Српско правосуђе у служби Хага

Овај текст је посвећен Предрагу Милојевићу Кинезу, српском родољубу и јунаку. На жалост његова животна прича осликава трагичну судбину српских бораца, учесника Отаџбинског рата деведесетих годинапрошлог века. Истовремено представља и разобличавање дела српског правосуђа, који не суди по праву и правди, него по политичким налозима а против интереса сопственог народа и државе.

Вероватно је сваки читалац овога текста био у прилици да погледа неки филм, прочита књигу, или макар вест у новинама, о људима који су провели године у затвору, а да нису били криви. Наравно, сваком Србину би на ову тему одмах на памет пао и Хашки трибунал, који је тако прогутао животе многих Срба, утамничених само зато што су Срби, и што су бранили српски народ. Али, такви случајеви постоје и у Србији.

Једна од најтежих ствари која може да задеси човека је да невин заврши у затвору. А поготову ако је осуђен за најтежа кривична дела. Предраг Милојевић Кинез, налази се невин већ 10 година у затвору. Овај човек осуђен је на 20 година робије за најтеже злочине, које није починио. О невиности овога човека знају многи, укључујући ту и срамне тужиоце који су га теретили, бесчасне судије које су га осудиле, лажне сведоке –  убице који су га лажно теретили и њему приписивали своје злочине, као и осуђени злочинци са Овчаре који су ћутали о истини о овом човеку (нека макар сада проговоре, када више не могу сносити друге последице и донекле умире савест, ако је то икако могуће).

О невиности овога човека зна и независна држава Хрватска, која је врло лицимерна, и очигледно умешана у дешавања на Овчари, јер како другачије објаснити да није заинтересована да се бројни извршиоци, али и организатори овога злочина, а подсетимо то је био највећи појединачни злочин над Хрватима у прошлом рату, приведу правди. Колико и њима истина не одговара види се у томе да они не процесуирају Овчару пред својим судовима, а знамо да су хиљаде невиних Срба завршиле на њиховим монтираним оптужницама. Шта се онда крије иза Овчаре када Хрватска има интерес да ћути о овој теми?

О Кинезовој невиности знају и Александар Вучић, који га је својевремено обилазио у притвору Централног затвора, и давао подршку, као и Томислав Николић. А какав је човек Предраг Милојевић Кинез, види се и по томе што је одбио помиловање које му је понудио председник Србије, јер би његов захтев за помиловање значио признање кривице. Он је невин човек, и као такав жели да изађе из затвора, и да се спере лажна клевета са његовог имена, па макар робијао још 10 година.

Слика једног хероја

Предраг Милојевић је као тридесетогодишњак, мобилисан у ЈНА на почетку рата. Не желећи да гледа  хаос који је владао у позадини ратних дејстава (слика распада једне труле државе и армије обојена алкохолом и недисциплином), добровољно се пријављује да буде на првој линији ратишта, и долази у Вуковар.Ту бива распоређен у јединицу „Лева суподерица“, састављену од Срба из Вуковара и добровољаца. Ова јединица истакла се у борбама за Вуковар, и била је најзаслужнија за одлучујућу победу. Као што се и сама јединица истицала храброшћу и дисциплином, о чему је на суђењу сведочио пуковник Боривоје Тешић, за време борби у Вуковару командант 1. Моторизованог батаљона Гардијске бригаде (под чијом командом је била „Лева суподерица“). Међу њеним најистакнутијим припадницима био је Кинез, на месту заменика команданта, а бројни саборци посведочили су о храбрости, поштењу и правичности свога ратног друга.

На суђењу за Овчару сазнало се за херојска дела овога човека. Тако је чувени ратни фоторепортер Томислав Петернек сведочио да Предраг Милојевић ризиковао свој живот да би  под снајперском ватром претрчао улицу и спасао хрватску девојчицу која је била у животној опасности. Да сведочи о Милојевићевом чојству, дошао је у Београд и Вилим Карловић, пензионисани мајор ЗНГ и хрватске војске, који је преживео Овчару. Карловић је сведочио и у Хагу, а после појављивања пред судом у Београду написао и књигу „Preživio sam Vukovar i Ovčaru“, коју је објавио Вечерњи лист, у Загребу 2011. године.

Из сведочења овога човека може се у пуној мери сагледати лик и дело Предрага Милојевића у Вуковару, али и разјаснити доста тога о догађајима на Овчари. Наиме, Карловић Вилим дугује свој живот Предрагу Милојевићу и Марку Љубоји (оптужен заједно са Милојевићем, правоснажно ослобођен). Игром околности Милојевић и Љубоја проналазе Карловића, 21. новембра који је био сатима зверски мучен од стране већег броја алкохолисаних добровољаца, и ризикујући сопствене животе, уз помоћ оружија успевају да га отму из њихових руку и спасу смрти. Заиста је невероватно да би човек, који је оптужен, и осуђен за убијање на Овчари, свега неколико сати касније ризиковао живот да би спасао хрватског војника.У поменутој књизи је тај догађај детаљно описан, а описано је и само сведочење Карловића на суђењу у Београду.

Захваљујући Вилиму Карловићу, Врховном суду Србије су достављење изјаве оверене код нотара у Хрватској, Ђурђица Панкас, Сњежане и Љубице Дражљевић, и извесне госпође Луце из Вуковара (име познато суду), које су изгубиле своје најближе (директно за ова убиства оптужују сведока сарадника број 1), и сведоче да им је једина заштита био Предраг Милојевић Кинез.

Треба истаћи и да је, пре него што је подигнута оптужница, Предраг Милојевић два пута давао исказ на полиграфу, и оба пута је прошао.

Како је уништен један човек

Случај Овчара започео је у Србији првим хапшењима у акцији „Сабља“, за време ванредног стања. Истрага се водила пред Окружним судом у Новом Саду, на основу документације коју је Хашки суд предао Специјалном тужилаштву Србије за ратне злочине, и резултирала је оптужницом коју је специјални тужилац подигао 4. децембра против 8 лица(КТРЗ 3/03 ОВЧАРА 1 – ВУЈОВИЋ И ОСТАЛИ,  прецизирана оптужницом КТРЗ 3/03 од 16. септембра 2005.). Овчара је био први предмет Тужилаштва за ратне злочине. Предраг Милојевић није био међу тим оптуженима. Као што је напоменуто, он је два пута давао исказ на полиграфу, и оба пута прошао. Међутим, пар недеља после подношења оптужнице, крајем децембра 2004. године, Милојевић, и још неколико лица су ухапшени, под оптужбом за злочине на Овчари.

Новим хапшењима, међу неспорним извршиоцима злочина на Овчари, нашла се и група људи који су страдали само због политике. Као што је познато, од фебруара 2003. године Војислав Шешељ, лидер СРС налази се у притвору Хашког трибунала, и било је потребно обезбедити некакав основ за његово држање тамо и евентуалну монтирану пресуду, и на тај начин његово уклањање из политичког живота. Због тога је било потребно жртвовати припаднике јединице „Лева суподерица“.

Од самог почетка у овај процес је био укључен Сем Назаро (неформално најутицајнија личност у српском правосуђу у претходној деценији), представник министарства правде САД при америчкој амбасади у Београду. Он је присуствовао саслушањима окривљених, сведока, узимао записнике, виђао се са тужиоцима и судијама.

Прву пресуду за Овчару (Окружни суд у Београду, Веће за ратне злочине К.в. 1/2003 од 12. Децембра 2005. године) укинуо је Врховни суд, и вратио предмет на поновно суђење. Занимљиво је истаћи да су судије, које су укинуле ову пресуду, касније уклоњене са функција приликом велике чистке у правосуђу.

По доношењу нове пресуде 2009. године стекли су се услови да она буде потврђена и на Апелационом суду 2010. године. Председник Апелационог већа, у по други пут поновљеном поступку, био је Синиша Важић. Овај судија, јако близак амбасади САД и прозападним НВО (сада је лични представник Томислава Николића у фамозном РЕКОМ –у), појављује се у различитим процесним фазама током готово деценије суђења. Он је председник Окружног суда, председник већа судија за ратне злочине, председник већа које је доделило статус сведока сарадника Спасоју Петковићу (сведок сарадник број 1) на незаконит начин, председник ванрасправног већа првостепеног суда које је одлучивало о притвору, председник апелационог већа судија за ратне злочине и председник жалбеног већа које је потврдило правоснажну пресуду.

Монтирани процес

Иако је кривични поступак правноснажно окончан, одлуку којом је ова кривична ствар правноснажно решена и сам поступак који је претходио њеном доношењу, прати велики број мањкавости које потврђују да се у Србији спроводи судско насиље које се једино може упоредити са рђавом праксом хашког Минотаура, управо како и академик Чавошки квалификује такав начин „судовања“.

Овакав закључак почива на односу између исказа сведока сарадника и постојећих материјалних доказа у овом предмету. Наиме, овај предмет је пример невероватног доказног апсурда, будући да је суд радије поверовао сведочким исказима (и то исказима сведока сарадника који су лично учествовали у критичком догађају), него резултатима обављених вештачења који су представљали поузданији и чвршћи доказ и ишли у прилог закључка да кривица овог човека не постоји.

Приликом оцене доказног градива у кривичном поступку, а нарочито уколико постоји велики број материјалних доказа за утврђивање релевантних чињеница, попут вештачења из различитих домена и струка датих на основу материјалних трагова, сам исказ сведока има секундарни значај и домашај, јер у случају када је садржина исказа сведока у супротности са резултатима више вештачења, на таквим исказима се не може заснивати судска одлука.

У овом поступку материјални докази су у потпуности демантовали исказе сведока сарадника. Исто тако, сведочења бројних других сведока, као и судских вештака,  такође побијају исказе сведока сарадника. Па чак су и искази самих сведока сарадника супротни једни другима у вези са битним појединостима. Све то указује да су они апсолутно непоуздани, да лажно сведоче, и да се пресуда никако не може доносити на основу њиховог исказа.

О поузданости сведока сарадника указује и чињеница да чак ни Хашки суд није привхватио исказ сведока сарадника. Наиме, Спасоје Петковић, сведок сарадник број 1, познат под надимком „Штука“, сведочио је у Хагу против капетана Радића. Хашки суд дошао је до закључка да не може да се ослони на исказ овога сведока у оном делу где сведок идентификује друге као учеснике у догађају на Овчари, ако идентификација није потврђена независним доказима. Веће тог суда закључује да је сведок сарадник Петковић из темеља променио своју изјаву о већини релевантних питања, не само у вези са својом улогом, него и са улогом других, те да је могуће да је своју изјаву променио, посебно у смислу навођења имена других на Овчари ради стицања имунитета од кривичног гоњења у Србији!!!

Да би успео монтирани процес, суд није дозволио сведочење двојице притвореника (који немају никакве везе са овим случајем) који су у Окружном затвору делила ћелију са Божом Латиновићем, званим „Крвави Бора“, сведоком сарадником број 2, који се у ћелији хвалио злочинима које је касније приписао Милојевићу, и говорио како ће купити слободу (с обзиром да му је тазбински сродник тајкун Петар Матијевић).

Ипак најбољу оцену сведока сарадника дао је лично председник првостепеног већа, судија Веско Крстајић. Он у пресуди, у поновљеном поступку, ослобађа окривљеног Вују Златара, и том приликом констатује да је овај човек био жртва сведока сарадника број 1 – Спасоја Петковића, који је лагао да би му се осветио. Вуја Златар је у притвору провео 1902 дана, и у првом поступку га је тај исти судија Крстајић осудио на 15 година затвора, искључиво захваљујући исказу сведока сарадника, иако је и тада знао да је Златар, у време злочина на Овчари, лежао тешко рањен на опоравку у болничкој соби бање Селтерс у Младеновцу.

Како је могуће да се пресуда заснива на исказима таквих сведока, види се из чињенице да у самој пресуди стоји скандалозна реченица судије Крстајића „да сведоци сарадници нису апостоли истине“. Сам закон налаже сведоку да је дужан да говори истину, и да давање лажног исказа представља кривично дело (члан 95, став 1 ЗКП). Пре свога исказа сведок полаже заклетву да ће говорити истину (члан 96 ЗКП).

Суд крши закон и дозвољава да седоци лажу, када и сам судија Крстајић лично фалцификује бројне доказе у овом предмету.

Онда је јасно како је могуће да се донесе противзаконита пресуда само на основу исказа двојице сведока сарадника, за које се несумњиво установило да су лагали и да лично спадају у најодговорније за злочин на Овчари.

Правда за Кинеза

Предраг Милојевић је, нажалост, жртва једног политички монтираног процеса, у коме је он небитни пиун који мора бити уништен. За креаторе и актере ове сплетке живот једног човека и његове породице апсолутно нема никакав значај. Но, најжалосније је што српски народ затвара очи и не придаје значај судбини овога човека. Када је требало, он је храбро отишао на прве борбене редове, спреман да положи живот, остављајући код куће жену и двоје мале деце. А његова држава му се „одужила“ на овако страшан начин. Не знам да ли има снаге у овој држави да се овај часни човек, пример јунаштва и чојства, отац четворо деце,  врати својој породици.

Двери се не могу мирити са судбином Предрага Миливојевића Кинеза. Она  не само да нас лично погађа као слободне људе које боли свака неправда и страдање невиних већ и симболично осликава робовско стање нашег правосуђа  које је од спорог и неефикасног страном интервенцијом доведено у окупационо,а самим тим и у неправедно и неморално, стање које је дугорочно неодрживо.

Због свега тога је и овај текст само један мали напор  да се чује права истина о Кинезу, и да тако, помогавши њему и његовој породици у ствари  помогнемо и себи и Српском народу. Сва лица одговорна за овај вапијући случај неправде, одговараће пред законом кад-тад! Надамо се да ће се што пре исправити ова неправда, и да ће се овај човек вратити својој кући и породици, ослобођен лажних оптужби и монтираних пресуда.

Извор: Фонд Стратешке културе