Суљагић као креирани специјални догађај

Бошњаци, изгледа, баш не знају ни шта би са собом ни са комшијама у Републици Српској и у Федерацији БиХ. Ако је до сада и било неких сумњи, овај Суљагић их је углавном отклонио. Наравно, ради се само о појединцу, па је недопустиво уопштавање, али, ако пажљивије анализирамо шта он говори, открићемо да се то у основи не разликује много од онога што већ годинама од прилике до прилике понављају неки бошњачки политичари. „Бошњаке чека реприза ратне 1992…“, „Бошњацима се из Бањалуке спрема да постану европски Палестинци…“, „Бошњаци ће сви завршити у гету, односно конц-логору…“, „Бошњаци у РС су само остатак закланог народа…“, „Попис становништва треба само да верификује такво по Бошњаке погубно стање…“, „Политичари из РС се спремају да откину пола државе коју Бошњаци и Босанци осећају као своју и однесу је негде“…

Ново јесте то што Суљагић говори о РС као о „окупираној територији“, а њену власт назива „нацистичком“, али није ли Силајџић говорио о „геноцидној творевини РС и злочиначком српском народу“, није ли Лагумџија помињао да је БиХ поново у „предратном стању“, није ли чак и питоми Тихић говорио да „Срби, ако нису задовољни, могу да иду из Босне, али да понети могу само завежљај“. Све је то већ виђено, односно све је то у разним варијацијама већ слушано. А бошњачка национална јавност (новинари, аналитичари, интелектуалци), фрустрирана што ни Срби ни Хрвати већ 20 година неће да се уклопе у њихов пројекат јединствене БиХ, ћути наивно верујући да ће оно што није успело ни Алији, ни Харису, ни Суљи, ни Златку можда поћи за руком неком млађем, полетнијем, амбициознијем, екстремнијем, попут Мирнеса, Жељка и др.

Суљагићу (на слици) не фали ниједна од поменутих одлика, а националну популарност је стекао у регионалној мобилизацији муслимана да се масовно пријављују на локалне изборе у Сребреници. Али, као прво, бошњачки успех на изборима за градоначелника Сребренице није био резултат акције у којој се Суљагић истакао, него убацивања у политичку утакмицу прњаворског бизнисмена Радојице Ратковца, који је коалицији српских странака узео 15 одсто гласова. И, као друго, ауторско право на марифетлук гласања изван места сталног боравка, бар на простору БиХ, припада старом Изетбеговићу, а не младом Суљагићу, односно СДА, а не покрету „1. март“.

Још за изборе 1990. направљен је аутобуски мост на релацији Пазар-Сарајево, у општинским СУП-овима муслимански илегалци су штанцовали личне карте Санџаклијама и на крају је СДА убедљиво победила и у општинама са већином српског становништва. Емиров лични допринос усавршавању Алијиног патента састоји се у томе што он покушава да га прошири на целу Републику Српску, а Срби би ваљда требало да се навуку на реванш те да на исти начин изборно освоје неке општине у Федерацији у којима је заостала значајнија српска мањина. И ето га као резултат обнова предратне територијално-етничке структуре БиХ „по шари леопардовог крзна“ – метафори која је најпре муслиманима, а потом Бошњацима, уочи рата, током рата и неколико година након рата, била аргумент да Босна мора да буде јединствена и целовита или, у српско-хрватском преводу, унитарна и централизована под доминацијом најбројнијег народа. Међутим, ако се актуелно вођство Српске тешко носи са социјалним проблемима, незапосленошћу, корупцијом итд., што се тиче борбе за очување Републике пред иностраним и комшијским притисцима, тешко му је наћи равног још од времена њених твораца.

Да ли Суљагић и бошњачка политичка, медијска, културна итд. елита, која са одобравањем ћути на његова поређења РС са нацистичком окупацијом половине БиХ, може да замисли да би српски одговор могао да буде и другачији? Шта, рецимо, ако и Срби, следећи концепт „1. марта“, за изборе 2014. мобилишу из матице своје сународнике са двојним држављанством? Да ли Суљагић и тиха подршка могу да замисле да би тако српски бирачи својом бројношћу могли на миран начин не само да сачувају Републику Српску него и да легално и легитимно преузму власт у кантонима са бошњачком већином? Да ли верују да би такав исход променили гласови из Сирије, Авганистана, Ирака, Алжира итд. оних неколико хиљада преживелих исламских терориста који су босанско држављанство добили на основу фотоса са одрубљеним каурским главама.

Наравно, све то остаје за не дај боже, а званични органи РС су покренули правосудни поступак против Емира Суљагића јер је он, иако донедавно федерални министар (?!), стално настањен у мањем ентитету. Влада РС је, исто тако, благовремено решила проблем ЈМБГ, док су федерални и заједнички каснили и изазвали оправдан гнев сарајевских родитеља. Влада РС је, после даноноћног заточеништва српских представника у Сарајеву, њихов повратак у скупштину БиХ условила гаранцијама да ће убудуће моћи безбедно да раде. Међутим, иза свих тих инцидената одмах или закратко увек се открива невешто скривена рука бошњачког лидера Златка и његове иноподршке, отеловљене у два или три добро позната и врло утицајна лика. И увек је препознатљива иста глобална рецептура: „креирањем специјалног догађаја“, покушавају се изазвати масовне манифестације и стање „контролисаног хаоса“ у престоници (Сарајево), који ће се спонтано прелити у веће градове (Бањалука и Мостар). Са увек једним те истим нескривеним циљем: „укидање Републике Српске“; „БиХ без ентитета“, „функционалнија БиХ“, „неопходне уставне промене“.

Понавља се до монотоније и досаде, али ваљда се и рачуна да ће од тога Србима отупити рефлекс самоодбране и да ће у једном од десетине или стотине покушаја успети.

Да се вратимо на самог Емира Суљагића. Уз дубоко уважавање за ратно страдање његове породице, па и уз толеранцију за негативан став према РС, који дели са већином својих сународника, требало би да има на уму да су баш Срби једини од три конститутивна народа у БиХ, који се за нацистичку окупацију може везивати једино по масовним жртвама. Није проблем то што Суљагић, како каже, „целу БиХ осећа као своју“, него то што му смета да други као своју осећају и само њену мању половину.

Извор: Пресс РС