Украјина као криза Запада

Није, наравно, реално да се очекује да само један договор, па макар и под ауторитетом лидера Русије и Украјине и две најмоћније земље Европске уније, какав је Минск-2, одмах оконча грађански рат у Украјини и разреши чвор те геополитичке игре најмоћнијих сила на свету. Упркос тој реалности, целоноћни самит лидера у Минску био је изузетно важан догађај. Прво, на том скупу су дефинисана решења која ће на крају и бити примењена, без обзира колико још рат у Украјини буде трајао. То је оно како ће та земља изгледати када једнога дана буде успостављен мир. Савет безбедности Уједињених нација је договор из Минска укључио у своју резолуцију о Украјини, чиме је он постао и међународни документ. Друго, Минск-2 је, још од времена бомбардовања Србије и инвазије на Ирак, највећи тест судбине Европске уније и природе њеног савезништва са Америком. Минск-2 и непроспавана ноћ у белоруској престоници постаће историјске чињенице.

У јавној дипломатској комуникацији и медијским манипулацијама, пре свега на Западу, доминирају сумње да ће постигнути договор донети и мир и тврди се да је практично Минск-2 већ мртав. Највећи део тих сумњи се инспирише чињеницом што Америка, под чијом је контролом власт у Кијеву, није директно била део договора у Минску. Ако је судити према ономе како се Америка понаша на међународној сцени, онда је таква сумња потпуно оправдана и сваки дан из Вашингтона долазе потврде те сумње. Док су лидери европских земаља, најближих америчких савезника, затим Русије и Украјине, договарали обуставу ратних дејстава и отварање пута миру, у Вашингтону се праве планови о слању оружја Украјини и читавог батаљона – око 400 људи – америчких војних инструктора. То би пре свега могло да значи да би се сукоби могли наставити, али никако не одбацују значај договора у Минску. Јер тај договор није само о прекиду ватре него и о основним елементима будућег уређења Украјине. У том смислу ситуација у много чему подсећа на ону у Босни и Херцеговини, па би се на основу тог искуства могло говорити и о ономе што долази у скорој украјинској будућности.

Треба подсетити да је после скоро четири године рата у Босни на крају договорено решење које је било понуђено и пре него што је рат почео. Пре разбуктавања рата, у Португалији је под ауторитетом Европске уније (ЕУ) постигнут и потписан такозвани Лисабоснки споразум о унутрашњој подели Босне и Херцеговине. Али у том договору није учествовала Америка и све је пропало, рат се разбуктао. На крају је Дејтонски споразум под ауторитетом Америке практично потврдио основне елементе из Лисабона, али тек после четири године рата и стотине хиљада жртава.

Такав развој догађаја је могућ и у Украјини иако ће се све вратити на Минск-2. За сада је то само могући и, нажалост, чак врло вероватан развој догађаја мада истовремено постоје и неке кључне разлике у односу на Босну. У Босни и Херцеговини су све три зараћене стране веровале да ће им Америка помоћи, и сви су се – од Алије Изетбеговића, Фрање Туђмана и Слободана Милошевића – надали у америчку наклоност. Ни једна од зараћених страна тада није веровала у Европу нити је гајиле било какве наде да ЕУ може помоћи. У Босни је тада Европа једина била наспрам Америке, Европа се борила за своје место на међународној сцени и практично је једина „страна у спору“ која је била у директном сукобу са Вашингтоном. Тај сукоб је био изузетно озбиљан и, како сведочи бивши командант снага Уједињених нација (УНПРОФОР) британски генерал сер Мајкл Роуз, било је и људских жртава на обе стране. О томе се до сада у бројним књигама о Босни и анализама упорно ћути.

Лидери зараћених страна су се на крају дефинитивно определили за Америку и склопљен је Дејтонски споразум. Уз народ Босне, губитник је била и Европска унија. У Украјини је, поред сличности, ипак мало и другачије. Америка има доминантни утицај само на једну страну – власт у Кијеву – али друга страна није ослоњена на Америку, него на Русију. Уз то, у Украјини, поред локалних зарађених снага, нису само Америка и Европа, као у Босни, него и Русија. То је суштинска разлика. Значи, постоји дијаметрално супротно опредељење зараћених страна и другачији распоред спољнег утицаја. Такав однос снага чини ситуацију у Украјини, из угла међународне сцене, далеко опаснијом од оне у Босни пре нешто више од двадесет година. Босна није могла да угрози мир у свету, а Украјина може.

После договора у Минску испливава и тихи сукоб Европе и Америке, и ту је сличност са Босном, мада су сада далеко већи улози. У том светлу би требало гледати на оцену бившег британског дипломате и шефа обавештајне службе МИ6 сера Џона Соерса да Украјина није више криза само за Русију него и криза Запада. Приметно је америчко подозрење, па и ниподаштавање Минска-2, праћено отвореним понижавањем лидера Немачке и Француске којима је путовање у Кијев, Москву и Минск било до сада највећи спољнополитички искорак.

Важно је подсетити да су Ангела Меркел и Франсоа Оланд у Кијеву били истог дана и у исто време када и амерички државни секретар Џон Кери, али се нису срели, нису се видели. Не скрива се ни размимоилажење поводом америчких планова о слању оружја. Водеће земље ЕУ су против тога. Али у Вашингтону је очигледно процењено да отворени сукоб са лидерима најмоћнијих земаља Европе није баш јавно пожељан, па је онда после Минска интензивирана медијска пропаганда против руског председника Владимира Путина. Порука је ваљда: ето са каквим човеком они праве договоре, па се преко Путина у ствари циљају лидери Француске и Немачке. Посебно је интензивирана антипутиновска пропаганда у немачким медијима, и то у онима за које се зна да су под америчком контролом.

За разлику од Босне, Украјина је за Америку другачији проблем и због економске помоћи, и то је изузетно важно ограничење за Вашингтон. Украјини је неопходна помоћ, без тога не може да преживи, а било каква подршка зависи и од ЕУ, а не само од Америке. ЕУ ће своју сагласност за кредите и помоћ условљавати не само миром него и спровођењем договора у Минску. Тај договор је склопљен на иницијативу и под ауторитетом Француске и Немачке – значи ЕУ – и није реално очекивати да се тај ауторитет доведе у питање. То би такође могао бити још један извор сукоба Америке и ЕУ.

Врло је вероватно да ће око помоћи Украјини притисак бити и на Русију да и она помогне. Сукоб ЕУ и Америке ће генерисати и сукобе унутар владајуће елите у Кијеву, која је у све тежем положају због дилеме коме се приклонити. Америка је тренутно доминантна, али нема помоћи без ЕУ, а све ће теже бити балансирати између те две стране. Најуверљивији аргумент тог балансирања ће бити Минск-2.

Предстоји још дуг период кризе мада су интензивнији ратни сукоби мало вероватни. И то упркос намери Америке да пошаље оружје у Украјину и батаљон својих војних саветника. Америка је и до сада, још од априла прошле године, слала оружје, нешто свога а већину је куповала у Источној Европи јер то је руска технологија коју Украјинци једино и познају, па се није ништа променило у корист Кијева.

То не вреди јер нема оружаних снага. Оружане снаге не могу да функционишу без државе, без институција, а свега тога Украјина нема, и наставком рата може само да иде у нове поразе упркос америчким саветницима. Истовремено, док Америка говори о оружју, четворка Минска-2 наставља међусобне преговоре о разради договора и његовог прецизирања. То су два опречна процеса, који се пре свега тичу Америке и Европе, а далеко мање Русије, чија је позиција углавном јасна, утолико пре што је руски интерес да се сачува Украјина у садашњим границама, али са другачијом унутрашњом организацијом. Упорност преговарача из Минска ствара и утисак да је Америка, упркос медијској агресивности, на известан начин у дефанзиви, мора да се политички брани. Јер, колико год политичка Америка није спремна да слуша друге и уважава интересе других, она истовремено настоји да својој и светској јавности покаже како није сама, како уз њу стоје и њени савезници. То је за политичку Америку изузетно важно. И то је за Вашингтон у Украјини вероватно важније него у многим другим случајевима, што је велика шанса за политички искорак ЕУ, који је она већ учинила у Минску.

То тако изгледа у овом тренутку, али времена су таква да је тешко поуздано предвидети даљи развој. Ратови се, како каже историја, понекад и омакну.

Извор: Нови Стандард