе на свијету, али свакако силе – покушава се послати чврста порука као неком мафијашком дону.

Третман према председницима других земаља за то време још је и гори. Сетимо се невероватног инцидента са Евом Моралесом током његовог повратка из Русије у Боливију. У јеку афере Сноуден Моралес се налазио се у Москви на самиту земаља произвођача природног гаса. Кад се следећег дана враћао председничким авионом, док је био у ваздуху, јављено му је да Француска, Италија, Португалија и Шпанија затварају свој ваздушни простор за њега под сумњом да у авиону превози Сноудена. Због тога је морао присилно да слети у Бечу где су чак покушали да му претраже авион. Касније се сазнало да су ове чланице ЕУ деловале директно према упутству САД.

Да не помињемо колика је то била срамота за Европу – исту ону која је жестоко шпијунирана од САД, а то је обелоданио – замислимо само ту иронију –Сноуден. Европа је пала на своје најниже гране и показала се као обичан бескичмени сателит САД. Очекивано, „осудили“ су шпијунирање америчких тајних служби, али то је само реторика и ништа друго.

После ове европске срамоте, пробудила се Латинска Америке, одакле је за свега неколико дана Сноуден добио чак три понуде за азил – од Венецуеле, Боливије и Никарагве. Али тада постоји проблем – како Сноудена из Русије пребацити до Латинске Америке, а да га на путу не шчепа дуга рука Ујка Сема? Осим тога, питање је било и колико би Сноуден био безбедан у тим земљама? Заправо, питање би требало да гласи овако – колико би те земље биле безбедне са Сноуденом? Свака од за САД неподобних латиноамеричких влада на листи је за организовани преврат, инвазију или избијање „наранџасте револуције“. Бити у колизији са интересима САД најтежа је могућа егзистенција за било коју државу. У зависности од степена колизије, егзистенција је угроженија, а држава бива опрезнија, затворенија и одбрамбено милитантнија. Погледајмо само Северну Кореју, свакако најизолованију земљу данашњице, зар је тако тешко дијагностиковати одакле њена изолација? Земље са тржишном економијом, али у колизији са САД, такође су изоловане, али у мањој мери. То су Иран, Венецуела, Белорусија, Боливија итд.

Сноуденов адвокат Кучерена констатовао је да је Сноуден „најтраженија особа на свету“ и да је логично да, као такав, мора да добије и највећу могућу заштиту. Свет је велико место са многим државама, али ако ико Сноудену може да понуди адекватан азил, онда је то у овом тренутку Русија.

Све до четвртка није се могло са апсолутном сигурношћу рећи хоће ли Русија на крају дати азил Сноудену. Можда ће се то неком учинити као једноставна, чак протоколарна ствар, али истина је нешто другачија. То је био потез за који је руско вођство ипак морало да скупи храброст. Азил за Сноудена својеврсан је „прелазак Рубикона“ у међународним односима. За јавност су сав посао око азила обавиле руске миграцијске службе, али многима је јасно да је то заправо одлука коју је морао донети сам државни врх или, ако ћемо још конкретније, то је одлука коју је морао донети председник Путин.

Без сумње, била је то једна од тежих одлука у његовом мандату. Одлука која би могла да изазове несагледиве последице. Наравно, неће због тога САД кренути у конфликт са Русијом, бар не директан. Али у данашње време конфликти се могу водити на велики број начина. Нажалост, један од „најпогоднијих“ је ситуација у Сирији. Уопће не би изненадило да САД на крају заиста и нападну Сирију – што помињу већ месецима – можда делимично и због освете за Сноудена. Тешко је замислити да би САД допустиле да их Русија два пута порази у једној години – у афери Сноуден и у сиријској кризи. Две велике ноћне море муче амерички врх: прва је остајање Сноудена у Русији, а друга остајање Асада у Дамаску. Прва је постала стварност, друга се наизглед остварује, тако да ће заиста морати да покрену силу ако не желе да се обе остваре у релативно кратком року.

Притисак на Русију био је велики, нарочито са републиканске стране. „Републиканска странка прешла је на конзервативне позиције и захтева да се са Москвом не разговара, него да се на њу врши притисак. Републиканци покушавају да изнуде повратак на линију обуздавања Русије“, рекао је Сергеј Рогов из руског Института за проучавање САД и Канаде. Али разлике између републиканаца и демократа – кад је реч о спољној политици САД – никад није било. Једноставно, једна страна је погоднија за избацивање претећих изјава од друге, па се тако адекватно по потреби допуњавају.

Наиме, док републиканци нападају жестоко, демократе прилазе истом проблему суптилније, са идентичним циљем, такође претећи, али уз флексибилнији избор речи. Тако је амерички државни тућилац Ерик Холдер пре неколико дана послао писмо руским властима у којем „објашњава“ да они Сноудена неће „ни мучити ни убити“ уколико им га изруче натраг.

Изручења неће бити – то је у четвртак потврдио Сноуденов адвокат поручивши медијима да је он управо примио руски азил. Такође је потврдио да је Сноуден већ напустио аеродром и да се сад налази на тајној локацији „због безбедности“. Чињеница да се Сноуден мора крити и у Москви заправо много говори о природи америчког прогона. Можда су Руси само посебно опрезни, али свакако је боље ствари не препуштати случају.

Заиста је штета што је већина светских медија у рукама једних истих власника, неколицине западних корпорација. Штета јер тај дан је од посебног историјског значаја, а у медијима неће бити приказан као такав. Више од 20 година прошло је од пада Берлинског зида, тријумфа Запада над Истоком. Више од 20 година од еуфорије која нам је казивала да је слобода надјачала репресију. О томе колико је та еуфорија била снажна довољно говоре непосредни догађаји после ње, као што је колапс Источног блока. Четвртак је био историјски дан јер смо за свега 20-так година стигли до готово потпуне инверзије. Борци за правду морају да беже из „бастиона слободе и демократије“ управо према Истоку, који постаје њихово једино уточиште.

Даљи развој догађаја

Ова чињеница само је врх леденог брега једне знатно шире појаве и процеса. Могли бисмо поредити САД и Русију данас са САД и Русијом од јуче, али можда у овом тренутку то чак и нема смисла. Ситуација у свету је таква да је садашњост теоретски и аналитички подједнако важна, ако не и важнија од прошлости. САД више нису бастион слободе и демократије јер се не понашају у складу с тим начелима. Али постоји и мноог већи проблем – империјалистичке тенденције. Бујање америчког војно-индустријског комплекса дошло је до те границе да је он сад тај који стоји иза завесе америчке политике. Амерички директни и индиректни ратови никад не престају, страшне трагедије народа никад не спавају.

Да би се по том питању ствари заиста окренуле набоље, могућа су само два сценарија: унутрашње промене у САД или јачање мултиполарног света као кочнице овим тенденцијама. Промене унутар САД још увек нису на хоризонту, мада је и по том питању данас ситуација другачија него пре пет или 10 година. С друге стране, мултиполарни свијет постаје опипљива стварност. Њега проналазимо и у папирима које је добио Сноуден или пак у чињеници да Сирија није постала нова Либија.

Снаге мултиполарног света нису суштински антиамеричке јер деле исту економску доктрину. Њима требају снажне САД како би тим путем остваривале профит. Тржишне економије у САД траже партнере који им неће наметати свој диктат. У ту групу спада Кина и Русија, али и Иран. Те земље могу бити фактори стабилности и, што је најважније – мира. Оне нису економско-ослободилачки револуционарне, бар не за сада. Али економска револуција се и не може проводити у ери империјализма, нарочито не оваквог технолошки софистикованог империјализма, који може у свега неколико секунди да „детектује“ дисидентизам, кување социјалне побуне, да не говоримо о револуционарном деловању.

Зато је долазак мултиполарног света толико важан. Не зато што он представља идеал већ зато што мора да послужи као контра империјализму како би се могао ослободити простор за постизање идеала.

Кад говоримо о Сноудену, осврнимо се и на његова открића. Његови документи откривају готово незамислив ниво контроле. Сваки позив, СМС порука, е-маил, чак и претрага на интернету може се пратити за сваког појединца. Која је сврха тако детаљног надзора? Уочимо да то прелази габарите класичне економске и војне шпијунаже (што раде готово све државе света). Чему сви ти микродетаљи о свакоме? За „борбу против тероризма“? У такву констатацију данас може да поверује само врло веран конзумент медија. Свакако није „борба против тероризма“ јер тероризам се догађа у Сирији, а САД се свакако не боре против њега.

Циљ ове гигантске шпијунаже и орвелијанског надзора је прилично прозаичан. Наравно да се ради о бројним амбицијама, али иза свега стоји грчевити опстанак капиталистичког система. У данашње доба спекулативног неолибералног капитализма настоје се изградити максимално безбедни услови за инвеститоре. Могућност предвиђања било какве врсте социјалног бунта стога постаје императив. Систем као такав не плаши се ничег, ни промена, ни конкуренције. Једино чега се капитализам плаши, то је антикапитализам. У ту сврху, готово по инерцији, изграђен је систем масовне шпијунаже сваког појединца како би сви они који су незадовољни владајућим системом били под будним оком.

Што се тиче техничке изведивости, систем на принципу суперрачунара има велике могућности детекције и филтрирања појединаца. Већина која се уклапа у маинстреам норме није сумњива, али они који одскачу од њих одмах постају адекватан материјал за дубље праћење. Према бројним информацијама, од којих су најважније ове Сноуденове, системи надзиру оно шта корисник тражи на интернету – да ли се интересује за плитке теме и забаву или истражује дубље политичке, војне и економске теме?

Колика је стварна могућност овог система, тешко је рећи, али надзор доноси још једну компоненту која није техничка – параноју. Многи ће умислити да су помно праћени. Често ће их такво стање одвести у један сасвим други екстрем – у загрљај разним теоретичарима завере, који људску параноју, наивност и радозналост користе за своју корист. Да, Сноуден је показао да неке „теорије“ заправо нису теорије, него чињенице, али то не значи да се исто може рећи и за све друге „теорије завере“, нарочито пошто су многе од њих контрадикторне једна са другом. Нажалост, због тога Сноуденова открића некима нису „ништа ново“, мада се ради о неизрециво важним открићима.

Што се тиче спољне политике, ово је велики руски тренутак. Дајући азил Сноудену показали су САД да је ера у којој ће све бити по њиховом завршена. Трајала је поприлично, чак две деценије. Можемо се упитати где је био преломни тренутак? Свако ће имати своју теорију, али мишљење овог аутора је да је преломни тренутак ипак био рат у Либији. То је, нажалост, била пследња инстанца кад су САД добиле да све буде по њиховом. Масакрирање Либије и њено трајно уништавање такође је показало какве су актуалне америчке жеље – прилично бруталне.

САД су можда у проблемима, политичким, моралним и економским, али амбиције им никад у историји нису биле веће – оне желе да елиминишу последње аутономне државе Блиског Истока – Иран и Сирију, војно окружују огромну Кину, а пред Русију доводе ракетни штит. Циљ империје никад није била мирна коегзистенција, довољно је сетити се историјских империја.

Што се тиче будућности, њу можемо да посматрамо из више праваца, и зато јој се увек враћамо са оптимизмом. Јачање мултиполарног глобалног система сасвим је довољан разлог за оптимизам у овом тренутку јер њему су претходиле дуге године без превише оптимистичних назнака. Оптимизам сам по себи није ништа, он, да би трајао, мора да егзистира заједно са акцијом, деловањем које би довело до нечег бољег. Тога је био свестан и Сноуден кад је рекао: „Ово није свет у којем желим да живим“. Свестан света у којем живи, имао је само два избора – да се помири с њим или да га покуша мењати. Одабрао је ово друго и уврстио се међу оне које ће историја памтити. Мора јер је одлучио да је својим поступцима кроји.

Захваљујући руском вођству, Сноуден је на сигурном, а то није мала ствар. То је нешто што ће историја такође морати да запамти.

Извор: Advance