Вазална Србија

Готово је невероватно како се у Србији мирно прихвата свака одлука власти. Добија се утисак да не постоје идеје или планови које се у Србији не би могле спровести, макар у садржавале, на пример, и наредбу да се људи не смеју на улици окупљати у већим групама од троје. Срби би и то, чини се, без гунђања прихватили.

Како објаснити чињеницу, да и поред око милион незапослених, у Србији нема места исказивању незадовољства и организовању социјалних протеста? Покушаји да се организују демонстрације поводом све горе економске ситуације у земљи, против незапослености и рапидног пада животног стандарда грађана, завршавају се сиротим скуповима на којима се, уврх главе, окупи неколико десетина грађана. А и они се убрзо разиђу, јер их однекуд обухвати стид што су себи дозволили да се нађу међу том малом групом несрећника и незадовољника. Наиме, како можеш и смеш да будеш незадовољан стањем у држави или својој општини, ако су сви други око тебе задовољни?

А јесу ли задовољни они што нису изашли да се барем мало побуне? Па, можда и нису, али, опет, подразумева се да јесу, јер да нису не би ваљда остали код својих кућа и зурили у ТВ екране са којих их власт (осим серијом “Бољи живот”) засипа евроатлантским путем среће, благостања и оног доброг живота о којем су сањали од најранијег детињства.

Очигледно је да се српска власт уљуљкала у веровању да је народ дефинитивно “пацификован” и толико разможден, да не постоји никаква препрека да се и даље неометано гази оном евроатлантском стазом духовног и материјалног пропадања којом се Србија безглаво запутила почетком новог миленијума. И заиста, има ли уопште разлога да се српски политички врх плаши евентуалног народног беса? Судећи по оном, горе описаном “социјалном окупљању”, рекло би се да нема. Српски водећи политички тројац нема, чини се, никаквог разлога да зазире пред својим народом. Слободно могу да се понашају у складу с речима Селим везира (“роб роба свечева”) из Његошевог Горског вијенца, које гласе: “Пучина је стока једна грдна – добре душе, кад јој ребра пучу.” Једина несагласност, ваљда, лежи у томе што наш трјумвиратни владар није успео да схвати разлику између домаће и окупаторске власти.

Заправо, ако пажљивије погледамо српски државни врх, видећемо да Србија и нема домаћу власт (иако је ту власт формално народ бирао), већ да се ради у класичном вазалству средњовековног типа, које је прекривено застором лажног демократског поретка. Да је то тако јасно говоре последње активности српског политичког естаблишмента, који нескривено извршава све наредбе које му стижу из Брисела. Чак и оне којима се нарушава територијални интегритет и уставни поредак земље.

Понекад се учини да би далеко боље било да Србијом директно владају евроатлантски намесници, јер би се тиме изгубила потреба за домаћим политичким посредницима (вазалима) и тиме би се спречио одлив огромних материјалних средстава којима таква намештеничка власт безобзирно и без икакве одговорности располаже. За разлику од вазала, окупатор би вероватно имао више слуха за народ којим насилно влада, јер увек је одговорност већа ако се одређен посао врши директно; док посредовање неминовно даје изговор посредницима да они не сносе кривицу за оно што раде у туђе име.

Ипак, да Његошев Селим везир није био у праву, показало је касније време, јер је Отоманска империја на крају поклекла баш пред том “пучином” којој је “пребијала ребра”. Показало се да се страхом народ може држати у покорности једно извесно време (краће или дуже), али да то сигурно не може бити за сва времена. Да ли Србија данас има сличности са оним временима када је она званично припадала турској царевини? Наизглед нема, али ако се ствар дубље анализира, долази се до сазнања да се Србија налази под неформалном окупацијом Европске уније, иако још званично не припада тој мега државној творевини.

Хтели то Срби признати или не, српска влада је, у ствари, влада која влада у име Европске уније. Већ одавно Србија нема своју аутономну политичку елиту и она се беспомоћно копрца у мрежи оних “глобалних владара”, којима и бриселска номенклатура не представља ништа друго него једну од испостава за учвршћивање “светске владе”. Логика српске вазалне власти, рекло би се, изгледа овако: ако се ми не бисмо прихватили посредничке власти која нам се нуди, прихватили би се неки други, из других српских партија. Дакле, зашто не би они уживали у животу (који је свакако кратак, како понекад уме да каже мудри председник Србије) и зашто не би искористили прилику која им се нуди, пошто кривица за судбину Србије, што се њих тиче, једноставно не постоји и није на њима. Или, другим речима, Србија ће да заврши како ће да заврши, без обзира ко у њој био на власти; те, судећи по томе, не треба се лишавати лепог живота због нечега што је унапред дефинисано.

Да ствари и нису баш онакве, каквим их види српски тријумвиратни владар и њихова политичка свита, можда би могао да укаже догађај на Опленцу код Тополе у недељу, када су посмртни остаци чланова српске краљевске породице Карађорђевић – краља Петра Другог, његове мајке краљице Марије, супруге краљице Александре и брата принца Андреја – сахрањени у Цркви Светог Ђорђа. Наиме, испред цркве на Опленцу окупљеном народу обратио се и српски премијер Ивица Дачић. Дочекан је звиждуцима неколико хиљада грађана. И ти звиждуци нису престајали док Ивица Дачић није одступио од микрофона. Премијерова запрепашћеност, па и страх пред онаквим жестоким народним незадовољством, била је јасно видљива на његовом лицу. Након свог говора, од којег није одустао и поред непрестаног и силног негодовања масе, премијер никако није успевао да поврати онај спокојни израз невиност на свом лицу, који му је иначе својствен. Личио је на дете које је управо схватило да је разбило своју најомиљенију и најскупљу играчку.

А, с друге стране, да народ још није у потпуности спреман да своје незадовољство на недвосмислен начин искаже, показао је наступ следећег говорника – председника Србије Томислава Николића. И у току његовог говора било је звиждука и узвика “Издаја, издаја…”, али некако више неодлучно и несигурно. На крају, председник Николић је успео сасвим да примири народ. Да ли, можда, речима: “Смирите се, пред црквом смо!” Свеједно, показало се да председник Србије још увек уме да држи конце у својим рукама, а да народ пред њим однекуд губи своју енергију и постаје послушан. Зашто се то тако десило, вероватно је питање за оне експерте који се баве феноменом народног окупљања и психологијом маса.

Ипак, сигурно је да је сваком Србину, који је забринут за судбину своје земље, након збора пред црквом на Опленцу, остао горак укус у устима. Једно, због још увек видљиве српске идеолошке подељености из прошлости, а друго, због очигледне чињенице да Србија још увек није спремна да из све снаге започне борбу за свој духовни и физички опстанак и опоравак. А време у коме српски народ ћути неминовно цури и јасно је против интереса Србије. Оно што се данас пропусти, а што српска вазална власт аминује, тешко ће се икада у будућности моћи надокнадити.

Извор: Корени