Да ли нашим друштвом управљају закони панике, и то не само у тренуцима кризе? У понедељак министри из Владе Србије треба да нам саопште како ћемо уштедети око 800 милиона евра, исти дан, или нешто касније, да нам кажу хоћемо ли се потпуно потчинити ММФ-у или нећемо, односно хоћемо ли радити до 67. године живота и да ли ће пензије бити 43 одсто плате? Какве ће бити последице тог лудог понедељка, то још нико у овој земљи не зна. Заправо, свака паника долази са лажима, она захвата оне који се дају заварати погрешним предвиђањима, непромишљеним саветима и претеривањима, као и оне који, када једном схвате почињене грешке, почињу да поступају као и други, само овог пута у супротном смеру. Политичка и економска паника храни саму себе, и то je једна од њених најстрашнијих одлика. Јер, паника у себи проналази снагу, заправо пошто доноси корист онима који попуштају пред њом, а кажњава оне који јој се опиру, она се храни својим резултатима.
Тринаест година наше транзиције су 13 година економског хаоса и неуспелих реформи, а боља будућност никако да стигне. Народ је поприлично утучен, појединачно насиље свакодневна је појава, а протагонисти јавне политичке сцене онакви су какви су: мешавина окамењених фотељаша још из прошлог века формираних у регионалној паланачкој атмосфери и хијерархији, економских и политичких шпекуланата који су стекли богатство од беспримерне крађе државне имовине и чланова политичке олигархије који се данас понашају као латиноамерички генерали пре 40 година.
Тринаест година демократског живота у Србији показује да и даље лебдимо између одбачене прошлости и неодређене будућности. По старом нећемо, а по новом још не знамо – или не успевамо. Да ће излазак из садашње еконoмске кризе имати данак у врло непопуларним мерама, то сви знамо, али какав ће бити данак за излазак из опште кризе друштва? Друштвено-политички програм у демократском друштву претпоставља друштвени договор власти с народом, који се правно фиксира референдумом. Или изборима. Кратка формула договора гласи: ако се народ слаже да плати цену за остварење конкретних социјалних циљева, власти су спремне да на себе преузму одговорност за неопходне акције.
Специфичност српске демократије јесте да је она стигла „одозго и из иностранства“. Када је, некада статична, маса пуштена у погон почели су и потпуно незауздиви процеси. Власт данас тешко може да склопи споразум с народом, јер који ће то пензионер добровољно да прихвати да му пензија буде 43 одсто плате? Неће нико, па неће смети ни странка пензионера. Британци су у време Другог светског рата имали Черчила који је рекао да им не може обећати „ништа осим зноја, крви и суза“.
Ризикујем да грешим, али ми се чини да је један правац покушаја решења наше кризе, која ће и у наредном времену неизоставно бити праћена друштвеним потресима велике амплитуде, дакле покушај снажне персонификације власти. Неоауторитаризам који поступно ствара основне претпоставке демократског живота? Или, некада смо имали лош ауторитаризам, сада ћемо изградити добар. Јер, живот већине наших генерација прошао је у ауторитарном моделу. А сама демократија треба да уме да се заштити, утолико успешније уколико буде шира њена социјална база, уколико већи број људи буде јасно схватао да су управо они власт.
У Србији постоји криза идеја, помањкање идеја у оним структурама власти које по својој намени треба да их cмишљају. Могло би се чак рећи и да смо сведоци идејне кризе, немамо труст домаћих мозгова за превазилажење те кризе, немамо фондове за њихово финансирање, довођење странаца неће решити тај проблем. Док „револуционарно“ крило наших водећих странака, пре свега СНС-а, не успостави самосталан интегралан однос према перспективама, оно је осуђено да стално осцилира између радикалног и конзервативног становишта, односно идеја, налазећи се у суштини у либералном међупростору. Компромиси се раде на тактичком нивоу, мало са једним, мало са другим идејама, но та еклектика је штетна у својој основи. Јер то није стратегија на дуже стазе, народ тешко може да поверује у такво тактизирање када је ионако свакодневно суочен са својим егзистенцијалним проблемима.
Наравно, треба бити поштен и рећи да су проблеми данашњих носилаца власти у Србији увелико условљени неуспесима претходних власти. Сада се само клупко размотало, па „мирише“ на све стране.
Грађани Србије преживели су последњих неколико деценија читав низ изузетно сложених друштвених колизија. Кроз патњу је искован дијалектички осећај живота, патња је грађанима Србије улила неповерење у крајности. Но, противречности су истовремено избиле на површину, концентрација сукоба је максимална, а саморегулисање кризе немогућ је процес. У таквим околностима, у еуфорији панике и краха треба да научимо да сурфујемо на лавини…
Оставите коментар на Сурфофање на лавини
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.