Србија у НАТО као Вучићев последњи задатак

Александар Вучић је успешно утврдио државност независне Републике Косово и прихватио се много компликованијег задатка – да уведе Србију у НАТО.

Тежак посао, на нивоу који увелико превазилази његове политичке компетенције и менталне капацитете. Шампион кафанских и подрумских интрига сада мора да се укључи у сукоб две највеће светске силе – Америке и Русије. Он, неспособан да се снађе с властитим разводима и женидбама, успео је да целу Србију увуче у глобални хаос који, како год се заврши, неће имати хепи енд.

У складу са својим јуначким карактером, Вучић би најрадије отишао у Јајинце, да тихује. Али, не сме и не може да избегне извршење обавеза према вашингтонским и бриселским спонзорима који су му омогућили да од Србије направи лични калифат. Нема друге, мора да уђе у игру у којој су снаге распоређене на следећи начин:

1. Конгрес САД усвојио је прошле године „Акт о превенцији руске агресије“. Према плану Барака Обаме, америчког председника и врховног команданта, током следеће две године требало би да се у Европи креира тзв Безбедносни фонд НАТО савеза у који би биле укључене Украјина, Грузија, Молдавија, Азербејџан, Босна, Македонија, Црна Гора, Косово и Србија. Дипломатским флоскулама о усаглашавању стандарда оружја, заједничкој обуци и сарадњи у мировним мисијама прикривена је чињеница да су те вазалне земље претворене у полигон за ратне игре НАТО-а.

Кришом, мимо Скупштине и Владе, Србија је још у децембру прошле године потписала „Индивидуални партнерски акциони план“, којим се НАТО војницима гарантује дипломатски статус, коришћење српске војне инфраструктуре и оно што су последњих година имали само чланови породице Вучић – изузеће од одговорности за сва кршења закона Србије. Споразум је пре десетак дана званично ступио на снагу, а свечаности у Бриселу присуствовали су министар одбране Братислав Гашић и шеф дипломатије Ивица Дачић, обојица весли – Гашић као да је нашао сведочанство из средње школе, а Дачић као да му је Заграђанин донео још један кофер с милион туђих евра.

2. Владимир Путин није био ни радостан, ни изненађен потезом српске власти. Као што је током сусрета у Москви, почетком јула 2014, и лично рекао Вучићу: „Знам шта радите, не можете нас да варате“, Путин је конкретним потезима, као што је одустајање од Јужног тока, показао да убудуће Србију, бар док је ове власти, неће третирати као пријатељску државу. Напротив.

3. Томислав Николић спреман је да предводи про-руску опозицију и озбиљно уздрма диктаторов трон. У задатим околностима, Александар Вучић је покушао на два начина да брани своје позиције. Прво, наврат-нанос организовао је свечано обележавање 16. годишњице НАТО бомбардовања СР Југославије да би се представио као патриота који памти, али опрашта. Трик није успео. Руски амбасадор Александар Чепурин није пристао да учествује у представи. Чак је и Томислав Николић имао пречег посла.

Упоредо с тим, Вучић је већ поодмакао у монструозној акцији сатанизације српског народа, која за коначан циљ има оправдање НАТО агресије. Идеја је једноставна: медијском кампањом потребно је Србима приказати последице стварних и лажираних ратних злочина над Албанцима и у јавности изазвати утисак – па, кад су наши полицајци, војници и остали зликовци извршили тако стравична злодела нормално је да нас НАТО казни.

За практичну реализацију тог плана Вучић је изабрао своја верна тупа оруђа: Наташу Кандић, Вука Драшковића и Војислава Шешеља.

Сезону новог лова на Србе отворила је Кандићка оптужбом на рачун генерала Љубише Диковића, начелника Генералштаба Војске Србије. Председник Николић је одмах, тук на утук, одговорио доделом ордена Диковићу, због чега је кажњен Шешељевим пљувачкама на Пинку и преко насловних страна „Информера“, „Блица“ и „Курира“. У том глибу, свом природном станишту, нашао се и Вук Драшковић. Пре 11 година, кад је био шеф дипломатије у првој Коштуничиној влади, Драшковић је тврдио да су Срби извршили етничко чишћење Косова. Данас само разрађује ту тезу, а све у интересу својих страних и домаћих господара и на штету народа коме биолошки припада.

За финале криминализације Срба и Србије, у Вучићевој режији припрема се филм попут оног о „Шкорпионима“, паравојној јединици која је стрељала заробљене муслимане у Босни. После „суочавања с прошлошћу“, бар се томе диктатор нада, у јавности ће превладати уверење да је НАТО бомбардовање заиста мотивисано хуманитарним разлозима и да је представљало оправдану казну за злочине над Албанцима.

Медијски препарирани, грађани би требало да забораве да је Хашки трибунал већ изрекао најтеже казне свим српским политичким, полицијским и војним лидерима и да је на делу територије Србије формирана нова држава, готово потпуно очишћена од Срба. Ко пристане на ту замену теза, неће се противити Вучићевој намери да, после свега, уведе Србију у НАТО и, кад до тога дође, претвори је у легитимну мету руских нуклеарних ракета.

Први пут кад је био на власти, Вучић је грађане гурнуо у рат с НАТО савезом. Сад, зарад личних лукративних интереса, увлачи народ и државу у нову ратну авантуру из које ће, опет, он изаћи богатији, а гробља пунија. Ако и у овој превари победи Вучић, изгубиће Србија.

Извор: Блог Предрага Поповића

Коментари

Један коментар на Србија у НАТО као Вучићев последњи задатак