Вучић и атентати по Србији

Недавна додворничка изјава високог-првог замјеника предсједника владе и лидера СНС – Вучића, изговорена с примјетном говорном маном, да је режим Слободана Милошевића убио новинског тајкуна Ћурувију, схватам као једну у низу његових само-хвалећих лажи, с циљем одбацивања терета кривице, створене суштинским признањем Косова. Звучи издајнички, неозбиљно, неодговорно и криминално!

Чињенице потврђене доказима, показују сасвим другачије: сва убиства су наручиле или непосредно извршиле западне обавјештајне службе, обилато користећи домаће извршиоце-издајнике. Одкуд то, одједном и ретроактивно, да Вучић ревидира своју политичку прошлост и постаје негативна страна тог времена? Коју је тада, као учесник власти, Вучић имао улогу? Исту ону, коју има и Наташа Кандић, одбацујући радикалска начела!? Не упућују ли нас, недавни срдачни сусрети Драшковића и Вучића, на логичан закључак о старом пријатељству?

Однедавно, није ли он добио налог да тако изјави, истрајавајући на његовој болној тврдњи о нужности прихватања реалности – признавања Косова?

Припреме за дестабилизацију

Милошевић потписује Општи оквирни споразум – Дејтонски уговор. Напорни разговори су трајали од 1. до 21. новембра 1995. године. Запад је тешка срца пристао на Дејтон, гурајући унитарну БиХ. Рат је заустављен. Од новембра 1996. до фебруара 1997., непрекидно се покрећу грађански и студентски протести против актуелне власти; прво, само у Београду; а, нешто касније, и у осталим већим градовима Србије. Наводна изборна крађа на локалним изборима 1996. године, била је, наводно, непосредан повод сталним демонстрацијама.

Западне обавјештајне службе су још 1997. почеле са планом припреме серије атентата на познате личности, имаjући за успутни циљ стварање огорчења и дефетизма у Србији, подстичући мржњу народа према социјализму и Милошевићу и јачајући негативан утицaj на преломни моменат код оних који су били неодлучни према самосталности Црне Горе. Нестабилност СРЈ је требала да послужи слабљењу Слобиног угледа у народу. Запад и њихове домаће слуге, рачунали су да ће губљењем Космета приморати Милошевића да насилно преда власт већ добро обученој, по изворима, и наоружаној опозицији.

Још у новембру 1998., Клинтон је лансирао план за рушење владе Београду. Акценат плана је био на подршци сепаратистичким снагама Црне Горе и обуци добро плаћене, марионетске опозиције у СРЈ и РС. У априлу 1999., Наташа Кандић одлази на Космет, због прикупљања нових доказа о „српским злочинима“!? Непосредно, по њеном одласку, хашко тужилаштво подиже оптужницу против Милошевића; а Тајкун Славко Ћурувија је убијен. Дакле: убиство Ћурувије, активности Наташе Кандић и оптужница против Милошевића; у истом месецу, исте године.

У августу, у Будимпешти, Вашингтон отвара канцеларију за обуку српске опозиције, „едукујући“ је како да преотме власт у Србији; не бирајући средства, па и оружана. Иван Стамболић је 28 августа, прво киднапован, а затим одведен, убијен и закопан на Фрушкој гори. Крајем јула 2000., на прелазу из Црне Горе у Србију, ухапшена је група од четири холандска диверзанта. Истрага је показала да су командоси намјеравали да убију или киднапују председника Милошевића. Један од њих је, међутим, изјавио да је група планирала да киднапује или Милошевића или Радована Караџића.

Оловни облаци над Србијом

У Бања Луци, Милорад Додик, на састанку са главним хашким тужиоцем, обећава: “Моја влада”, рекао је Додик, “чини све да Радована Караџића што прије пошаље у Хаг.”

Мотивисаност добро увјежбаних чланова ново-формираног тима: Запад-домаћа опозиција, није остављала недоумице. – Ако предсједник Милошевић буде поново изабран, – рекла је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт – ја очекујем (планирали смо) уличне демонстрације које би довеле до поништавања резултата избора и рушења владе у Београду. На састанцима одржаним у Бања Луци у пролеће 2000., Олбрајтова је изразила дубоко разочарење због неуспеха последњег покушаја свргавања владе у Београду.

Домаћи чланови тима, односно десна и лијева рука Запада, су чврсто стајали на бранику одбране западних вриједности. “Прекините паљбу, штедите муницију”, 2000. је узвикнуо, на Равној гори, Вук Драшковић. Прекодрински демократи су били мало суптилнији, користећи више дипломатски језик. „Постоје снаге у Српској, које подржавају Милошевића“, помпезно је, шаљући поруке Западу, понављао Додик.

„Влада Српске ће се супроставити свим средствима таквим снагама“, после састанка са Олбрајтовом 2000. и додворавајући се шефици, завршио је Миле пријетњу недемократским снагама Српске. “С невјерицом смо слушали Додика који је тврдио да Милошевић следеће године сигурно мора пасти”, пише Карла Дел Понте у својој књизи, Госпођа Тужитељица. У истој књизи, после љубакања са Главном тужитељицом, Зоран Ђинђић, недуго после паљења зграде Скупштине и рушења половине града Београда, узвикује: “Милошевић је напокон изгубио! Сада је најважније привести правди одговорне за ратне злочине”!?

Јануара 1988. године, започела је уставна реформа у Србији, а завршава 28. 03. 1989. године, када су проглашени и уставни амандмани. Србија је била уједињена. Тај дан је означен даном доношења новог Устава и враћања Србији државног и уставног суверенитета на целој територији Републике.

Атентати

На трагу „припремног рочишта“ атентата, одржавају се 09.03.1991. и прве демострације у Београду, познатије као Мартовске. ЕУ жури и признаје БиХ 07.04.1992. године. Шетњу демонстраната са Новог Београда предводио је Вук Драшковић, шеф тада доста моћног СПО. У једном таквој шетњи Пробијања кордора, учествовала је, нажалост, и СПЦ, предвођена патријархом Павлом.

У време сталних демострација, почетком марта 1992., а у јеку рата у Босни, заслијепљен дугим свјетлима, Милошевићев аутомобил удара у зид. “Слобо не мењај возача”, писало је на транспаренту Слобиних политички противника на Теразијама. Због повреда, Милошевић је збринут на ВМА, а планирани пут у Брисел је одгођен. Тада, преко Дрине, могли су се чути гласови с олакшањем: “Шта би било са нама, да су убили Слобу? Вук би нас продао!” Од тог догађаја, Драшковићу су власти Српске забраниле долазак у своју родну Херцеговину.

Почевши са пројектом западних обавјештајних служби, “Нужност убиства српског председника Милошевића” и налогом КОС за шпијунирање Милошевића, потписаним од стране генерала Илије Ћеранића; убиством медијског магната Славка Ћурувије – 1999.; настављајући са серијом атентата на министра Булатовића, до убиства Ивана Стамболића – 2000.; приводећи крају серију убистава, атентатом на Ђинђића, 2003., Запад се примицао свом „дипломатском“ циљу – „културно“ отимање Космета.

Члан СПО је убио Бошка Перошевића, а за остала убиства, ни до данас није окончана истрага. Наравно, ако Вучић није открио неке нове, своје и западне доказе. За свако планирано убиство су постојале најмање двије приче; она, прозападна и друга – патриотска. Рекосмо: дуга серија политичких атентата се завршава са убиством Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године.

Применом трећег модела – из западног поменутог документа, “Нужност убиства српског председника Милошевића”, десио се и покушај убиства на Ибарској магистрали; атентата, извршеног 03. октобра 1999., овај пут на Вука Драшковића. Деведесетих, миљеник Запада, Драшковић је одавно, по мишљењу Вашингтона, постао сметња и растурач опозиције; није им више био најбољи.

Тачније, серија планираних убистава се завршава у хашком казамату, тровањем Милошевића, нађеног мртвог у његовој ћелији, 11. марта 2006. Запад је завршио све планиране припреме за потпуну реализацију пројекта: Србија мора признати Косово.

Стога, све што је Западу било преостало да учини – докусури, јесте: кога подобног наћи у Србији да то све и формализује, добровољно се одрекне Космета? Први видљив успјех (полу-успјех), почиње обојеном револуцијом, новцем Џорџа Сороша и његовог Фонда за отворено друштво – такозваним 5. октобарским промјенама.

Са више или мање успјеха, демократе су тавориле 12 година, прихватајући суверенитет Косова, мало-по-мало. Потпун и прави успјех се тек постиже након дванаест година, доласком СНС и њених сателита на чело Србије. Дакле, стрпљиво се радило на пројекту суштинског признавања Косова, још стрпљивије чекало на неке нове политичке клинце, тек их доводећи на власт 2012. године.

Извор: Васељенска ТВ