Ђукановић за „Комерсант“ – Има и других опција сем НАТО

Премијер Црне Горе Мило Ђукановић, дао је интервју новинару руског „Комерсанта“ Генадију Јегорову. Ђукановић је најавио ближе односе са Русијом, уколико његови западни партнери не схвате потребу државе Црне Горе да до краја године буде интегрисана у НАТО алијансу.

Поштовани господине Ђукановићу, због чега је ваша држава одредила улазак у НАТО као своје стратешко опредељење?

Није нам било лако да направимо такав избор, најмање по два основа. Прво: ма шта званично морали да говоримо о НАТО интервенцији 1999. године, данас 16 година после никог нормалног у Црној Гори не бисмо успели да убедимо да је НАТО интервенција била легитмна и праведна.

Друго оптерећење на стратешком опредељењу ка интеграцији у НАТО јесу 300 година пријатељства и званичних односа са Русијом. Ми никада нећемо заборавити сва доброчинства Русије и руског народа према нама, вашој сиромашној православној браћи. Па и међународно признање наше независности стечено 1878. године дугујемо подршци цара Александра II. Модерна црногорска војска је формирана из руских донација и отписаних кредита, а када је већ створена држава половину буџета краљевине и кнежевине Црне Горе представљале су руске донације.

Ја то никада нећу заборавити и свега тога сам свестан, међутим актуелни моменат наложио је да улазак у НАТО определимо као наш стратешки циљ, као једину могућност очувања мира и стабилности у држави.

На шта конкретно мислите када кажете да улазак у НАТО видите као “једину могућност очувања мира и стабилности у држави“?

Када смо у мају 2006. обновили црногорску независност интеграција у НАТО била је далеко од приоритета наше спољне политике. Међутим неколико месеци касније, уочи првих парламентарних избора у држави тек обновљене независности суочили смо се са оружаном побуном албанске мањине. У акцији против терористичких јединица наше полиције познате под називом ‘‘Орлов лет“, запленили смо много више наоружања него што смо се усудили да званично објавимо. По проценама наших официра заплењеног оружја је било довољно да се комплетно опреме најмање две дивизије регуларне војске.

Посебно ме је забринуло што су се на челу неуспеле побуне налазили држављани САД – албанског порекла и што смо код њих запленили најсавременију америчку комуникациону опрему. За ту опрему сам од наших експерата добио директну потврду да је произведена за потребе ЦИА. Мислите ли господине Јегоров да је то случајно да побуном руководе амерички држављани и да ли мислите да се ЦИА опрема може купити на бувљаку у Детроиту? Да ли мислите да је случајно за актуелног заменика амбасадора САД у Подгорици именован баш Бикс Алију – “Албанац године града Чикага“?

Тог момента када смо чудом успели да предупредимо оружани устанак Албанаца, мени је постало јасно да спољни фактор неће дозволити да мир у  Црној Гори опстане уколико не приступимо НАТО пакту. Погледајте шта су САД урадиле Либији, код њих нема скрупула када настоје да остваре своје интересе. Учинићу све што могу да у Црној Гори спречим грађански рат и либијски сценарио, па макар западне силе мени лично буду предодредиле судбину пуковника Гадафија, само да уђемо у НАТО.

Захвалан сам вам на овом искреном одговору, међутим да ли то значи да је Црна Гора данас суштински мање независна него док је била у државној заједници са Србијом?

Искрено много пута себе доводим у ту дилему, али и данас бих поступио једнако као 2006. године. Идеја о независности Црне Горе није спорна, проблем су лицемерје и недокучивост корака неких центара у међународној заједници.

Погледајте само са каквим се све проблемима и беспотребно изазваним подмуклим покушајима дестабилизације споља, суочава мој пријатељ Александар Вучић у Србији. Урадио је више него било који премијер у историји Србије да је приближи западу, покренуо храбре и импресивне реформе, потписао споразум о слободном проласку и приступу НАТО војске србијанским војним објектима, учинио да Србија постане стуб регионалне стабилности и све то некоме није довољно.

Кад већ помињете Вучића, примјећујем да Србија није увела санкције Русији, а Црна Гора, иако је њена економија неупоредиво више зависна од руских туриста је то ипак учинила?

Лично сам био против увођења санкција Русији. Чак и према оптимистичким проценама Црна Гора ће тешко постати члан ЕУ пре 2024. године. Свестан сам да смо због санкција изгубили око 100 хиљада  туриста прошле године и када то помножите са 850 евра колико према званичним подацима просечан Рус потроши на свом одмору у Црној Гори, долазимо до 85 милиона евра губутка за домаћу економију. У наредној сезони ти губици биће још драстичнији, па када све то помножимо са 10 година, када ћемо формално постати обавезни да спроводимо спољну политику ЕУ, беспотребни губици у нашој економији превазићи ће милијарду евра.

Мом ставу да је још рано за санкције Русији, успротивили су се председник мањег коалиционог партнера и неколико министара из моје партије. Алтернатива неувођењу санкција Русији одвела би Црну Гору у потпуну анархију, ванредне парламентарне изборе, а можда чак и образовање неке нове парламентарне већине потпуно супротне ономе за шта су грађани гласали 2012. године.

Желим такође да подсјетим да већина лидера црногорске опозиције већ дуже од деценије обија прагове по страним амбасадама, клевећу и олајавају своју државу и посебно мене као првог човека власти. Од западних амбасадора просе помоћ за дестабилизацију Црне Горе и рушење легално изабране власти, а заузврат нуде своју безусловну послушност страним интересима ноћи. Дакле да нису уведене санкције Русији, суочили би се са падом владе, порастом нестабилности, успоставаљањем нелигитимне и неприродне парламентарне већине, чији би први корак по преузимању власти управо био увођење санкција Русији.

На које сте конкретно  министре из ваше партије мислили, а који су по питању увођења санкција Русији уместо вашег подржали став мањег коалиционог партнера?

Не бих сада о именима… Дужан сам да непоменем да они нису подржали став мањег коалиционог партнера, већ налог из страних амбасада. Раније сам напоменуо да је код мојих политичких противника током деведесетих постојала потреба да када у Београду и Москви пада киша, ходају у Подгорици са отвореним кишобраном.

Та паланачка логика нажалост је присутна и у мојој партији, међутим сада усмерена ка Вашингтону и Бриселу.

Међутим кроз неколико мјесеци слиједи конгрес владајуће партије и овом приликом желим да поручим да сви који су подредили деловање интересима страних сила, а не грађанима који су их бирали, неће више заузимати истакнуте позиције ни у партији, ни извршној власти.

Каква је будућност ваше владе, да ли је упркос свему што се навели у претходним одговорима и  видљивих, међусобно дисонантних тонова, могућ наставак сарадње са мањим коалиционим партнером до краја мандата овог парламентарног сазива?

Председник парламента Ранко Кривокапић већ дуже време од одређених дипломатских кругова прима похвале без реалног покрића и уверавања да је баш он први кандидат да ме замени, у некој будућој вештачкој прекомпозицији политичких снага у Црној Гори. Примјећујем да се господин Кривокапић у ту улогу поприлично уживео. Они који на тај начин охрабрују његове нереалне амбиције очигледно лоше познају Црногорце. Тако смо под утицајем страног фактора добили слободно могу рећи председника парламента “оболелог од значаја“. Са њим таквим будућа сарадња биће веома упитна.

Ускоро мањем коалиционом партнеру такође предстоји изборни конгрес. Верујем да ће код чланства СДП-а преовладати здрав разум и да ће изабрати руководство спремно да у првом реду служи интересу грађана Црне Горе, а не центара моћи ван Црне Горе. У супротном све опције су у игри, али желим да поручим да ја Црну Гору нећу препустити људима попут Кривокапића, карикатуралним лидерима опозиције и медијским могулима – за које сам постао „зли диктатор“ само зато што је мој брат одбио да добит од свог приватног посла дели са њима.

Крај нашег интервјуа, искористио бих као прилику да се вратим питању уласка у НАТО. На који начин планирате да одлуку о том питању коначно донесете?

Глас народа је глас Бога. Ако се у нашој земљи власт бира на изборима, ако смо већ независност стекли на референдуму не видим другу могућност него да се око тог најважнијег политичког питања после обнове независности народ непосредно консултује. Подсетио бих да је такав став у изборној кампањи изнео мој најближи сарадник и пријатељ Филип Вујановић. Ја и господин Вујановић смо људи од речи и обећања дата својим гласачима увек имају приоритет у односу на захтеве страних сила.

Проблем настаје у перфидним беспризорним притисцима западних центара моћи и њиховог утицаја на господина Кривокапића, неколицину истакнутих министара из ДПС-а и више од половине посланика парламентарне опозиције. Лично осећам неописиво гнушање слушајући њихово заклињање у европске вредности и америчке тековине демократије, а истовремено протежирајући одлуку о НАТО у парламенту као једину могућу опцију.

Међутим након предстојећег конгреса наше партије, ствари и односи снага ће се битно променити. Свима који Црну Гору виде као колонију било које велике силе желим јасно да поручим, да ћемо одлуке о нашој будућности доносити сами у најбољој демократској процедури и да нећемо никоме споља допустити да уместо нас унапред одлучује. Да смо желели да то ради неко други уместо нас, никада не би ни помислили да постављамо питање о нашем државно-правном статусу и расписујемо референдум о обнови независноти.

И последње питање, боравећи последњих пар недеља у Црној Гори стичем утисак да је ваша влада олако прешла преко упозорења предсједника Оланда да новог прошорења НАТО неће бити. Због чега тај јасан став нисте схватили озбиљно?

Илузија је да ја као одговоран политичар игноришем и омаловажавам став председника Француске државе. Насупорот једном ставу саопштеном из кабинета председничке администрације господина Оланда, лично сам добио десетине уверавања од мог пријатеља сенатора Џона Мекејна и низа америчких и европских званичника, међу којима премијера Бугарске да када је Црна Гора у питању позив за НАТО на јесен неће изостати.

Наше је да наставимо да испуњавамо стандарде на стратешки опредељеном путу ка НАТО, а уколико пак позива не буде то неће бити нашом кривицом. Тада би нам преостало да ставимо прст на чело и размотримо можда неке друге опције како заштити територијалну целовитост и националну безбјдност Црне Горе.

Уколико је могући негативан став Француске последица неког неформалног договора иза кулиса преговора у Минску, мене потајно радује чињеница да Русија и председник Путин несу сасвим изгубили интересовање за Црну Гору. Ми са нашом великом братском православном заштиницом током историје желимо да градимо најбоље могуће односе. Није ми проблем да искажем да бих и лично и као црногорски премијер био јако срећан да, уколико то дозволе међународне околности, признам Крим у саставу Русије. Ако смо већ признали независност Косова, не видим зашто не бисмо признали повратак Крима својој матици. Наравно сачекаћемо прво став западних партнера о нашим НАТО интеграцијама.

Ако одговор буде одречан, постоје и друге интегративних, геополитичке опција на међународној сцени, пошто савремени свет није више униполаран. Црна Гора, као мала држава, не може дозволити луксуз да не искористи најбољу могућност која јој се буде понудила.

Извор: ИН4С