Жаришта унутрашњег супростављања у ЕУ

Ситуација у Европи постаје све непредвидивија. На све јачи отпор наилази тежња бриселске бирократије  која,  руку под руку са руководством Немачке, жели да Европску унију претвори у оруђе  опште унификације. Па  уколико су побуну Грчке, зауздане дужничким јармом,   Брисел  и Берлин успели да угуше релативно лако,  „фронда“ (незадовољство) других земаља-чланица ЕУ западним архитектима „новог светског поретка“ обећава много озбиљније непријатности.

Уколико се са тог гледишта поближе проанализира размештај снага у  данашњој Европској унији  –   врло јасно ће се појавити неколико центара „унутрашњег отпора“. А за главни међу њима треба да се призна  Мађарска са њеним премијером, харизматичним  Виктором Орбаном.

Историјат односа Будимпеште са западним центрима моћи у последње две деценије  је носио шарен карактер – час отворено окренут НАТО-у  и антируски (како се дешавало у периоду бомбардовања Југославије 1999.године  од стране снага НАТО-а), час је прелазио у озбиљне вербалне сукобе мађарске владе са Бриселом. Међутим, последњих месеци се општи вектор политике садашњег мађарског кабинета на челу са Виктором Орбаном  искристализовао врло јасно: заштита национално-државних политичких и финансијских интереса од диктата западних центара моћи.

Почетком 2012. је Ги Верхофстат, дугогодишњи премијер Белгије, који сада у Европском парламенту води  утицајну фракцију либерала, предложио ни више, ни мање, већ да се Мађарској одузме право гласа у Савету Европске уније, први пут откако постоји та организација. Још тада је Верхофстат, који је у периоду 1999. – 2008. године био премијер Белгије, у интервјуу белгијским медијима изложио основне примедбе  на мађарску власт – како у вези са буџетом, тако и чисто политичке. Прва је била, како је рекао, неспособност мађарских власти да реше проблем буџетског дефицита, који по нормама ЕУ не треба да буде изнад  3% БДП-а. А суштина није у самој чињеници да је прекорачен дозвољени проценат, већ да влада премијера Орбана, по њему, не предузима ефикасне мере како би се проблем уопште решио . Европски комесар за економску и финансијску политику Оли Рен је чак изјавио да Европска комисија може да замрзне издвајање средстава из економских фондова за развој, предвиђених за Мађарску.

Друга примедба је у почетку била повезана са доношењем новог закона о Централној банци. Тај закон уводи механизам владине контроле те финансијске институције, што противречи  речи и духу  Европске Уније. Последица   је да је и то запретило  издвајању транше ММФ-а Мађарској.

Наравно, критика Мађарске је само један од симптома непријатности који постоје у Европској унији.  Од тога су много значајнији корени   проблема. А они су у свеопштем расположењу „неслоге и неповерења“  које је обухватило „јединствену Европу“.  Ако су се до сада сви већ привикли на издвојено мишљење Велике Британије, самосталност осталих чланица ЕУ је за Брисел очигледно постала непријатно изненађење. Вреди подсетити  да је баш Мађарска заједно са Чешком и Шведском јавно изражавала сумњу у мере које су предложиле Француска и Немачка, а које су се односиле на финансијско-буџетску дисциплину Европске уније.

Није случајно што Жозе Мануел Барозу, председник Европске комисије, инсистира да Орбанова влада мора да одговара Бриселу. „И реч, и дух законодавства ЕУ морају у свему да се поштују“ – подвлачи Барозу. Европска комисија је посебно констатовала да мађарске власти нису предузеле „ефикасне мере“ које би обезбедиле параметре буџетског дефицита, какви се захтевају у ЕУ. И мада су у првом списку „буџетских прекршилаца“  били и Кипар, и Малта, и Пољска, па чак и Белгија – принципијелна одлука да се механизам санкција спроведе на крају је донет само за Будимпешту.

Продубљивање кризе  у односима Европске уније и Мађарске има још један важан аспект, шири од билатералних односа. То је провера одлучности и способности руководства ЕУ  у успешности извршавања  сопствених одлука и захтева – тим пре према земљама које нису чланице еврозоне.  Европска унија као јединствена политичка организација је принуђена да овако или онако ради и са њима при  доношењу  опште антикризне концепције. А, како смо већ рекли, Брисел за сада не успева да са Мађарском дође до таквог обостраног разумевања у вези са формирањем новог буџетско-пореског савеза у оквиру ЕУ. Али чиновници Европске уније за сада очигледно немају  намеру да се своде  на димензије еврозоне. Зато су они – као и цела  посматрачка „тројка“ коју чине представници Европске комисије, Европске централне банке и ММФ-а  – одлучили да почну борбу за дисциплину у редовима ЕУ, и то баш од Мађарске.

При том је карактеристично да  Брисел у овом тренутку  нема могућности да утиче на политику земаља-чланица Европске уније у сфери буџета, у области добијања спољних зајмова. А таква политика у многом  је и створила садашњу кризу у еврозони. Одатле и покушаји Немачке и Француске као водећих држава ЕУ да  направе нове, јаче механизме контроле финансијско-економске делатности појединачних држава. Са друге стране – многи од наведених механизама стварно нису били прописани документима Европске уније из 2004.годину, када су у ту организацију ступили, конкретно, Пољска, Мађарска и Чешка. Зато те земље данас имају могућност да се позивају на то, да су ступили у „другачију“ Европску унију, и да тиме образлажу своје садашње кораке, који често не иду према евроинтеграцији онаквој, какву је виде Париз  или Берлин.

Било како да било, „тачка после које нема повратка“ у односима Мађарске и ММФ-а  је очигледно пређена средином прошлог месеца, када је руководилац Националне мађарске банке Ђерђ Матољчи  извршном директору ММФ-а Кристин Лагар послао писмо са захтевом да се затворе представништва те институције у Мађарској и да се напусти земља. Као образложење  се наводи намера владе  да до краја ове године исплати цео спољни дуг, без обзира што споразум са ММФ-ом предвиђа рок до  краја 2014. Међутим, постојећа информација даје повод да се верује да главни разлог за одлучан корак Будимпеште није непостојање „ма ког разлога који би оправдао присуство мисије ММФ-а у Мађарској“  (како се наводи у писму Матољчија Лагардовој), већ у стварној претњи која се надвила над финансијско-економским  суверенитетом земље због присуства у њој институција ММФ-а, ЕУ и осталих таквих структура.

Укупан обим страних зајмова које је Мађарска добила у јеку финансијске кризе од ММФ-а и Светске банке износи приближно 20 милијарди евра. Мађарској страни је  сада остало да врати још отприлике 2,2 милијарде. Ако се цифре упореде са Грчком, Португалијом  или Ирском – износ и није баш претерано значајан, али главна претња није у цифрама већ у условима под којима се позајмица даје. Са једне стране, не постоји конкретно везивање у вези са правцем финансирања, а са друге – зајмови  су  пропраћени оштрим условима који подразумевају стварни пренос  контроле националне финансијске сфере у руке Брисела и Вашингтона. Разумљиво је да Орбанова влада, која је иницирала уношење измена у устав земље на плану јачања њеног  финансијско-економског суверенитета  и учвршћивања владине контроле финансијске сфере, није могла да се помири са оваквом ситуацијом.

Важан детаљ: уз добијање зајма од ММФ-а,  под истим оштрим условима и захтевима, којима је пропраћена сарадња наведене економске институције са „проблематичним земљама“ Европске уније, мађарска влада се молбом обратила директно САД да јој помогне  да добије посебан зајам од 15 милијарди евра .  Та средства је Орбанов кабинет намеравао да усмери у  антикризни  „Фонд за безбедност“ који се хитно формира у земљи и који је директно подчињен влади. Међутим, по постојећим информацијама, Бела кућа је иступила категорично против те иницијативе –  из врло разумљивих разлога. Разлози леже у непостојању  жеље да се допринесе нормализацији социјално-економске ситуације у Мађарској,  јер би тако и себе и Брисел лишили важне полуге притиска на Будимпешту.[1]

Симптоматично је да уопште нису сви без поговора стали на страну критичара Виктора Орбана, јер су у конфликту који се распиривао видели озбиљну претњу  по јединство ЕУ и њене геополитичке интересе.  Како врло тачно у вези с тим констатује италијански лист Limes, „борба Брисела против мађарског премијера не доприноси жељеним резултатима: популарност лидера партије „Фидес“ расте, а Будимпешта,  коју ЕУ омаловажава, зближава се са Москвом“[2]. Виктору Орбану припада  и красноречива изјава: „Русија је потребна Европи. Пре или после, а вероватније је пре, него после, затребаће нам стратешки савез са Москвом“.

Још се конкретније изјашњавају лондонске новине The Guardian, које указују да Европу нису толико узнемириле  антидемократске мере мађарског премијера, колико његова независност у односу на глобални финансијски систем.

Сада је Орбанова влада једина влада у Европи која је увела такозвани „порез Робина  Худа“ (порез на банкарске трансакције). Порези енергетским компанијама и предузећима за водоснабдевање су у 2013.години порасли са 8%  на 11%. Централна банка Мађарске је одлучила да ради бржег раста малим предузећима одобри давање посебних зајмова са ниским (испод 10%) каматама. То и друге мере, које су у земљи већ добиле препознатљив назив „национална револуција“ не само да противурече „антикризним директивама“  Брисела већ су и у стању да другим чланицама Европске уније дају непожељан сигнал.[3]Да није можда то објашњење за упорне тежње руководства Европске уније и посланика Европарламента да Будимпешти одузму право гласа у тим структурама?

Што се тиче финансијско-економских показатеља Мађарске, Орбанова влада успева да дефицит буџета држи на три процента БДП-а, на које Европска унија пристаје. Независни експерти очекују да ће се већ крајем ове године економски раст земље убрзати. Социјално-економски успеси мађарског кабинета и његова независна политика у банкарској сфери такође не дозвољавају да смирење Вашингтона и Брисела, јер дискредитују њихове такозване „антикризне моделе“  које се натурају осталим земљама. А мађарски пример делује све заразније!

„Европа сурово осуђује Орбана због његовог политичког става који је далеко од еквилибристике бриселских бирократа“ – констатује италијански лист Panorama, па каже: „Брисел зна да је немогуће прогурати Мађарској  операцију која је учињена са владама Италије и Грчке, зато што Орбан, за разлику од Берлусконија и Папандреуа може да рачуна на већину у парламенту“.[4] А то је још један итекако важан адут у супротстављању архитеката „Новог светског поретка“ његовим опонентима. Сам Орбан је убеђен да ће одређене снаге организовати „блокаде на путу којим иде Мађарска“.[5] А списак тих „блокада“ неће бити ограничен само на правац према Мађарској.

Уколико  треба да се прихвати да је главно жариште политичког супротстављања  данашњој Европској унији  Мађарска, онда је на финансијско-економском плану ситуација у ЕУ још шаренија и опаснија по бриселску бирократију.

У земљама еврозоне се све очигледније промаља рецидив кризе, ако баш  нећемо да кажемо – њен нов талас. Према подацима лондонских новина The Financial Times, у програму за спасавање грчке економије појавила се опасна „рупа“ од 11 милијарди евра. Како те новине јављају, до краја текуће године владе европских земаља које су главни власници дужничких обавеза Атине морају да за грчку владу издвоје најмање половину наведеног износа. У супротном, Грчка, па према томе и читава еврозона, могу да се надају озбиљним проблемима. „Уколико инвеститори не буду сигурни да је политика којом треба да се реше проблеми  државних дугова поуздана, инвестиције и раст економије неће бити обновљени“ – The Financial Timesцитира  изворе из ММФ-а[6].

Главни проблем је у томе, што се ради не само о једноставном издвајању средстава за Грчку, већ и о отписивању дела државног дуга. Према најумеренијим прогнозама ради се о износу од 7,4 милијарде евра у следеће две године. Али, највероватније је да ће донори Грчке морати да отпишу део грчког дуга и већи од наведеног износа. Ако ништа друго, на то позива ММФ. Сада се практично цео грчки државни дуг налази у рукама европских влада, и укупно износи 176% БДП-а. Најважнији „донор“ у програму спашавања еврозоне и њених појединих делова је Немачка. Али она позива не на отписивање дуга, већ управо на супротан поступак. Федерални канцелар Ангела Меркел и чланови њеног кабинета су убеђени да Грци не треба да рачунају ни на какво отписивање дугова. Јер за ту је земљу у оквиру различитих антикризних програма  већ издвојено приближно 250 милијарди евра, инспекционе комисије Европске комисије, ЕЦБ и ММФ-а који редовно посећују Грчку рапортирају да национална влада са успехом извршава обавезе које је преузела на себе, а које се односе на борбу са кризом.  Тако да је неопходност да се услови још више ублажују већ прошла.

Логика и ММФ-а, и Немачке има право на постојање. Бесконачно отписивање дугова и остале екстремне мере могу да дискредитују антикризне механизме Европске уније. Осим тога, Немачку крајем септембра чекају нимало лак  своји избори, а владајућа десноцентрашка коалиција очигледно није спремна да се разбацује милијардама евра својих пореских обвезника.

Са друге стране, када су већ једном почели операцију „спасавања обичног Грка“, ни ЕУ ни ММФ не могу да стану на пола пута, јер би се испоставило да су досадашње жртве и трошкови  били  узалудни.

Обично,када две стране не могу да се договоре, у спор треба да се умеша и неко трећи. А „трећи“ ће, по свему судећи, бити Париз. На то је упозорио бивши главни економиста ЕЦБ Јурген Штарк. Успут је, у интервјуу немачким новинама Handelsblatt искритиковао  комплетан програм којим је предвиђено да ЕЦБ изврши неограничено  откупљивање  суверених облигација „проблематичних“ земаља, а који је почео са радом још пре годину дана.  Штарк сматра да ће већ ове јесени криза у еврозони да се појача, јер је претходна година изгубљена, а руководство ЕУ није успело да осмисли оно главно – ефикасне методе за управљање  процесима у еврозони.

Као резултат – Француска ће своје „специјално мишљење“ саопштити врло  брзо. По подацима Штарка, пошто сачека да прођу и заврше се гласне предизборне битке у Немачкој, Париз ће од ЕЦБ и немачке владе (без обзира која ће то бити)  да затражи да се пооштре мере буџетске економије и да се истовремено откупе француски дужнички папири – одмах после шпанских и италијанских. А ЕЦБ ће, највероватније, бити принуђена да прихвати те француске захтеве[7].

Јасно је само да нови сукоби неће побољшати политичко јединство Европске уније, као ни економску стабилност еврозоне. За сада руководилац ЕЦБ Марио  Драги обећава да ће да настави курс којим је до сада ЕЦБ ишла, и да ће, конкретно,  „на дужи временски период“ да сачува ниску каматну стопу. Међутим, ако је веровати Јургену Штарку, тај мир може да постане и „губљење времена“. Треба се само сетити да је немачки експерт свој положај у ЕЦБ напустио 2011.године  управо зато  што се није слагао са политиком банке у вези са енормним откупом шпанских и италијанских државних облигација.

Какав значај за развој политичке ситуације на простору читаве Европске уније имају наведени маневри и шпекулације? Најдиректнији, и очигледно дестабилизациони. Као очигледан пример могу да послуже драматични догађаји у Бугарској – у земљи која још до скора није била за ЕУ „проблематична“ ни у економском, ни у политичком смислу. Међутим, неспособност и недостатак воље Брисела да пође у сусрет својим бугарским партнерима уз чврсту затвореност претходне владајуће десноцентрашке коалиције са прозападним курсом, довели су у ћорсокак односе Софије и ЕУ. На то су дошле и сумњиве шеме у сфери пооштравања услова у  комуналном систему, у чему су учествовали централно-европски посредници и, у резултату, Бугарска се распала на „леву“ и „десну“ половину, а „златну акцију“ је преузела да спроведе партија турске  етничке мањине „Покрет за права и слободе“. Ако се узме у обзир да је ниво незапослености  у Бугарској чак и по званичним подацима Европске уније премашио  12%, а међу младима он износи и читавих 28%, то би значило да управо она има све шансе да на простору Европске уније постане нова Грчка. То подразумева све нове изборе, пораст радикалних расположења, и као резултат – увођење фактичке спољне управе из Брисела на грчки начин.  А пролог може да постане и одбијање бугарског председника Росена Плевнелијева од 7.августа да потпише пројект буџета који је припремила левоцентрашка влада[8]. Већ су сада владини експерти   снизили прогнозу економског раста земље за текућу годину са 1,9% на 1%, а од тог нивоа до рецесије је остало врло мало. Тако  да се жаришта унутрашњих конфликата и отпора у Европској зони буквално пред нашим очима  множе.

„Све је очигледније да   уколико  Европска унија жели да превазиђе текућу кризу никако неће бити довољно  да то покушава онако како је до сада радила. Потребна нам је Европа која је конкретнија од постојеће, која је мање реторичка и која има бољи прилаз савременој светској економији. Потребно нам је да се сконцентришемо  не само на конкретне елементе политике Европске уније, већ и на то, како та „политика“ да се промени.  Такве промене на прво место у   плану поступака треба да поставе економски раст“ – ове, врло здраве речи ових је дана изговорио не некакав евроскептик или неки антиглобалиста, већ актуелни италијански премијер Енрико Лета. Наставио је: „Европској унији нису нужне расправе о томе да ли ће се водити чврста економија или економски раст: њој је потребно да буде прагматична…“[9]

Тешко је не сложити се са овом врло самокритичном констатацијом. Али љути нешто друго. Рекло би се да  читавих пет година после сазревања садашње економске и социјално-политичке кризе до које  је дошло у сопственој организацији,  најзад лидерима земаља Европске уније почињу да се отварају очи. А са таквим антикризним  реаговањем  Европске уније тешко да се може рачунати на њен брз и стабилан опоравак.

Извор: Фонд Стратешке Културе