Вучић учи руски

Неозбиљно о озбиљном: Руси и Срби

Александар Вучић се сасвим жив и весео вратио из Москве. Како су најављивали медији, посебно медији склони да им Вучићеви доглавници буду главни уредници, њега је тамо чекало „два дана пакла“ и разни ултиматуми; кад оно испаде да је српски премијер тамо био драг гост и да је све опослио у нашу корист.

Па ко га после не би волео? Али, руку на срце, није он пошао на тверски пијац да продаје прасиће за џебану, територије за сандук оловних слова, него је био у државној посети која се припрема барем неколико месеци унапред и где су се контуре некаквог договора, а и више од тога, знале и пре него што је Вучић сео у авион. О темељитости припрема можда говори и податак да Вучић већ годину и по учи руски језик.

То страшење страшним судом „руског ултиматума“ имало је врло провидан циљ: да не би Вучића, награбусисмо! Опширно о Вучићевом московском гостовању, а посебно о економским везама, пишемо на наредним страницама овог броја „Времена“, али ваља рећи да је ово финале премијерске врло успешне једомесечне спољнополитичке активности.

Од Меркелове, преко Париза, Аустрије, Италије и читавог низа сусрета с државницима из региона, до ове посете Москви, Вучић је оставио утисак озбиљног политичара, политичара који с одређеном врстом поноса носи на својим леђима чињеницу да смо тек „тужан сирак међу вихорима“ и нигде нас није обрукао. Нити му је машна упала у супу, нити је Путина згазио на курје око, већ је све било како треба и вратио нас је, некако, у европску агенду.

Тренутно, спољнополитичке активности српског премијера једини су светли тренутак свеколике српске политике. То су озбиљне ствари и Вучићу најмање треба да га поједини медији, сателити сваке власти, овековечују насловима час на немачком, час на руском језику. Шта ће бити кад Вучић крене у Кину? То није добро ни на најпровиднијем пропагандном нивоу.

Наравно, остаје ту америчка енигма и њихов поглед на европску геостратешку позицију Србије. Наоколо се, у много ширим размерама, ломе копља између Америке и ЕУ, Америке и Русије, и у тој партији шаха, шаха живим фигурама, и српски пешак има одређену улогу. Вучића до потпуне консолидације српске спољнополитичке позиције чека и тај задатак. Од мале ће му помоћи бити то што Ивица Дачић, министар иностраних послова, интензивно учи енглески. То знање може да му помогне да пренесе неку поруку, али Американци знају с ким се у Србији тренутно преговара.

Теза да они активно раде на рушењу Вучићевог рејтинга доста је будаласта. Они су знали да подижу рејтинг и сатрапима само да би поједноставили комуникацију. Они, у принципу, подржавају јаке политичке личности и воле да пишу писма на једну адресу с које могу добити адекватан одговор. Иначе, може и „дрон“ да полети.

Вучић, у том смислу, сваког тренутка скаче с ватре у тигањ и обрнуто, али изгледа да се, за сада, није опрљио, мада није неуобичајено да се иза и после протоколарних саопштења о сусретима „на високом нивоу“ појаве временом и уговори који у обавезујућој форми покажу „ко коси, а ко воду носи.“

Ко ће да укори Кори: Изборна воља

С друге стране, Вучић води неуспешну унутрашњополитичку офанзиву. То што му рејтинг скаче, или је, барем, постојано на високом нивоу, не значи да је у било чему успешан. Уосталом, запитајмо се зашто стално нешто кука и жали се. Тако је страним медијима минулог викенда казао да политичари морају поднети да буду критиковани, додајући да је он највероватније најнападанија личност у читавој Србији.

Јок, него ћемо да нападамо Александра Вулина, мада се тај, маскиран час у црнокошуљаша, час у Че Гевариног следбеника, озбиљно потурио изјавом која је на трагу Вучићеве јадиковке: затражио је од ОЕБС-а, представника великих сила и струковних удружења да зауставе кампању против, како је навео, грађанина Александра Вучића и његове породице и оценио је да је у Србији најопаснија ствар бити „члан Вучићеве породице“. Вулин је у писаној изјави оценио да у Србији има медијске и сваке друге слободе за све осим за Александра Вучића и његову породицу.

Каква је Вучићева влада – састављена од безличне масе партијаца и стручњака опште праксе, суштински од људи који никад нису живели у бризи како радницима поделити плате (слично влади Мирка Цветковића) – ту и нема ко други да се критикује.

Мада се ових дана понудила Кори Удовички изјавом да је јавна расправа о Закону о раду завршена на изборима. Госпођа се прославила још ономад у некој другој влади кад је предложила да стари и занемоћали продају имовину и да се населе у станове које могу да плаћају.

Сада је отишла још даље том изјавом о изборима као врхунском чину сталнодејствујуће политичке воље. Следствено тој логици могли бисмо да укинемо и парламент.

Овај инцидент показује, међутим, један дубљи слој неразумевања између државе и друштва. Та два „политичка битка“ подсећају на оне лоше бракове где се муж и жена не трпе, стално се препиру, туку понекад, али се из нужде не одричу те врсте заједнице. Ми као друштво немамо адекватне државне институције – од школства до правосуђа – али ни институције нису задовољне друштвом, те би, на челу с Вучићем, стално да нам мењају свест. Тај сукоб латентни је извор насилних промена и рад на задовољавању друштвених потреба у адекватном институционалном, државном окружењу главни је задатак паметне и добре владе.

Тај језик Александар Вучић још није почео да учи.

Пак и Смајловић: Председникова жалба

Хтео сам прошле недеље да похвалим Томислава Николића. Љут због текстова у дневнику „Блиц“, а посебно због текста да је у Бајчетини пекао ракију док се Србија давила у поплавама, пресавио је табак и жалио се Савету за штампу, саморегулаторном телу које обавезујуће пресуђује о повреди новинарског кодекса.

У Србији је, иначе, обичај да одмах идеш у суд због душевних болова и других последица медијског извештавања, па ком „обојци, ком опанци“, само адвокати добри. Мени се много допало то што је Томислав Николић одлучио да се на тај начин успротиви оном што је, по њему, било тенденциозно медијско ошљарење и том жалбом дао је јаку афирмацију озбиљном процесу медијског самопреиспитивања.

Али, испало је добро што га нисам хвалио. Када му је жалба одбијена (седам према један у гласовима) Станислава Пак, председникова саветница за медије, написала је „ситну књигу“ Љиљани Смајловић, председници тог савета, мртвоозбиљно љута што су изгубили процес пред жалбеним већем.

Шта су очекивали? Да ли су веровали да ће да победе само зато што се жалио Томислав Николић?

Извор: Време/НСПМ