Србија као ново средиште између Москве и ЕУ

С обзиром на то да је од средњег века наовамо представљала стратешку тачку, Србију су увек желеле да контролишу актуелне војне силе; како се каже, “кућа на друму” често је мета пљачке и напада. Године 1804. српски устанак је отворио пут за ослобођење балканских народа, евоцирајући дух француске, америчке и италијанске револуције. Грци следе српски пример тек 1821. године. Крајем XИX века, падом отоманског царства, Срби су, уз помоћ Руса, стекли независност, као и њихови суседи Бугари и Румуни. Држава Хрвата, Словенаца и Срба, и Краљевство Срба, створени су 1918, а Федеративна Народна Република Југославија 1946. године.Титова Југославија имала је посебан статус, и није била обухваћена западним ембаргом који се односио на високу технологију, а погађао је СССР. Због тога је Југославија била средиште размене робе и информација. Данас, поред Републике Србије, чији је главни град Београд, у оквиру Босне и Херцеговине, како је одређено Дејтонским споразумом 1995. године, формиран је хрватско-муслимаски део, и Република Српска, чији је главни град Бања Лука, а председник Милорад Додик. Што се тиче Косова, Срби га сматрају окупираним делом своје територије.

Актуелни премијер Србије, Александар Вучић, и председник републике, Томислав Николић, раније су били припадници Српске радикалне странке, националистичке партије коју су напустили 2008. године, да би формирали Српску напредну странку, која ради на приближавању Европској унији. Премијер Вучић и председник Николић воде изразито прозападну политику, али су с друге стране организовали званичну посету Владимира Путина 16. октобра протекле године. Неколико седмица након руског председника, француски премијер је дошао у дводневну посету Србији, током које је неколико пута истакао да економско присуство Француске није било на нивоу које заслужује пријатељство између те две земље. Првог новембра 2014. у Београду је одржан међународни скуп Трилатерале, први пут у овој земљи. У децембру и кинески премијер стиже у званичну посету Србији, која је очигледно многима веома привлачна.

16. октобар 2014: званична посета руског председника

Упркос киши која је лила, руског председника Владимира Путина поздравило је 200 000 Срба. Двојица председника присуствовала су првој српској војној паради од 1918. и првој паради уприличеној у Србји од 1985. године, када је Србија представљала срце Југославије. Ова парада одржана је у част победе над фашизмом и ослобођења, које су донели српски партизани уз помоћ совјетске Русије. Руским миговима на небу изнад Београда песмом су одговарале српске трупе, певајући стихове отпора: “по шумама и горама…”. Иако је влада јасно декларисана као прозападна, и активно ради на томе да омогући улазак Србије у Европску унију, народ је против тога, мада би му комерцијални споразуми ишли у прилог. Србија данас има статус посматрача у оквиру Организације за колективну безбедност и сарадњу (на руском ОДКБ – Организация Договора о коллективной безопасности ), која је руски пандан НАТО-у. Ове године Србија преузима председавање ОЕБС-ом, једином безбедносном организацијом која окупља све земље са европског континента и Сједињене Америчке Државе.

Током посете руског председника потписан је низ стратешких и економских споразума. Између осталих, Србија и Русија потписале су и споразум о производњи аутомобила у фабрици Застава, која данас послује у оквиру Фијата. Такође, утврђени су и споразуми о слободној размени између Русије и Србије. Што је још важније, закључен је споразум који омогућава запосленима у нишком хуманитарном центру, који спада у руску надлежност, да уживају дипломатски имунитет, о чему западна штампа готово уопште није говорила. Овај хуманитарни центар налази се у Нишу, граду на југу Србије, на неколико километара удаљености од америчке базе Бондстил на Косову. Центар је формиран да би олакшао хуманитарну помоћ у случајевима природних катастрофа, као што су поплаве које су у јуну прошле године погодиле делове Босне и Србије. Као својеврсна најава посете руског председника, 3. октобра су у Београду одржани концерт и свечаност, као пратећи програм уз светску премијеру филма „Сунчаница“, последње остварење руског редитеља Никите Михалкова („Сибирски берберин“, „Црне очи“…), веома популарног уметника, блиског власти, сина совјетског функционера и унука руског аристократе.

17. октобар 2014. : Конференција Париз – Берлин – Москва – Београд и стварање мреже „Нова Европа“

Сутрадан након званичне посете руског председника, у центру српске престонице организована је међународна конференција „Париз – Берлин – Москва – Београд“. За време одржавања ове конференције, која је промовисала „већу мирну Европу“, објављена је идеја да се формира мрежа паневропских удружења и фондација, која би се звала „Нова Европа“. Месец дана касније, као први корак у остваривању те идеје потписан је манифест де головске инспирације. Манифест су потписали француско-немачка организација Форум Царолус, лабораторија европских идеја из Стразбура, чији је председник барон Николаус вон Гејлинг-Вестфал, посланик ФДП-а у Фреибургу, удружење „Париз – Берлин – Москва“, чији сам председник ја, две италијанске организације, удружење са социјалном улогом „Модави“ из Напуља, на чијем је челу универзитетски професор Алесандро Сансони, покрет италијанских новинара (Мовименто Унитарио Гиорналисти) Доменика Фалка (бивши председник), и две српске организације, „Алтернатива за Србију“, удружења више покрета, и фондација Достојанство.

Ова фондација и покрет „Трећа Србија“ , чији је председник Мирослав Паровић, били су главни организатори конференције одржане 17. октобра. Мирослав Паровић је у уводу подсетио због чега је Србија одувек била пожељна територија, као стратешка тачка; такође је указао на енергетске изазове са којима морају да се суоче европске земље, а дао је и своје виђење украјинске кризе, која указује на неопходност проналажења европских решења за европске проблеме. Међу многобројним учесницима из Русије, Немачке, Аустрије, Италије, Француске, професор Ненад Крстић, са Универзитета у Новом Саду, говорио је о генералу де Голу и Србији, а француско-македонски аутор Горан Секуловски, са Института Сен Серж, излагао је на тему значаја православља за осовину Париз-Берлин-Москва. Андреј Фајгељ, директор Културног центра Новог Сада, говорио је на савршеном француском језику о историјским везама између Француске и Србије, све од 13. века, са нагласком на улози коју је одиграла српска краљица и француска принцеза, Света Јелена Анжујска.

Нова Европа 81

Виктор В. Колбановски, представник потпредседника Думе, истакао је да је неопходно повезивање европских организација за сарадњу и мир. Почасно место на овом догађају имао је руски амбасадор Конузин, који је познат по својим смелим ставовима за време бомбардовања 1999. За време конференције представљено је и српско издање моје књиге “Париз-Берлин –Москва , пут независности и мира”, чији су примерци дистрибуирани учесницима. Ова књига је објављена 2002. године, а предговор првом издању написао је генерал Пјер Мари Галоа, де Голов сарадник за нуклеарно наоружање. Књига је објављена готово годину дана пре него што су три земље заузеле заједничко становиште против рата за време ирачке кризе.

Подсетио сам 17. октобра на основне постулате изложене у овој књизи и изнео историјат савеза “Париз-Берлин-Москва”, од ирачке кризе до данашњих дана. Од Другог светског рата, европске земље готово да су иступиле из историјских дешавања, изузев де головске политике и релативне еманципације поново уједињене Немачке, која не располаже и сигурно неће располагати свим предностима традиционалне политичке и војне моћи. Упркос притисцима изузетно моћних економских фактора у уједињеној Немачкој, канцеларка Меркел је у последњих шест месеци заузела радикалну позицију западног блока према Русији, коју диктирају Сједињене Државе. Немачка је, последњих година, ублажавала западни став. У оквиру актуелне немачке владе, Штајнмајер и његов сарадник Ерлер играли су помиритељску улогу, коју су одједном напустили. Да ли ће та изненадна промена потрајати? Да ли је то последица договора између Сједињених Држава и Немачке? Резултат покварених међусобних односа између канцеларке и руског председника? Резултат немачких економских интереса у централној и источној Европи?

У часу када ово пишем, француски председник Оланд управо је стигао из изненадне тајне посете Москви, где је током сат и по времена разговарао са руским председником. Ово је тим пре изненађујуће што су његови ставови све до сада увек били блиски ставовима наших америчких савезника. Иако историјска дешавања постају убрзанија, треба имати у виду географске и историјске датости, као и средњерочне и дугорочне економске тенденције. Француска је европско полуострво, нека врста кондензата Европе, која обједињује културалност северне, медитеранске и, кроз Алзас, централне Европе. С једне стране, Француска има медитерански предзнак, али пре свега је карактерише рајнски, француско-немачки дух, који је отелотворен у заједничком царству Карла Великог, на које се често позивао генерал де Гол, да би унапредио француско-немачку сарадњу.

Немачка има кључну улогу у срцу Европе. Русија представља везу између централне Европе и пацифичког света у експанзији. Француска, Немачка и Русија својим положајем, историјом, критичном масом имају способност да успоставе динамику засновану на честитости и створе извор мира и просперитета на европском контитненту. То је основна порука моје књиге и конференције одржане у Београду 17. октобра прошле године. Али круцијална улога Београда добија данас свој пун смисао, јер је савез “Париз-Берлин-Москва” од самог почетка замишљен као један од покретача и катализатора за стварање веће Европе.

Србија као нова тачка повезивања између ЕУ и Русије, и њена кључна област Војводина

Од пре неколико година, Србија и Босна постају подручје значајних улагања за Русију, Кину, Аустрију и Немачку. То је посебно упечатљиво у енергетском сектору. Лукоил је купио Југопетрол, док нафтна компанија Газпром поседује 51% НИС-а, српског предузећа за дистрибуцију нафте. Заузврат Газпромнефт се обавезао да ће улагати у модернизацију српских рафинерија и у изградњу складишта природног гаса ( Алекс Труд: “Србија на раскршћу путева: енергетски коридори, приватизација, и рат за гас”, Географски часопис за Исток, вол. 50, 2010. ). Од 1997.године након открића великих лежишта угљоводоника у Каспијском мору, Србија је постала средиште гасне и нафтне мреже. Алексис Труд такође објашњава да се Косово налази на раскршћу енергетских коридора 9, 8 и 10. Затим, последњих година показало се да би Србија била поузданија од Украјине за спровођење гаса и нафте до западне Европе.

Кроз Србију је требало да пролази 450 км Јужног тока, што представља највећи део овог гасовода. То би било право чвориште у дистрибутивној мрежи на путу ка оближњим и земљама западне Европе. Највећи део организатора конференције одржане 17. октобра 2014. у Београду потиче из покрајине Војводине, на северу земље. То није случајност, јер становници ове кључне области имају осећај за овакве теме. Јужни ток и Набуко би пролазили короз Војводину. Почетком децембра Русија је подлегла притисцима Европске уније и објавила је да обуставља пројекат реализације Јужног тока, док је изградња Набука од пре неког времена такође доведена у питање. Страни инвеститори, Аустријанци, Мађари и Руси посебно улажу у Војводину, житницу Србије. Војводина такође контролише читав ток Дунава кроз Србију, који је повезује са европским речним путем Рајна-Мајна- Дунав.

У овој покрајини, која је у прошлости припадала Аустроугарској, живе припадници мађарске националне мањине. Војводина се граничи са овом земљом Европске уније, која се такође приближава Русији из стратешких и енергетских разлога. Најзад, ова покрајина се граничи и са Румунијом и Бугарском, које имају значајну улогу у америчко-руским играма утицаја.

Српска власт тако активно преговара о свом уласку у ЕУ, истовремено желећи да очува привилеговане односе са Русијом. Србија би могла да одигра улогу коју је имала Аустрија шездесетих година, улогу стратешке тачке између Истока и Запада. У интересу је свих држава европског континента да оживљавају културне везе које их обједињују, и да успостављају економску и стратешку сарадњу. Ту се не ради о некој безначајној одлуци, него о избору између мира и рата, избору слободе да сами за себе одредимо своје виталне интересе, а не да допустимо да то неко други чини уместо нас.

Анри де Гросувр / Часопис Национална одбрана / децембар 2014.

Извор: Национална одбрана, Евроазија.инфо