Александар Вучић је, по ко зна који пут, средином јануара ове године најавио да ће се повући са позиције председника владајуће Српске напредне странке. У вези са тим уследиле су – ових постпразничних дана интензивиране – реакције других челника те партије. Њихово одбацивање могућности да Вучић некоме препусти лидерску позицију делујe много озбиљније него пре. Можда се по први пут од када је предводник СНС-а поменуо такву могућност, не игра позоришна представа по принципу: „правимо се да ти не дамо оно што и тако нећеш“. Ако је уистину то случај – о чему се ради?

Томино начело

Члан 115. Устава Србије изричито наводи „да председник државе не може да обавља другу јавну функцију“. Међутим, преовладао је став да функција председника странке није јавна функција, те није у сукобу интереса са функцијом председника Републике. У том контексту се Уставни суд 2010. изјаснио да обављање обе наведене функције „није забрањено“. За тадашњег председника Тадића то је била тачка на расправи да ли је уставно то што је уједно и лидер ДС-а. Без обзира на то, тада опозициони СНС је наставио да због „гомилања функција“ критикује владајуће структуре. У духу таквог приступа, пред председничке изборе 2012. године, Томислав Николић је изјавио да ако победи на изборима неће више обављати страначку функцију. Штавише, да ће бити успостављена нова пракса која ће трајати док је његова странка на власти (Томино начело).

Ту се ипак примарно није радило о принципима, нити о маркетиншкој игри са циљем да надолазећи напредњаци демонстрирају да се разликују од тада већ истрошених демократа (и њихових партнера у власти). У питању је, како сведоче упућени, на првом месту био договор између Вучића, Николића и њихових спонзора, те страних „пријатеља“ који су контролисали пут ка власти – да се после избора успостави модел владања који би подразумевао партиципирање на равноправним основама наведене двојце лидера СНС-а. У том тренутку полазило се од става да је мало вероватно да ће напредњаци моћи да избегну формирање велике коалиције (у којој би можда био и ДС), те је било нереално да ће имати две најзначајније функције у земљи (премијерску и председничку). Да Вучић у тој расподели не би био хендикепиран, уз неко очекивано министарско и потпредседничко место у влади, обезбеђена му је лидерска функција у странци (и тиме контрола значајног дела владе).

Српски Луј XIV

Николић је, мада невољно, испоштовао договор. Факат је био и да СНС није добио премијерску позицију, односно да је постао део свеобухватне коалиције (али не толико велике да је у њој био и ДС). Но, Вучић је неочекивано брзо и обухватно успео да мултипликује своју моћ. Страначки ресурси, у комбинацији са његовим политичким талентом, довели су до тога да у року од неколико година постане самодржац Србије. Ређали су се избори и разне закулисне државно-партијске, као и пословно-контроверзне игре, које су резултирале његовим фантастичним успоном.

Од првог потпредседника комплексне владе, стигао је до председника државе и странке у којој више нема ни значајнијих алтернативних средишта окупљања, а камоли релативно организованих фракција. Вучић је постао постмодерни српски Луј XIV, који је и сам почео да верује, као и некада онај прави, да је главом и брадом држава. Ипак, није утонуо у ирационалне снове о сопственој харизми. Остао је свестан да у апсолутној контроли над партијом лежи велики део његове моћи. У складу са тим, када је 2017. постао председник, није се повукао са чела странке као што је обећавао. Позерски је причао о томе али – „умољен“ од стране сарадника – одлуку је одлагао за боља времена. Томино начело, које је и рођено као маска за политички дил, попримило је још видљивији карикатурални облик.

Вучић на главном одбору странке на коме је одређен састав садашње владе – Фото: БЕТА/Амир Хамзагић

Подизање улога

Тако је остало до данас, и још дуго не би било ни покушаја да се приказано стање ствари промени. Али рат на истоку Европе и са тим скопчани појачани притисци на Београд да у овом или оном виду капитулира, постали су превелики терет. Александру, коме је деловало да му готово све иде од руке, почеле су да се руше куле (које су ипак од карата). Централни бастион још је удаљен од линије ватре, али питање је када ће и он бити изложен нападу. Разорни талас му се приближава, а Вучић је свестан да је питање шта ће бити с њим када директни удар отпочне. Зато је током 2022. почео усиљено да ради на томе да Западу, пре свега Вашингтону, испоручи оно што тражи, али тако да испреговара динамику и форму која му омогућава опстанак. И пружа шансу да бар покуша да превари суд историје.

Део тог плана је изнова најављено повлачење са места председника странке. По нашем Уставу, шеф државе има релативно мала овлашћења. Вучић је кормилар Србије зато што је лидер СНС-а и отуда диригент министрима и другим функционерима које владајућа странка поставља. Пошто је већ десет година на челу напредњака, и из њихових редова је избацио непокорне а укротио преостале, полази од тога да би могао да на њено чело инсталира неког малокрвног сарадника, који ће радити оно што му се каже и притом уместо њега преузимати одговорност за поступке владе. Да ли ће дугорочно на тај начин, двоструко посредно, моћи да контролише државу, и сам зна да је велико питање. Али краткорочно, ако не и средњорочно, претпоставља да ће моћи. За то време био би потписан тзв. правно обавезујући споразум о нормализацији односа са Косовом, који би представљао његово де факто признање, што би представљало увертиру за улазак наше сецесионистичке покрајине у НАТО, односно отпочињање њених ЕУ интеграција.

Општа узнемиреност

Вучићево окружење, када је постало свесно да је стварно могуће да ће он прећи на резервни положај, уистину се уплашило. Узнемирили су се и страни супервизори, што видимо по притисцима који су ових дана повећани, на начин који излази из оквира њиховог плана званог „Капитулација Србије на Косову 2023. године“. Они не желе повећане ризике (да се због промењених околности изјалови нешто што већ сматрају завршеним), већ да искусни кормилар са којим раде, који је нацију већ више пута превеслао, обави мрачни задатак који је сада пред њим и његовим тимом.

Насупрот жељи подређених и надређених да сам предводи своје легије, Вучићу је милије нешто друго. У питању је комбинаторика која му омогућава да преко туђих леђа обави оно што (из својих разлога) мора, као што је био случај са Бриселским споразумом који је потписао Дачић. Мало је вероватно да окончање суморног косовског посла неће представљати предсобље озбиљних турбуленција које ће неко време потресати Србију и последично прогутати многе којима је сада удобно у напредњачком естаблишменту. Са позиције председника који је номинално изнад странака, Вучић би у вишеслојним надметањима која уследе могао да учествује закулисно, усмеравајући свој табор и истовремено остављајући себи простор да га се одрекне у некој политичкој конфигурацији која би по СНС испала неповољна.

Сарадници др Наџиба

Садашњем господару Србије битно је да на спољном и унутрашњем плану преброди талас великих проблема, макар више не био оно што сада јесте, и зато гледа како да од своје странке направи монету за поткусуривање. Она треба да послужи за обављање свега што му обезбеђује милост евроатлантских центара моћи и, ако другачије није могуће, средство за компензацију онима који би дошли после њега на власт (вероватно у комбинацији са неким делом СНС-а када буде у фази фрагментације), уз аранжман који би му омогућио да безазлено са свог трона негде оде (свакако ван Србије у којој би тешко могао да настави да живи и ради као обичан грађанин).

Слева надесно: дипломатски саветник председнице Владе Италије Франческо Тал, саветник за спољну и безбедносну политику председника Француске Емануел Бон, специјални изасланик ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак, председник Србије Александар Вучић, специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар и саветник за спољну и безбедносну политику канцелара Немачке Јенс Плетнер, вила Мир, Београд, 20. јануар 2023. – Фото: instagram/buducnostsrbijeav

Да се разумемо, далеко од тога да је Вучић вољан да се одрекне моћи коју сада има ако то није баш неопходно. Али он је врло рационалан и лукав човек који је ту моћ спреман да одбаци ради личне сигурности (као што је сада ставља изнад интереса Србије). Ради тога покушава да прави клацкалицу која треба да му омогући да власт задржи ако ствари буду ишле добро, односно да је уступи ако ствари крену лоше, како би са својим најближим (личним) окружењем имао сигурну одступницу. Но проблем је у томе што они који су део његовог партијско-државног врха углавном схватају да нису део екипе за евакуацију. А не желе да имају судбину сарадника доктора Наџиба.

Бендери против Остапа

Да се подсетимо, када су се Совјети, растројени невештим реформама Горбачова, 1989. повукли из Авганистана, пуну власт над њим препустили су пре тога марионетском шефу те државе и њене владајуће партије, Мухамеду Наџибулаху. Данас доступна документа показују да су у Москви добро знали да он са својом људима неће моћи дуго да опстане на власти, али су процењивали да је довољно храбар и одлучан да ће се инаџијски ухватити укоштац са проблемима које не може да разреши. То је СССР-у требало да омогући привид да није поражен (војнички и није био, али политички и економски на неки начин јесте).

Доктор Наџиб (како су сарадници звали поменутог првака Авганистана) одржао се на власти дуже него што су Совјети мислили да је реално, али на крају је подлегао непријатељској офанзиви, што тадашњим станарима Кремља и није било више од значаја. Да Горбачов и Јељцин нису упрскали ствари у својој кући и довели до разарања простора историјске Русије, читава комбинација за Совјетски Савез или федерацију која би га заменила, не би лоше испала. Поучен тиме, Вучић сада жели да нађе неког свог Наџибулаха. Пошто наши изазови ипак нису тако велики као авганистански крајем 20. века, ни његов Мухамед не мора да буде толико храбар и борбен.

Може да послужи као његов српски супститут и неко кога Александар има у свом кругу, али проблем је што већина оних који су ту нису привржени некој идеји (па ни култу свог вође) као што је био несрећни Авганистанац, нити су одважни када немају велику премоћ. Ради се о скупу превејаних Остапа Бендера, који служе док им се то исплати, а неће да рескирају своју сигурност и све што са њом иде, како би држали одступницу ономе у кога се сада заклињу. Зато ће отпор Вучићевом одласку са чела СНС-а у долазећим данима и недељама бити много већи него што и он сам мисли. Наступају околности када доглавници процењују да климање главом може да буде опасније од, бар на тренутак, усправног става.

Завршни чин

Логика оних који су са Вучићем уз кормило СНС сплава је: или заједно пловимо тако да нам је свима лепо (односно да делимо могуће последице за корист коју смо имали), или скупа тонемо. Можда се Наџибулах и нађе, али неће и потребан број његових потенцијалних сарадника инфилтрираних у систем, способних и спремних да га одрже док Вучић не нађе решење за себе. Уз то, перфидни концепт који је он осмислио – то сада када злодух тзв. „велике четворке“ кружи над Београдом, до краја јасно можемо да видимо – ремете му страни „пријатељи“. Они не желе да праве вересију од онога што рачунају као већ „сигурно“. Скептични су према идеји да би предстојећи прљави посао могла да изгура војска са лажним главнокомандујућим у зони битке, а истинским шефом са једном ногом већ негде далеко.

Александар Вучић говори на конгресу СНС-а – Фото: Танјуг/Драган Кујунџић

Полазећи од таквог укрштања релевантних унутрашњих и спољних фактора, уз све опасности које то носи, Александар ће, највероватније, лично морати и даље да предводи извођаче плеса „косовске капитулације“. Што не значи да, када већ не може да то препусти другима и минимизира опасност по себе – иако већ делује да је отпочело извођење последњег чина те представе – неће да проба још неко време да одлаже испоруку Косова (без обзира на нарастајући бес евроатлантских надзорника) . Разуме се, не да би га сачувао, већ да би га, са мање консеквенци по себе, касније дао.

Док буде трајало то натезање око стављања тачке на Косово, уз пажљиво одмеравање персоналних ризика које свака варијанта носи, надајмо се да ће Руси нешто значајније урадити тамо где се сада ломе велика светска копља, те да ће тако отворити врата за активацију националне Србије, како би она пре косовског судњег тренутка пореметила рачуне свима који желе да отму оно што је наше или су спремни да тиме тргује ради личне користи. Колико год народ деловао анемично, до серија експлозија ће свакако доћи ако се буде потписивао тзв. правно обавезујући споразум о нормализацији односа са Косовом, за који је немогуће сакрити да представља капитулацију Србије. Али важно је да те експлозије народног беса буду продуктивне, а не само осветничке или очајничке.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Вучић у потрази за српским Наџибулахом

* Обавезна поља