Терет југословенског мита

Велике идеје тешко умиру чак и онда када се њихово отелотворење претвори у крваву трагедију. Наравно, мало ко данас верује да ће нам се једнога дана догодити „четврта Југославија”, али добили смо моћни југословенски мит.

Иако је митолошка понуда изузетно обилна, он у неким деловима покојне државе има значајан утицај на сагледавање узрока бројних фрустрација и одлуке незадовољних грађана. Модерни политички митови могу бити заслепљујући колико и романтичне легенде које су одавно постале део наше колективне свести.

Веровање у заводљиви југословенски мит се, наиме, не заснива само на ушећереној визији заједничке прошлости већ подразумева игнорисање отрежњујуће стварности.

Данас су нестабилне и суморне оне државе које највише личе на „Југославију у малом”, простори на којима припадници различитих народа, вера и култура још живе заједно. Најпросперитетније су Словенија и Хрватска, бивше републике које су најмање југословенске. Најмногољуднија мањина у Словенији не чини ни два одсто становништва, а Срба у Хрватској има око 4 одстои њихов број је у сталном опадању.

О величини изазова с којима се суочава некада „конститутивни народ” говори и то да један од ретких Срба чији лик редовно улази у хрватске домове себе смешта у рубрике „анационалан” и „ми Хрвати”. Није речо недостатку личне храбрости. Мужевни водитељ је само у контакту с реалношћу у најмлађој држави чланици Европске уније.

Избори данас не личе на попис становништва једино у једнонационалним срединама. Тек када је у Хрватској цементирано (национално) јединство без (вишенационалног) братства, србофобична националистичка политика је престала да буде једина хрватска политика. Али и даље сваки покушај да присуство „православаца” постане видљиво бива дочекано позивима да фронт поново постане хрватски хоризонт.

Мало источније, назив „Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине” прикрива чињеницу да је речо једној од бошњачких странака. Интеграција која се помиње у називу „Демократске уније за интеграцију” не односи се на Македонију, државу у чијем парламенту седи 15 посланика ове странке, већ на суседну Албанију.

Више не говоримо исти језик. Оно што се у Београду назива грађански рат у Сарајеву се каже агресија. Генерал који је у Загребу херој у Београду је ратни злочинац. Велика српска трагедија је највећи хрватски празник.

Подједнако су поразна и схватања која уједињују бивше Југословене. Свуда су највећи, а неретко и једини „прави” непријатељи припадници народа с којима се некада живело у злосрећној земљи. Стварни и оспорени масовни злочини и геноциди представљају темеље на којима су грађене данашње државе народа-жртава.

Никада нећу заборавити када нам је један бошњачки политичар на питање зашто је десетогодишњу ћерку водио на ископавање масовне гробнице одговорио да му је циљ био да обезбеди да девојчица никада не понови његову грешку и поверује Србима. У земљама у којима су у јамама, масовним гробницама и логорима налазе кључне лекције одрастања свако национално „никада више” подразумева и никада више Југославије.

Није лако с обода масовне гробнице погледати у будућност. Много је лакше превидети колико су дубоко злочини из прошлости урезани у свест младих. Превише је овде људи који себе виде као генетски невине остатке народа који су преживели серију геноцида.

Уз југоносталгичну слабовидост иде и антинационалистички заборав.

У Југославији није било могуће побећи од националног. Неуспешни покушаји Партије да створи „добар” југословенски национализам били су праћени сталним инсистирањем на националном изјашњавању. „Републички кључ” и стварање често сасвим апсурдних или лажних националних симетрија обезбедили су да први демократски избори означе не само смрт комунизма већ и нестанак праве Југославије.

Ипак, многи не крију да жал за Југославијом за њих представља ламент над доброћудном диктатуром. Али,чак и они који данас прижељкују наследника, ауторитет који би могао да замени друга Тита, кандидата углавном препознају у Истанбулу, Бриселу или Бечу, далеко од Југославије.

Део југословенског мита је и схватање да нико није желео да остане у Милошевићевој Југославији – „ко год је могао побегао је из ње”. Али није реч само о томе да су сви „бег” почели да планирају много пре Милошевића, већ да „гробар Титове Југославије” није чедо српског национализма. „Мали Лењин”, како су га звали док је био на челу београдских комуниста, био је типичан производ титоистичког система и бројних комитета.

И Овчар и Каблар су изашли из моде много пре Милошевића. Када ружни стереотипи и подозривост нису били национални ослањали су се на географију – на богатијем северу важило је схватање „што јужније то ружније”. Још су у хабзбуршким деловима самоуправне Југославије од Срба једино били гори османски „Србијанци”.

Данас овакво виђење „цивилизацијских” разлика обично укључује став да ако Југославија већ не може да буде велика, онда Србија треба да буде што мања. Како је недавно сугерисао један од ових необичних југоносталгичара, европска „Војводина је одоцнела” и пропустила последњи брзи воз из сиромашног, азијског Балкана.

Питка, митска слика Југославије опстаје упоредо с покушајима да се њени вишенационални остаци још више изделе и удаље. Не знам колико дуго ће се одржати. Важно је само да поново не постане државотворна. Неке велике идеје једноставно не треба да постану стварност.

Извор: Политика