Председнички избори у САД 2016. године, по питању спољних послова, представљали су судар две поларне супротности.
После пораза Хилари Клинтон, шокантног за амерички двостраначки естаблишмент, изгледало је да Доналд Трамп – милијардер, али од стране владајуће елите презрении политички аутсајдер – има прилику да окрене нови лист. Његов слоган „Америка на првом месту“ није био поклич хегемонисте, већ одраз спознаје да треба одбацити глобалну империју и вратити се трансакционој дипломатији у циљу трезвене заштите америчке безбедности и просперитета у хобсовском свету.
Трампово предизборно одрицање од тежње за глобалном доминацијом и став да се свет не може обликовати према вредностима америчке елите – никад није било прихватљиво контролорима медија и think–tank номенклатуре.
Сви делови обавештајног, одбрамбеног и војно-индустријског конгломерата – укратко, дубока држава САД – од самог почетка су пружали тврди отпор Трамповом покушају да преиспита дефиниције „интереса“ и „претњи“. Посебно им је сметало што се дрзнуо да дирне у три свете краве консензуса америчке елите: (1) у неспутану имиграцију, (2) третман Русије као заклетог непријатеља САД, и (3) царинама неоптерећену, глобализујућу „слободну трговину“.
Постојање и деловање дубоке државе САД није плод теорије завере. У америчкој пракси и нема потребе за завером, јер сви њени припадници функционишу по спонтаној матрици заједничког система вредности и заједничких интереса. У понашању и односима између врхова обавештајних структура, аналитичких институција, чиновничког апарата и медија вазда је присутна завереничка спремност на кршење закона.
Она је била очигледна и 2016. у покушају кључних функционера ФБИ Џејмса Комија и Питера Строка да илегалним манипулацијама истражног поступка главне федералне безбедносне агенције обезбеде победу Хилари Клинтон. Учесници у том процесу, наравно, гаје дубоки презир према демократским институцијама. Да цитирамо гђу Клинтон, они посебно презиру мороне који су гласали за Трампа и који настањују „земљу прелета“ (flyovercountry) између две океанске обале САД, дуж којих пак живи сав пристојан, либерално-космополитски свет.
Оперативци америчке дубоке државе били су против Трампа а приори.
Његове критике на рачун отуђене елите, које је поновио чак и приликом инаугурације; његова критика мултилатералних споразума и економског глобализма у целини; а пре свега његово одбацивање глобално-империјалне матрице и изричито прихватање спољнополитичког реализма током кампање, било је у супротности са њиховим убеђењима и интересима естаблишмента, израженим у моћи и новцу.
Они уистину представљају „вашингтонску мочвару“ чије исушивање је Трамп у много наврата најавио током предизборне кампање.
Та је мочвара добила колективни напад хистерије после Трамповог састанка са руским председником Владимиром Путином у Хелсинкију 16. јула – а поготову након што је на конференцији за новинаре која је уследила, одбио да подржи наводне налазе америчке обавештајне заједнице о руском мешању у изборни процес 2016.
Истог часа, на видело су избиле латентне поделе међу републиканцима, где је страначки врх вазда био ненаклоњен Трампу.
Председник је пропустио шансу да Русију директно оптужи за мешање и да упути строго упозорење око будућих избора“, вајкао се сенатор Линдзи Грејам, „што ће Русија сматрати као знак слабости“.
Републикански сенатор Џеф Флејк рекао је да су Трампове изјаве „срамотне“: „Никад не бих помислио да ћу видети нашег председника да стоји поред руског председника и да криви и САД за руску агресију“.
Председник Представничког дома Пол Рајан, такође републиканац, поручио је Трампу да мора да има у виду да „Русија није наш савезник“: „Нема моралног изједначења између САД и Русије, која остаје непријатељски настројена према нашим најосновнијим вредностима и идеалима. САД морају да се усредсреде на то да Русија буде одговорна за то што чини и да окончају њене подле нападе на нашу демократију“, и додао да „нема двоумљења“ да се Москва мешала у изборе 2016.
Републикански сенатор Џон Мекејн, који никада није видео рат који му се не би допао, рекао је да је Трамп направио „свестан избор да брани тиранина“ и да је остварио „један од најсрамнијих наступа једног америчког председника у мом сећању“.
Сенатор Боб Коркер из Тенесија рекао је да Трамп чини да САД изгледају као слабић.
Демократе су наравно отишле корак даље. Даћемо тек један узорак: њихов конгресмен Џими Гомез је рекао да Трамп наставља да продаје САД Путину и Русији, а не бранити интересе САД је по њему на граници издаје.
Најутицајнији оперативци дубоке државе нису заостајали у реторици.
Бивши шеф Централне обавештајне агенције Џон Бренан, који се на том положају налазио од 2013. до 2017, оценио је да је понашање Трампа у Хелсинкију било „ништа мање од акта издаје“: „Не само да су Трампове речи биле имбецилне, него је и он сам потпуно у Путиновим рукама. Републиканци-патриоте, где сте?“
Да се подсетимо: већ 16. децембра 2016. године, после Трампове победе али пре његове инаугурације, Обамин изабраник Џон Бренан изнео је тврдњу – непоткрепљену доказима, али медијски презентовану као несумњиву – да је Кремљ сајбер-операцијама активно утицао на америчке изборе.
Од тада је постало савршено јасно да је америчка тзв. обавештајна заједница скроз под контролом оперативаца дуополног естаблишмента.
У истом тону – попут Бренанове оптужбе за велеиздају (са јасном импликацијом да је потребан импичмент да би се издајник у Белој кући обуздао) – биле су срочене запенушене изјаве безбројних аналитичара и медијских коментатора, уводничара водећих дневних листова (Њујорк Тајмса и Вашингтон Пост,а пре свега) и водитеља главних ТВ канала, попут Андерсона Купера.
Ово је савршено предвидиво, јер корпоративну медијску машину у САД поседују припадници исте елитне класе којa контролише и токове новца, чланове Конгреса и војно-индустријски комплекс.
Од тренутка када је ушао у кампању, Трамп се суочио са екстремним непријатељством корпоративних медија. Оно је у протеклих десет дана од састанка у Хелсинкију попримило патолошке размере.
Сада у разголићеној форми видимо како делује спрега кључних компоненти неформалне владе у сенци.
Супротно Трамповим намерама, не обазирући се на изборну вољу грађана, они су решени да наметну своју агенду. Активна саботажа извршне власти од стране бирократског апарата представља додатну претњу Трамповом опстанку: као што се видело на примеру истражитеља ФБИ Питера Строка, федерална бирократија представља монолитни бастион либералног естаблишмента.
Током предизборне кампање 2016, чак 95% донација чиновника запослених у четрнаест федералних агенција припало је кампањи Хилари Клинтон.
Лидер демократа у Представничком дому Ненси Пелоси већ је почетком фебруара 2017. поменула могућност Трамповог импичмента. Да би ту могућност држали као трајни адут, у бескрај се наставља мучна инквизиција специјалног истражитеља Роберта Мјулера о наводним везама Трампове кампање са Русима. То што после претходне дуге истраге ни ФБИ ни конгресне истражне комисије нису нашле никакав доказ о умешаности Руса само „доказује“ колико су Руси препредени и опасни, али Мјулер тражи начина да Трампу дође главе другим средствима (пореске и финансијске нерегуларности чланова његовог тима, на пример).
Нема доказа да је ма ко из Трамповог тима икада био умешан у ма какве илегалне работе, али се у Вашингтону пуко изражавање сумње у наратив третира као доказ да је скептик – по дефиницији – или Путинов плаћеник и издајник, или наивна будала, а можда још понајгоре: Трамповац.
После недавне посете америчкој престоници, могу само да констатујем да атмосфером параноидне хистерије – која данас влада у Вашингтону – није никада могао да се похвали покојни сенатор Џо Макарти, иницијатор «лова на вештице» 1950-тих. Међутим, Феликс Ђержински и Андреј Вишински би таквим стањем били несумњиво поносни.
Фикција постаје оперативна стварност, оптужбе постају доказ кривице. Лудило је колективно, а саучесници верују да су морално супериорни јер поседују вишу истину.
Ничим доказано руско хаковање сервера Демократског националног комитета и Подестиног лаптопа је мистерија, али не и скандал.
Прави скандал на другој је страни: питање ко све унутар владе САД и око ње активно ради на покушајима дискредитовања и политичке ликвидације председника САД?
Они су истински носиоци субверзије и разградње демократских институција.
Што се конкретно Русије тиче, већ на крају Трамповог првог месеца на власти параноидне одлике јавног дискурса о свим руским питањима увелико су ухватиле корена. Корпоративна медијска машина и њени спонзори сада су ескалирали антируску мржњу и страх.
Ништа слично није виђено ни у најмрачнијим данима хладног рата. Идеолошка и емоционална русофобија либерала савршено се спојила са геополитички условљеним непријатељством према Русији оперативаца дубоке државе у обавештајном и национално-безбедносном апарату и конгресном дуополу. Плод те несвете алијансе је један надреалистички наратив достојан Гебелса. Он у монолитну целину спаја наводно ничим неизазвану „руску агресију“ у Украјини, Путинове агресивне намере према суседима дуж обала Балтика, ратне злочине у Сирији, подстицање политичке дестабилизације у Западној Европи и на Балкану, грубо мешање у амерички „демократски процес“ и бруталну репресију – укључујући убиства опозиционара – код куће.
Исконструисана је савршено фиктивна руска „претња“ која сваки покушај Трамповог дијалога са Москвом проглашава за слабост, капитулацију и издају. На сцени је запенушени фронт тврдог одбацивања сваког детанта, савез левог и десног русофобног табора, конзервативног и либералног.
Притом је у данашњем Вашингтону процес креирања спољне политике постао дифузан више него икада у досадашњој историји нације. Примера ради, јула 2017. године Конгрес је усвојио закон о новим санкцијама Русији и тиме ограничио Трампов ауторитет да их самостално укине. Ово је учињено упркос примедбама Беле куће да би тај закон угрозио способност извршне власти да води спољну политику сходно уставним овлашћењима.
У кључном питању односа са Русијом, председнику је тако ускраћена могућност да делује као рационални доносилац одлука. Његове руке су практично везане.
Ништа мањи преседан представља системска неусклађеност – која се повремено граничи са отвореном шизофренијом – а која влада у Трамповом тиму. Његова амбасадорка у Уједињеним нацијама Ники Хејли отворено му противречи, изјављујући нпр. „Не можемо веровати Русији и никада не би требало да верујемо Русији!“ Тако фрапантна неусклађеност ставова у горњим ешелонима извршне власти САД буквално је без преседана.
Домаћа ограничења у вођењу спољне политике увек су присутна у већој или мањој мери. У Вашингтону она су после самита у Хелсинкију постала екстремна, без преседана у савременој историји међународних односа.
„Трајна држава“ САД вазда је одбацивала легитимност Трамповог избора и покушавала да му наметне свој програм – боље речено, континуитет постојећег програма. Сада следи активни покушај промене режима. Прво ћемо бити сведоци квазиправног пуча по рецептури скидања са власти Ричарда Никсона из лета 1974, при чему је специјални истражитељ Роберт Мјулер (дубокодржавни оперативац првог реда) кључни играч.
Ако тај сценарио не успе, за очекивати је да ће бити примењен план Б, већ виђен у Даласу 22. новембра 1963.
Оставите коментар на Трамп између судбине Никсона и Кенедија
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.