Цензура, ОЕБС и спољна политика Србије

Апсолутно је нетачно да је било цензуре и захтева за повлачење појединих текстова и постова са сајтова, рекао је за јавни сервис премијер Србије Александар Вучић, реагујући на оцене представнице ОЕБС-а за слободу медија Дуње Мијатовић, која је изразила забринутост због цензуре онлине медија у Србији. Председник Владе Србије није, међутим, објаснио како је са тим оценама ОЕБС-а повезао спољну политику Србије. Саговорници РСЕ оцењују да је та његова стратегија без икаквог основа у реалности и да је срачуната на хомогенизовање домаћег јавног мнења.

Ако је проблем то што Србија једина у региону није увела санкције Русији, онда то треба отворено рећи а не нападати српску владу за наводну цензуру медија, рекао је, поред осталог, у инервјуу јавном телевизијском сервису премијер Србије Александар Вучић.

“Некима смета чињеница да нећемо да уводимо санкције Русији… Дакле, ако је то проблем, па, кажите нам да је то проблем, немојте да измишљате да је неко скидао негде некакав сајт о којем појма немам, не знам о чему причате…”.

Вучићево довођење у везу критика ОЕБС-а због цензуре медија, и спољне политике Србије, односно, њеног односа према Русији, нема никаквог ни реалног основа ни смисла, оцењује за РСЕ Весна Ракић Водинелић, професорка Универзитета Унион.

“То је, просто, замена претпоставки да би се од себе одбио главни напад. ОЕБС и онај који се у тој организацији стара о заштити људских и медијских права и слобода ни издалека не може да се бави спољном политиком Србије на такав начин, нити се из било које изјаве интересовање за људска права у Србији може ставити у контекст односа између Србије и Русије”, каже Радић Водинелић.

И други саговорници РСЕ имају слично становиште. Премијерово повезивање критика ОЕБС-а због цензуре онлине медија са наводним западним притисцима због самосталне спољне политике Србије и несанкционисања Русије Јованка Матић, научна сарадница Института друштвених наука, оцењује као изговор који делује веома неуверљиво.

“Уопште није јасно у ком смислу би се сада некакве снаге које хоће да преусмере спољну политику Србије служиле слабљењем премијера на медијском фронту као притиском да он промени своју спољну политику. То делује неубедљиво и неаргументовано и ја бих рекла да је то само један од изговора које премијер користи да би хомогенизовао јавно мнење. То је, дакле, порука упућена одређеном делу становништва. Он за сваки део становништва има одговарајућу поруку и свака од њих је усмерена на то да се јавно мнење хомогенизује у подршци актуелној власти као опредељеној за заштиту слободе медија и независну политику Србије у односу на притиске страних сила”, коментарише Матићева.

Реакција премијера на оправдане примедбе и споља и изнутра да је слобода медија у у Србији угрожена у последње време потпуно је неодговарајућа, каже ова наша саговорница

“Он стално говори ‘па, нисам ја то лично урадио’; одбрана његових помагача има исту ту линију – ‘па, ваљда Премијер има преча посла него да иде лично и скида некакве постове и твитове’. Наравно да примедбе на угрожавање медијских слобода и не иду са тезом да то ради премијер лично, али његова дужност као извршног органа власти јесте управо да осигура остваривање уставних и законских права, да се утврди да ли постоји ненакво њихово ограничење, а не да јавност убеђује да он лично нема никакве везе са тим. Али, то је, просто, део његовог схватања државе као личног домена власти”, оцењује Јованка Матић.

Хипотека прошлости премијера

И Весна Ракић Водинелић запажа да се Вучићева реакција на критике поводом скидања појединих садржајава са интернет страница медија своди на тврдње да то није он лично налагао, што је, каже, замена теза на делу. Цензуру и аутоцензуру и не мора премијер лично производити. Актуелна власт, наиме, емитује застрашивање; људи се, дакле, боје да критички проговоре о њој, упркос томе што свака власт заслужује критику, што је, уосталом, један од основних принципа демократије.

“Поруке које су емитоване из Српске напредне странке, примера ради порука да ‘РТС служи као полигон за… прљаве нападе’ на председника те партије; поруке министрима Владе за време оног првог драматичног обраћања Премијера када је проглашена ванредна ситуација због поплава, дакле, његов однос према министрима у Влади, свакако да може да застраши и новинаре и главне и одговорне уреднике. Дакле, ако ви створите такву једну атмосферу, није ни потребно да ико иком ишта каже јер се једноставно из страха спроводи аутоцензура. Да ли је Вучић наложио ограничење слободе говора, рушење сајтова – то, наравно, ја не знам, нити верујем да ће се та чињеница икад на неки поуздан начин утврдити, али да има основа за веровање да некакав утицај на слободу медија потиче од власти може се са основом тврдити зато што су обарани они сајтови или је гнев био усмерен према оним медијима који су се бавили пропустима државних органа и, посредно, владајуће политичке партије, приликом догађаја везаних за катастрофалну непогоду која је задесила Србију”, уверена је Весна Ракић Водинелић.

Кад стижу критике на рачун њихове власти, политичари увек посежу за некаквим оправдањима, каже Раде Вељановски, професор новинарства на Факултету политичких наука, који такође не види никакве везе између критика актуелне медијске ситуације у Србији емитованих из ОЕБС-а и спољне политике Србије.

“Заштита права на слободу изражавања и на слободу протока информација ингеренција је државе и она свим институционалним средствима, ако жели да буде демократска држава, а поготово ако има и проевропске аспирације, мора да се труди да та слобода буде апсолутно гарантована. Дакле, то не може да се доводи у везу ни са каквим другим очекивањима која у спољној политици земља може да учини или не учини. То су потпуно раздвојене ствари; дакле, ја немам никакав осећај да нам неко из међународне јавности спочитава недовољну слободу информисања и евентуалну цензуру због тога што ми у спољној политици нисмо урадили ово или оно”, каже Раде Вељановски.

Весна Ракић Водинелић упозорава да је премијер Вучић у време када је био члан власти Слободана Милошевића “постао експерт за гушење медија и сада не треба да се чуди што људи сада у њега упиру прст за кршење медијских слобода, иако не може да се утврди да ли то ради лично. Он носи ту хипотеку и не треба да мисли да ће је се лако ослободити, зато што је познато шта је он као тадашњи министар информисања са медијима у Србији радио”.

Да треба озбиљно схватити упозорење ОЕБС-а, као и протесте против цензуре који су потписали и Весна Пешић и председник Независног удружења новинара Вукашин Обрадовић, сматра и челиница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић. Она, међутим, указује на политичко лицемерје и двоструке стандарде и пита “где су били НУНС, а и сам ОЕБС, када је 2009. године требало дићи глас против драконског закона о јавном информисању који је ванредном брзином усвојила Тадићева власт, баш док су је Вашингтон, Брисел и Беч ковали у звезде као прозападну, европску и демократску”. Самоцензура, истиче она, није почела сада него је почела са политичким сменама уредника, “кад су се ОЕБС и други правили да то ни не чују ни не виде”.
.
И Раде Вељановски се присећа тог 31. августа 2009. године, када је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о јавном информисању:

“Тада Независно удружење новинара Србије, нажалост, не само да није осудило доношење тог закона него су га највиши функционери тог удружења у извесним тренуцима чак и одобравали. Ми сви у цивилном сектору, грађани Србије, треба да се боримо за заштиту права свих, без обзира о коме се ради и ко је на власти – ‘наши’ или ‘њихови’. И ево, имам утисак да се некима који су тада били за тај закон на неки начин сада свети то што тада нису довољно промишљено реаговали”, каже Вељановски.

Извор: Радио Слободна Европа