Србија, поцепана земља

Поентирајући у тексту поводом септембарске „Параде поноса” у Београду, један хрватски колумниста забележио је следеће: „Зато ни овај прајд нипошто није победа толеранције, то је тек победа полицијске државе над својим грађанима, победа принципа либерализма над принципима демократије, а све скупа заправо само одгурује Србију од Запада, и ближе Русији. Где природно заправо и спада.”

Запитајмо се шта значи та констатација „припада Русији”? Реч је о припадности особеном културном и цивилизацијском обрасцу, који се на више различитих равни супротставља западној концепцији уређења друштва и погледа на свет. Упркос чињеници да већина држава данас има номинално сличан облик политичког система и да је глобализација довела до тесне економске међуповезаности најзначајнијих међународних актера, у сфери културе створен је ров који је успешно наследио претходна хладноратовска сврставања на Исток и Запад, допуњујући притом и опште прихваћену поделу на развијене и земље Трећег света. Разлике у системима вредности, традицији и обичајима, менталитету и начину посматрања стварности показали су се као непремостива препрека глобалистичким сањарима упркос њиховој агресивној кампањи, оличеној у наступу ноторног културног квартета (Холивуд, поп музика, брендоманија, кока-кола) и читавом низу других инструмената глобализације.

СРБИЈА НИЈЕ ДЕО ЗАПАДНОГ СВЕТА

Семјуел Хантингтон у свом епохалном делу Сукоб цивилизација напомиње да су заједничко порекло, језик и историја саставни део једне цивилизације, али у њеном срцу налази се култура, односно најважнији део културе чије је име – религија. Уколико узмемо у разматрање овај кључни критеријум, можемо лако закључити да Србија, без обзира што са западном цивилизацијом дели извесне вредности (хеленско наслеђе, римско право), суштински истој не припада. Наиме, реч „Европа” води порекло од семитске реци „ебер”, чије је значење – Запад. Након раскола унутар хришћанског света, који се одиграо 1054. године, тај назив односи се искључиво на оне земље које су прихватиле западну верзију хришћанства (римокатолицизам, касније и протестантизам). Готово хиљаду година оно што данас посматрамо као Западну цивилизацију називано је једним именом – западно хришћанство. Прихвативши римокатолицизам, често под најбруталнијим притисцима и најстрашнијим претњама, значајан део српског народа западно од реке Дрине временом је мењао и национални и културни идентитет, поставши интегралним делом Западне цивилизације.

Ипак, семе западног хришћанства, упркос вишевековним настојањима, никад није проклијало у Србији, тако да се наша земља, узимајући у обзир најзначајнији параметар, не може сматрати делом западног света. Европска цивилизација заправо завршава тамо где се завршава западно хришћанство, а почињу ислам и православље. Управо на том месту налази се културна и политичка граница, која дели народе западног хришћанства од доминантно православних народа и мухамеданаца. Премда су Грчка, Бугарска и Румунија, као православне земље, постале чланице евроатлантског круга, оне суштински никад неће бити прихваћене као део западног света, трајно ће бити третиране са великом дозом подозрења и неповерења, њихови економски интереси биће маргинализовани (што савремени историјски тренутак и потврђује) док ће се елита, као и народи ових земаља, налазити у својеврсном стању културне и политичке шизофреније, поцепаног и подељеног друштва. За наше православне суседе чланство у ЕУ није ништа више до компензација и „награда” за чланство у НАТО алијанси, при чему ће њихово становништво, уколико за то буде потребе, заиграти улогу глинених голубова у неком новом неохладноратовском сукобу, о чему данас уверљиво сведочи конфликт Запада против Русије, који се води до последњег Украјинца. Но, како се глобални односи мењају застрашујућим темпом и како су све видљивији обриси мултиполарног света, не сме се пренебрегнути могућност да поменуте земље у неком будућем тренутку одиграју улогу тројанског коња у западној архитектури моћи.

НЕМА ЦИВИЗАЦИЈСКОГ ПРЕЛЕТА

Погледамо ли надаље остале карактеристике западне цивилизације које наводи Хантингтон, запазићемо да Србија нити један од њих не баштини нити задовољава на одговарајући начин. За разлику од западног секуларизма и јасно исцртаних граница између цркве и државе, традиција Србије садржана је у јединству световног и духовног ауторитета. Штавише, након нестанка средњевековне српске државе и током вишевековне отоманске окупације, црква је у великој мери била замена за државу. За разлику од инсистирања на владавини закона и устоличењу правне државе, које карактерише западна друштва, у Србији је висок степен политичког волунтаризма у неку руку историјска константа (посебно за режиме који се највише ките западним вредностима и проевропским перјем). Такође, децентрализација и друштвени плурализам, као особености западне цивилизације, супротстављају се српском централистичком и ауторитарном обрасцу „саморазумевања”. Најзад, хедонистички индивидуализам и морални релативизам западног света, који је довео до растакања традиционалне породице и распада породичног живота, још увек је (упркос значајним успесима оствареним у последњим деценијама) страно тело у колективистичком коду српског друштва и његовом доживљају породице као ослонца и уточишта. Поједина људска права (као темељни конструкти савременог западног света), попут права на пропаганду LGBT вредности, која су у том миљеу важнија и од социјалних права и права на голу егзистенцтју, у српском друштву трајно (су) ће бити праћена скепсом и неодобравањем јер су у дубоком сукобу са моралним осећањима већине, што је темељ на коме почива свако функционално друштво.

Поставља се питање постоји ли могућност успешног пресађивања страног модела уређења друштва, насилног уподобљавања и калупљења институција, праћеног ноторном „променом свести” и менталитета народа. Одговор је: Не. Нити једна земља до сада није успела да изврши цивилизацијску промену (Хантингтон). Нити је Турска након Ататурка успела да постане Европа, нити се Аустралија, упркос значајним уложеним напорима, сврстала међу земље азијског цивилизацијског корпуса. Упркос деценијских залагања из петних жила домаће владајуће елите да Србију трајно трасира евроунијским колосеком, српски народ, у оној мери у којој  подржава тај пројекат, Европску унију више доживљава у форми страха од неке нове одмазде међународне заједнице него ли као рајско осрво коме ваља запловити. Што се западних актера и њихових неискрених позива на улазак у „европску породицу народа” тиче, за њих је Србија, баш као и Румунија или Бугарска, само геостратешки полигон и објекат неоколонијалне економске експлоатације.

Србији јесте потребна еволутивна, економска и демократска модернизација, уз очување сопствених вредности, традиција и православног цивилизацијског обрасца, а не срљање у заједницу којој суштински не припадамо. Уколико се настави беспоговорни пут ка ЕУ, Србија ће можда у некој далекој будућности, осиромашена, обезличена и раскомадана, постати чланица ЕУ (под претпоставком да иста у неком облику опстане), али никад неће постати друштво које карактерише западни цивилизацијски образац, већ само подељена и поцепана земља.

Извор: Нови Стандард