Зашто Русија?

Питање из наслова је легитимно и мора се поставити управо сад. Првог септембра ћемо обележити датум избијања Другог светског рата, чије је највеће последице поднео управо Совјетски Савез, и по броју изгубљених живота и по количини добара. Неколико недеља нас дели од свечане прославе 25 година од дана кад је Немачка поново постала једна земља, пошто је кривицом свог тадашњег врха у рату изгубила и своје јединство и много више од тога. Поред снажне подршке из Вашингтона, управо је Москва била та која је нама, Немцима, отворила тај пут. Михаил Горбачов био је човек који је говорио о Европи као о „заједничкој кући”. Сви ми у Европи били смо тада сигурни да можемо да се ослободимо страхота прошлости и да можемо да се уселимо у један од њених станова. Рат је био даље од нас него икад пре.

Опет је Русија била та која је после страшног рата суштински дошла код нас са концептом о могућем миру, као што су то већ једном урадили после Наполеонових ратова, вођени идејом о Светој алијанси цара Александра и аустријског канцелара Метерниха. Изгледало је да је Европа као заједничка кућа саздана на чврстом темељу, јер се изузетно успешном показала Хелсиншка конференција, непосредно после Другог светског рата у бити произашавши из совјетско-пољске идеје. У њеним оквирима успешне преговоре о разоружању могле су да воде чак и моћно наоружане непријатељске државе.

Када се данас осврнемо на то време, размишљајући о 1. септембру, схватамо колико нам је већ сад покварена прослава 3. октобра. Уместо велике свечаности у Берлину – на којој ће бити и оне земље које су присуствовале свечаности уједињења пре 25 година, наравно, са другим државницима који их данас представљају – у нас се увукла застрашујућа брига да ли ћемо уопште доживети 1. септембар следеће године. Недалеко од руске границе међународним трупама, напуњеним нуклеарним арсеналом, поново оштро командују немачки генерали. У Украјини се трупе са војним обележјима која без устезања подсећају на она из нацистичких времена шаљу ка граници једне земље у којој таква обележја буде огроман страх од смрти и уништења. Земље које још увек нису у НАТО преплављују се великодушним институционалним понудама и увлаче у прекограничне војне операције чији циљ може бити само Русија. Рат је ближи него икад пре.

Све то није дошло преко ноћи. Немоћ Европе да у Кијеву обезбеди мирну промену власти у једном крајње турбулентном времену ускладила се са вашингтонским палцем окренутим надоле. Није у питању само Украјина, чије су шансе и наде по команди разнете у неразјашњеном масакру на Мајдану. Ти догађаји погодили су и жилу куцавицу Европе, јер је општа конфронтација превладала над европском стратегијом хармонизације. Данас би сви у Европи морали да се питају како би широки слојеви њиховог становништва реговали кад би се пучистички режим преко ноћи намерио да им одузме права? А како да су на месту руске морнарице, којој се ускраћује могућност снабдевања на Блиском истоку. Данас нам се намеће утисак да нас је тада ток догађаја на Криму спасао рата, који данас, међутим, постаје утолико вероватнији.

Шта се то с нама после свих ових година уствари догодило да се поново нађемо у положају противника једне земље и њених људи, земље која је током зимске олимпијаде у Сочију пружила импресивне доказе у којој мери је сидриште заједничке европске културе? У трезвеној анализи морамо да признамо себи да је неспособност европских министара спољних послова у Кијеву 21. фебруара 2014. представљала врхунац европске немоћи, која је почела давно пре – непосредно по немачком уједињењу, по окончању поделе Европе и Париског акта из јесени 1990. Ми у Немачкој смо то први осетили и морали смо да имамо свест о томе да „социјалну тржишну привреду” и „демократску правну државу” дугујемо искључиво околности да у подељеној Европи након Другог светског рата нисмо смели да допустимо да територија наше државности падне у руке противничке стране.

Тек што смо размислили о последицама поделе из угла економије, у Немачкој је преко идеје shareholder value уклоњен веома успешан и хармонизујући поредак социјалне тржишне привреде. Данашња канцеларка је себи дозволила да изнесе захтев да се демократија прекомпонује у сагласности са тржиштем. Ако се не варамо, ово ће и успети преко државно-правних консеквенци планираног Споразума о слободној трговини, ТИПП, које су досада допрле у јавност. Истовремено с тим, биће сахрањена и демократска правна држава, која у Немачкој има далеко дубље и јаче корене од оних које има савезничка власт на немачкој територији. Како уопште даље да судимо о миротворној снази међународног права, показао нам је НАТО рат против СР Југославије, којим је прослављен јубилеј НАТО. Њиме је требало да се демонстрира успех новог светског поретка у складу са интересима САД. За ту сврху сахрањена је не само идеја Хелсиншке конференције већ и целокупан међународно-правни поредак.

Није ли се, међутим, променило и много више од тога? Ових дана нас поново упозоравају да је у нашој – aх, тако просперитетној – земљи на делу слом средње класе и да сиромашни постају све сиромашнији. Да породице више не знају како да саставе крај с крајем. А наше школе усађују деци у главу какву треба да стекну слику о човеку будућности, молим лепо. Таласи миграција, који који се обијају о беспомоћну немачку савезну владу и непостојeћи европски став, доводе у нашу земљу људе којима смо својом политиком, уз ратове наших савезника, одузели животне основе. Како ти људи већином долазе из земаља Блиског истока, које означавамо као колевку наше културе, тако смо разорили и њихово и наше наслеђе.

И сада да кренемо на Русију? Јесу ли у питању руска рудна блага која треба ставити под своју контролу, онако како се то већ једном чинило могућим, пре више од десет година, у случају Јукоса? Или је у питању нешто друго? Aко се боље загледамо у реалну слику о себи, биће да се ради о нечем другом, а то можемо и рећи у једној земљи из које сваке године више од пола милиона људи оде преко Атлантика. Овде мало њих долази на идеју да посао потражи у Самари уместо у Силиконској долини. Међутим, Русија данас ипак означава нешто што изгледа да представља огроман трн у оку онима који су наше државе изравнали скоро као ваљком. Отаџбина, хришћанство, породичне вредности – све то би могло да постане важније од материјалних ствари, које колико сутра могу да се промене или нестану.

На Западу, који одређују ратови и финансијске кризе, такве вредности су одавно потпуно уништене. Без обзира како стварност у самој Русији заиста изгледа, ово би морало да наведе људе у Европи да се замисле јер им се поново извлачи тле испод ногу. Шта је ослонац? Је ли то оно због чега смо поново доведени у ситуацију да заузмемо бусију против Русије и тамошњег народа? Зато што се она тако упорно противи крвавим сновима о изузетној нацији?

Извор: Београдски форум за свет равноправних