Вода, храна и геополитика

Премијер Нетанијаху је у недељу, 17 априла изјавио да ће окупирани Голан заувек остати у саставу државе Израел и да свет мора да прихвати ту реалност. Ову изјаву је Нетанијаху дао управо на Голану, где је први пут у историји одржао и седницу свог кабинета. Присвајање окупиране сиријске територије Нетанијаху је правдао тиме да је Голан од античких времена био у саставу Израела, те да је Сирија заправо окупирала Голан [1].

Иако одскора постоје индиције да на Голану постоје значајне резерве нафте, кључни разлог због кога је Израелу стало до Голана је везан за воду. Контрола над тим простором обезбеђује Израелу сигурност у снабдевању водом и ова чињеница је позната деценијама уназад. Наравно, сигурност за Израел је несигурност за Сирију и Јордан, али, као и сви проблеми те врсте, и овај се лако решава правом јачег.

Проблем недостатка воде на Блиском истоку комбинован са популационом експлозијом чини се нерешивим. Голан је само мали део тог компликованог и драматичног мозаика. Проблем воде директно утиче на производњу и цену хране, а последично и на укупну економску активност. Арапска пролећа, племенски ратови у Сирији или Јемену, на пример, носе јасан печат ових проблема.

Мањак воде није проблем само на Блиском истоку. Financial Times је управо објавио опширан текст о проблемима које несташица воде изазива у Индији, на пример [2]. И делови развијеног света попут Калифорније, Аризоне, Неваде, Новог Мексика итд. имају огромне проблеме у снабдевању водом.

Занимљива је и анализа коју је радио Нестле, која је постала позната „добротом“ WikiLeaks-а. И поред текстова који се повремено појаве о несташици воде, чини се да информације ипак долазе до јавности само „кап по кап“ и да глобална свест о наступајућим проблемима није превише велика.

Малтузијанска клопка о којој сам већ писао је све актуелнија и добија све драматичније размере. Иако шира јавност и даље живи у блаженом незнању, они који су задужени да се тим проблемом баве то раде доста систематично и та врста радова је све јасније видљива. Изазивање ратова, разарање држава, уништавање популације и реке избеглица су највидљивији одговори на малтузијанску кризу. Згодно је, наравно, и када се истом политиком могу комбиновано решавати и други геостратешки циљеви.

На другој страни, куповина обрадивих површина у туђим земљама је дискретнији и за сада ненасилан одговор везан за проблеме хране и воде. Све и да се може отети, вода се не може економично транспортовати. То се поготово односи на воду за наводњавање. Много је лакше и економичније транспортовати храну која се за сопствене или за комерцијалне потребе производи у туђој земљи. Тиме се „проширују“ сопствене обрадиве површине, штеде сопствени извори и резерве воде, а троше туђи. Ово је поготово погодно када се земља и водни ресурси могу купити у бесцење, или готово у бесцење.

Реч је о тржишном решавању проблема воде и хране за државе које имају новца да проблеме тако решавају. На срећу таквих земаља, увек ће бити довољно великодушних или блесавих или корумпираних држава, које не мисле даље од понедељка и које немају јасну свест о томе шта се око њих збива и шта будућност доноси.

Велика је срећа да моћни стратешки и аналитички апарат којим Србија располаже одавно прати глобалне трендове и изазове, да препознаје проблеме који су тема овог текста, те да на њих има и спремне одговоре.

_________
Упутнице:

[1] http://www.timesofisrael.com/netanyahu-vows-golan-heights-will-remain-part-of-israel-forever/

[2] http://www.ft.com/cms/s/0/96687242-009b-11e6-ac98-3c15a1aa2e62.html#axzz45nJdLRGB

Извор: Блог Небојше Катића