Све Вучићеве „маске и лица“ – политички портрет

Лидер СНС Александар Вучић прошао је школу политичког романтизма у СРС, која је трајала 16 година са наученим политичким занатом као генерални секретар странке, министар у влади, али и као политички реалиста у СНС. Тако је Вучић од сензибилитета „динароидног“ политичара у себе „чиповао“ политички „софтвер“ „смиреног“ европског реал-политичара спремног на реформске потезе високог ризика.

Прву фазу политичке биографије Александра Вучића можемо окарактерисати као „национална политика јачих емоција“. Друга фаза је политичка суздржаност, али и вид политичког прагматизма усмереног, пре свега, према ЕУ и међународној политици. Некада је Вучић реаговао „на прву лопту“, а данас мери сваку реченицу и мисао не само на унутрашњој политчкој сцени, већ и према међународној политици и страним владама. Донедавно Александар Вучић је био „јуришник“ национално-анахроне политике, а данас је национални „умерењак“, односно политичар умерене конзервативно-националне и социјално-либералне оријентације. Борба против корупције и мафије третира се као прагматизам социјално-либералних и неоконзервативних опција. Као правник и лидер најјаче странке, Александар Вучић данас „вага“ националне циљеве апотекарским тасовима.

По писању „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ Александар Вучић је постао прагматичан политичар који води Србију ка ЕУ уз „коперниканску“ поправку свог политичког имиџа. Немачки лист покушава да конфронтира политичке опције Вучића и Николића, иако су они део исте политичке матрице и циљева. Томислав Николић је „уступио“ СНС Александру Вучићу да је модернизује, европеизује и учини прагматичном, што се види по резултатима странке на локалним изборима где СНС осваја преко 40 одсто гласова. Вучићева политичка концепција је урбаног типа, надовезана на Николићеву оријентацију „народњачког духа“. Тако немачки лист покушава негде да учини Николића политичарем „прошлости“, а Вучића лидера будућности.

Ипак, тандем Николић-Вућић је добитна комбинација за СНС. Разлике међу политичарима унутар једне странке постоје као вид генерацијских и других садржаја и сензибилтета. Евидентно је да је Томислав Николић „отац“ СНС, а Александар Вучић „политички син-наследник“ сличне политике. Лист покушава да Вучића дефинише као човека-политичара који „држи све под контролом“, пре свега тајне службе, али да је „Вучић уверио и Берлин“ да је одступио од „великосрпског шовинизама“ и да жели да уведе Србију у Европу, додајући да се „у последњих неколико месеци Вучић доказао као реалан и одлучан политичар“. Вучић као национални романтичар може данас да буде добар политички реалиста. Он је кадар да бирачко тело тактички „убеђује“ у значај постизања државних циљева кроз компромисе са ЕУ.

Овај конзервативни лист наводи да је Вучић „проучавао француско-немачки пример и схватио да само мир може да донесе просперитет Балкану, када је реч о истинском помирењу“. Вучић је проучавао односе Немачке и Француске у време генерала Шарла де Гола и немачког реформатора канцелара Конарда Аденауера. Истовремено, Вучић је из новије политичке историје Србије узимао политичке идеограме Николе Пашића, Милована Миловановића и Чедомира Мијатовића, који су спајали Србију са истоком и западом и модернизовали Србију и политичку сцену у пероду 1881-1921. године. Вучић је вичан да коригује понашање, говор и политичку концепцију ради јачања СНС, коју грађани препознају као политичку алтернативу.

Александар Вучић је од еврофобичара постао еврореалиста са појавним облицима еврофанатизма.Да ли је реч о стварној политичкој „метаморфози“ или мимикрији власти брзо ће се видети. Време ће показати све димензије Александра Вучића у политици и власти. Једно је сигурно Вучић је постао политичка „звезда“ моћи у Србији и „играч“ на коју играју Велка Британија и Немачка као што је и Ивица Дачић са „зеленом картом“ за политичку подршку у САД. Александар Вучић отишао је даље од свих својих политичких претходника у доказивању европског пута Србије. Вучића у стопу прати Ивица Дачић, али је у Србији увек било присутно да немогу бити два господара а једна „раја“.

Вучић је амбициозан и зна да баш он, а не Дачић треба да повуче славу европског пута и да се у периоду од шест до девет месеци, тачније на пролеће 2014. Године, када се ЕК и ЕУ изјасне о путу Србије ка ЕУ одлучи на нове изборе. Дотле ће реконструкција бити „пробни балон“. Политичка снага СНС и Александра Вучића је таква да жели да буде премијер и носилац политике која ће Србију водити ка ЕУ. Реалност је таква да ће тандем Вучић-Дачић по законима политике још једно време „пливати“ заједно са тенденцијом да СНС има већинску власт. Прва проба биће до јесени Београд и касније Војводина.

Србија је имала „јаког“ Бориса Тадића па је привремено пуштен низ ноду од стране бирача и ЕУ. ЕУ ће покушати да у седлу задржи и Вучића и Дачића али ће се ипак определити за једнога као носиоца „тестамента“ ЕУ. Вучића чека и ново одмеравање снага у СНС и право утврђиваље лидерства странке и дефинисања његовг политичког ауторитета и концепта на „новим основама“. Вучић је дошао као лидер странке по одлуци Председника Србије Томислава Николића. У наредном периоду Вучић треба да провери своје лидерство у странци и да га веже за себе.

Вучића чекају велике одлуке како у структрури власти партије тако и у потврђивању свог ауторитета код грађана и ЕУ. Колико ће то моћи да издрже плећа Александра Вучића? Пред Вучићем је тешко бреме да се скину све његове маске и покаже право политичко лице. Вучића очекује и велико суочење са евентуалним повратком лидера СРС-а др Војислава Шешеља до краја ове године. Можда ће рецимо ДС и ЛДП подстицати јавни обрачун „старих пријатеља“ и кумова.

Извор: Видовдан