Српска алтернатива и грчка лекција

Чини се да ће ово лето бити топлије него што кажу прогнозе. Недељу смо започели са информацијом да преко 60 одсто Грка не жели да прихвати предлог страних кредитора о финансијском „спасавању“ Грчке. Грци, дакле, не желе да их ЕУ „спасава“ на овакав начин. Руку на срце, сваки већински рационалан народ би тако поступио када би био суочен са чињеницом да, након примене економских мера наметнутих од светских лихвара, за пет година оствари пад БДП за 20 одсто. Шта даље? Грци би морали да знају, а оно што цео свет већ зна јесте да је евро већ јутро након референдума забележио пад од 1,54 одсто у односу на долар, док паневропски индекс бележи најоштрији пад од почетка године.

Ово што се догодило у Грчкој наишло је на велико одобравање наших грађана различитих политичких опредељења и идеолошких уверења. Није неопходно бити комуниста или бар левичар да би се подржала борба Давида против Голијата. Неко ће рећи „нека Грци врате оно што су дужни“, али у овој игри је улог већи. Уосталом, јесу ли Немци вратили све своје дугове настале у вези са Другим светским ратом или им је већи део отписан (многе државе су им отписале целокупни досуђени износ репарације)? Да ли је требало Немачкој отписивати те дугове ако се узме у обзир то како су и зашто настали? Ипак, у овој игри улог је знатно већи од репрограма грчког дуга. Овде си игра за разбијање букагија.

Природно, нас више боле наши окови. Без намере да ламентирам над судбином нашег премијера (а и зашто бих, јер ко с ђаволом тикве сади…), њему ће овог лета бити најтоплије.

Са Западом је увек добро пословати, и то таман толико колико је лоше од њих тражити помоћ, јер они никад не помажу већ „пружају услуге“, за које уредно испостављају пренадуване рачуне. Добра пословна пракса је и поштовање постигнутих договора; и, када се неко у име Србије обавеже да Косову да столицу у УН и уведе санкције Русији, онда то мора и да уради, или доводи у проблем и себе лично (што је за народ небитно), али и земљу у чије име се обавезао.

ФАКТОР РУСИЈА

Ако се, дакле, Србија пролетос „обавезала“ да Русији уведе санкције (а речено нам је да је то „глупост“), а притом до сад то није учињено, онда је све даље наведено вероватно пука случајност:

1. срамотан третман који је Вучић имао приликом посете САД;

2. изградња „мађарског зида“;

3. британска резолуција о Сребреници;

4. немачка најава поновног увођења виза;

5. поновно буђење исламских екстремиста у Рашкој области; и, наравно

6. америчка „показна вежба“ у Куманову – у изведби ОВК.

Еврофанатични идеолози нас често подсећају да је чист економски интерес главни приоритет у блоковском опредељивању, па је ред да видимо шта губимо а шта добијамо увођењем санкција Русији. Пре него што сами то извагате, ваља узети у обзир чињеницу да је Руска Федерација наш трећи спољнотрговински партнер и поред околности да званична Србија већ дужи низ година организовано промовише једино трговину са земљама чланицама ЕУ. Учешће Русије у спољнотрговинском промету наше земље износи 9,5 одсто, док Србија у руском спољнотрговинском промету учествује са 0,38 одсто. Посматрано само са аспекта трговине – ако бисмо увођењем санкција Русији и направили било какав проблем, себи бисмо нанели 25 пута већу штету.

Када се суочимо са тако излизаним питањем „када је то Русија помогла нашој земљи?“, чак и да је ономе који пита памћење толико кратко колико му је лоше познавање историје, одмах му треба одговорити питањем: а кад нам је то Русија одмогла?, или још боље: а кад су нам последњи пут помогли наши „западни пријатељи“? Подсећања ради, последње званично руско позиционирање насупрот интереса наше земље догодило се пре 137 година приликом закључења Санстефанског споразума, а због игре краља Милана Обреновића са Аустроугарима. С друге стране, западни „партнери“ су нам пре само шеснаест година сручили на главу стотине тона бомби, бомбардовавши нас 78 дана у континуитету, којом приликом је убијено 2.500 људи и рањено око 5.000 наших грађана (које су они називали „колатералном штетом“).

Материјална штета коју су нам нанели износи око 30 милијарди долара – гле ироније – таман наш спољни дуг. При свему томе, данас више него смешно делују констатације да се све то догодило само због Милошевића. Чак и да је ова земља заиста нешто скривила на својој територији – дакле, у свом дворишту – ко је тај који себи може да дозволи такву дрскост да изриче и извршава такву казну (мимо надлежних светских институција)? Оно што је почело 1999. године је изнад свега један унапред планиран и прљавим новцем финансиран пројекат који траје и сада док читате ове редове. Некада су овакве тврдње називане „паранојом“ и „ирационалношћу“ српских националиста, а данас их потврђују страни новинари, писци, филмаџије, али и некадашњи званичници земаља укључених у овај срамотни подухват алијансе која је на умору.

ГРЦИ СУ СВОЈЕ РЕКЛИ, РЕД ЈЕ НА НАС

Целовитост приступа захтева и осврт на бриселске преговоре. Србија је ушла у преговоре са тзв. приштинским институцијама (а под покровитељством ЕУ), који се воде тако да не узмемо ништа да бисмо дали све – или сте можда приметили да смо нешто добили за све ово време натезања? Након „дипломатске офанзиве“ (термин који сте први пут чули пре седам година, а који сте вероватно већ заборавили) у којој је Србија током лета 2010. године покушавала да придобије већину у Генералној скупштини УН за свој предлог резолуције који би омогућио наставак преговора о Косову у оквиру УН, почетком септембра исте године, након интервенције Кетрин Ештон, Србија одустаје од свог текста резолуције (који је имао сигуран пролаз кроз ГС УН) и пристаје на тзв. „заједничку резолуцију“ која искључује разговоре о статусу Косова. Предводник „дипломатске офанзиве“ Вук Јеремић већ у децембру исте године бива испрашен из Демократске странке, а у јануару 2011. године Европски парламент усваја резолуцију којом преговоре између Србије и привремених институција у Приштини ставља у своје оквире. Од 7. марта 2011. године у Бриселу се воде преговори који имају само један циљ – обезбедити Косову столицу у Уједињеним нацијама. У међувремену, српска страна у овим преговорима постаје све попустљивија.

Јасно је да Запад данас од Србије очекује три ствари:

1. да Србија уведе санкције Руској Федерацији;

2. да Србија омогући коначну и пуну реализацију пројекта „независно Косово“; и

3. да окрене леђа Републици Српској,

Запад никад не губи време па ће Србија до јесени морати Русији да уведе санкције. Можда ће Вучић пробати да се извуче из те замке у коју је сам упао, али, ако је икада то обећао, а не испуни обећање, биће коначно потрошен код својих западних „пријатеља“. Уколико пак испуни обећање, биће потрошен у својој земљи.

Када је реч о признавању независности Косова, да ли сте чули да је „број посланика у Народној скупштини недопустиво велики и да треба да се смањи“? Просечан човек би се запитао какве везе има Косово са бројем посланика. Па ипак, смањење броја посланика Народне скупштине могуће је остварити једино – погађате – променом Устава (члан 100). Може бити да је број народних посланика проблем, али за Запад је већи проблем преамбула Устава и његов члан 182, тако да ћемо број народних посланика смањити онако „у пакету“ са одрицањем од Косова и Метохије. Једино што даје трачак наде јесте чињеница да ова влада, без обзира на број посланика, вероватно нема снагу да спроведе оба ова прљава посла. Просто – много је.

Почели смо са Грчком. Иако су део Европске уније, Грци нису дозволили да им на руке ставе окове, па је питање зашто онда ми то дозвољавамо? Ми који у Европску унију никада нећемо ући, не зато што је довољно нарастао број евроскептика, већ зато што нас тамо неће. Зашто Србија и даље даје све да не би добила ништа, а све време има алтернативу која је јача него што је икада била?

Извор: Нови Стандард