Западна рута и ЕУропски пусти снови

Врло вероватно (про)америчке политичке инсталације широм ЕУропе нису довољно озбиљно схватиле председника Руске Федерације када је скоро рекао да „Русија неће одступити“. Како иначе објаснити предозирано лудило упаковано у „анти-руске санкције“ осим прекомбиновањем које на крају највише кошта оне који се баве том врстом врло ризичних „комбинаторика“. То данас видимо по „губитку вођства“ најјаче економије ЕУропе, која је за длаку избегла рецесију у трећем буџетском кварталу[i] (уосталом, Америка је то и управо хтела), рецесији у Италији као и у осталим некада јаким економијама ЕУ зоне америчког интереса, с једне стране.

С друге стране, међународне финансијске институције осмишљене према интересима (про)америчке корпоративне заједнице, Стари континент (по)ставиле су на социо-економско буре барута ирационалним захтевима „штедње“ и реформама углавном на расходним странама буџета: тако је на помен „реформи“ скоро у Италији било милион људи на улицама; у Бриселу дошло до тешких инцидената између „синдикалаца“ и полиције и свакомало, један по један ЕУропски град личи на поприште сукоба између све бројније осиромашене и обесправљене радничке класе и представника државних органа.

Зашто?

Прво, да би се суштински прикрила чињеница да је економска криза проистекла из финансијске коју потписују алаве банкарске елите;

Друго, да би се зауставио ако не и одгурнуо  руски финансијски, економски, па тако и политички утицај на тлу Старог континента;

Треће, да би се целокупно тржиште: рада, капитала, роба и услуга подредило интересима најјачих корпорација.

Како?

1.     Инсталацијом својих људи на кључна места у политичком, економском, финансијском и информативно-безбедносном сектору;

2.     Увлачењем држава у још дубље дужничко ропство;

3.     Прилагођавањем законодавстава и институционалних „реформи“ захтевима неолибералне заједнице;

4.     Утеривањем „страха у кости“ потенцијалним „реметилачким“ факторима и продуковањем криза ниског интезитета (грађанских и верских ратова) у циљу „одржавања замрзнутог конфликта (Косово и Метохија, Украјина) таман колико пребијању финансисјких улога треба на времену.

5.     Кажњавањем путем финансијских и економских инструмената привреда у успону или које то могу да буду  у догледно време…и можемо наставити с набрајањем „мера и средстава“ али се све своде на покушај очувања доминације једне силе САД, односно униполарног света.

Да ли је таква визија света „рачун без крчмара“?

Наравно, да јесте. Јер поред Запада, постоји и Исток са свим својим потенцијалима којем у крајњој инстанци, ЕУропа (оваква каква је данас-поробљена) чак и не треба.

Русија и Кина потписале седамнаест докумената међу којима и оквирни споразум о снабдевању гасом НР Кине такозваном „западном рутом“: И свима, посебно ЕУропи, било је јасно да је Русија одговорила поробљеном Старом континенту да има алтернативу: „Први од свих ових докумената наглашава да „западна рута“ постаје приоритетан пројекат наше гасне сарадње“[ii], изјавио је Алексеј Милер (Газпром) у Пекингу (9. новембар). Милер је такође нагласио да би повећање обима испоруке западном рутом, могао да превазиђе садашњи ниво „испоруке гаса Европи кроз средњорочну перспективу“.[iii]

Да подсетимо: западна рута повезаће поља у западном Сибиру са североисточном Кином, преко Алтајске Републике. Други и трећи део који ће се прикључити гасоводу нешто касније, повећаће капацитет испорука на 100 милијарди кубних метара гаса годишње.[iv]

Скоро истовремено, појавиле су се анализе у ЕУропском медијском простору с врло отвореним питањем: Да ли је „западна рута“ матирала ЕУропу? Или, како је то агенција Ројтерс саопштила: „ Чини се да Москва шаље поруку Европи, њеном највећем извозном тржишту, да има алтернативне купце.“[v]

Али нико од (про)западних медијских мрежа не поставља дуго питање: Зашто Русија не би слала такву поруку? Па, је ли Русија иницирала украјинску кризу која је (као и увек) послужила западном фактору да (у ствари) протера Русију из ЕУ зоне? Да ли је Руска Федерација (по)кренула трговински рат, или је то урадио Брисел под притиском и налогом САД? Коначно, зар је било ко из корпоративне заједнице могао да помисли да ће Путин пристати на уцене које би његову земљу довеле до великих финансијских губитака?

Не! Први човек Русије урадио је управо оно што би и корпоративни Запад урадио на његовом месту: „премостио“ препреку и решио проблем на дуже стазе.

Али, идемо даље.

Уследио је самит земаља азијско-пацифичке сарадње (АПЕК) у Пекингу (8-10. новембар) који је на своју 25-годишњицу постојања учинио и „историјске кораке“ у зони слободне трговине, тешњој економској и финансијској сарадњи која ће у перспективи јачати националне валуте у односу на долар као монету у спољнотрговинској сарадњи.

Кренимо редом.

У овогодишњи самит земаља АПЕК-а кренуло се из сфере преоптерећене хладноратовком реториком и сценографијом битно различитом од периода Хладног рата који се заснивао на идеолошким разликама. Овај Хладни рат настао је из похлепе западне корпоративне заједнице која нема намеру да одступи од свог „сна“: цео свет као јединствено (али само њихово) тржиште које ће експлоатисати до неподношљивости. Запад (још увек) не схвата да је тај сан Волстрит одсањао и да финансијска мрежа коју држе под контролом, а тиче се међународних финансијских токова и берзанских шпекулација, може да наноси штету нарастајућим економијама Истока  још неко (али врло кратко) време.

Наиме, Русија и Кина договориле су свој спољнотрговински аранжман у националним валутама (рубља и јуан) и овај АПЕК-ов самит биће (пре)познат и по историјском кораку: стварању зоне слободне трговине међу чланицама АПЕК-а (ФТААП) као одговор на америчко Транс-пацифичко партнерство (ТПП) или споразум о слободној трговини који је из свог „плана и програма“ искључио Русију и Кину.

ФТААП како је најављено „треба да буде дугорочни пројекат“[vi] који ће укључивати „поред ТПП и друге иницијативе за сарадњу“[vii]. Није на одмет подсетити да чланице АПЕК-а: (њих 21) учествују у 37 одсто светске трговине[viii]; становништво АПЕК-а чини скоро половину укупног светског становништва и, коначно, са територије Европе Руска Федерација је једина чланица АПЕК-а.

„Током председавања АПЕК-ом 2012. године истакли смо транспарентни модел будућег споразума о слободној трговини. Сви наши партнери одобрили су ову иницијативу и сада је важно обезбедити њену најширу могућу примену“, рекао је Владимир Путин у свом обраћању на самиту у Пекингу и додао „ такође бих волео да поменем и подсетим вас да је Евроазијска економска унија, коју је Русија оформила заједно са Казахстаном, Белорусијом и Арменијом, новом чланицом, заснована управо на том принципу: отворености и транспарентности и потпуно усаглашена са принципима СТО. Као резултат тога, 1. јануара 2015. године почеће да функционише заједничко тржиште на територијама наших земаља. Азијско-пацифички регион у значајној мери учествује у овој трговини, њен удео у 2013 премашио је 26 одсто“[ix]. Председник Русије није пропустио прилику и да упозори чланице АПЕК-а да постоји и реална опасност да се поједине чланице „поделе  у појединачне конкурентне асоцијације. Потребно је управо супротно“, подсетио је Путин „морамо да делујемо на основама транспарентности и отворености и у интересу свих заинтересованих страна“[x], закључио је Путин у Пекингу.

Тако је из перспективе руско-кинеских односа који добијају на све већем интезитету, АПЕК-ов самит био „природна синергија“[xi] која ће тек задати озбиљне муке западним „партнерима“. Напуштање европског тржишта пољопривредних производа као одговор на (про)америчке санкције, најава напуштања Лондонске берзе (ЛБ) од стране једне од руских најјачих банака (ВТБ) због ригорозних захтева који су се показали горим од санкција које су уведене Русији[xii], увођења руске алтернативе СВИФТ коду у међунардоним финансијским трансакцијама[xiii] само су део слагалице која ће на крају донети праву револуцију у економском и финансијском свету[xiv]. А, када се то деси треба знати да је нови поредак ствари у мултиполарном свету „почео с радом“.

Извор: Фонд Стратешке Културе