Балкан пред новом ером

У региону се догађају “чудни” протести, пре свега у Београду, Подгорици и Тирани, за које организатори тврде да су “аполитични, али да су усмерени против диктатуре и режима”. Раније се слично месецима догађало у Бања Луци, али се чини да су прави организатори одустали. Протести “Правда за Давида” су престали, а његов отац се јавио из Аустрије и рекао како забрањује опозицији да прикупља политичке бодове на смрти његовог сина. Ови протести су аполитични у смислу да иза њих наводно не стоји ниједна политичка фракција, иако долазе да им дају подршку. Међутим, немогуће да протести против одређене политике или владе, а све у региону заслужују више од критике, буду “аполитични”.

“Аполитични протест” против одређене политике је оксиморон и за неке од наведених се по медијској подршци коју добијају од одређених кућа може закључити ко их је подстакнуо и коме одговарају. Ипак, мора се признати да власти реагују прилично млако, осим у Тирани, а полиција готово не интервенише. Барем не у мери као у Паризу или другим протестима које смо видели у “уљудној и демократској Европи”. Ова тиха дестабилизација вероватно нема за циљ свргнути ниједну владу, али дугорочно може дати жељени учинак. За разумевање оног што се догађа вреди прочитати колумну Александра Пивоваренка, вишег истраживача на Руском већу за међународне односе.

ДИНАМИKА ЗА „БАЛKАН 2024.“

Темељне промене у средњој и југоисточној Европи последица су не мање важних промена у економском окружењу које надопуњују нестабилни политички трендови. У том процесу је приметна одређена динамика. Пре глобалне финансијске кризе овај регион био је међу најдинамичнијим регионима света. Међутим, након раздобља успона су средња и југоисточна Европа ушле у тешко раздобље, пропраћено бројним негативним последицама – привредном рецесијом, недостатком развојне динамике и слабљењем банкарског сектора. На овај попис ваља додати одлике карактеристичне за регион, првенствено за земље бивше Југославије и западног Балкана, а то су висока незапосленост, друштвено раслојавање, економска миграција становништва у западну Европу, као и тешкоће за државу важних корпорација, а овде је живописан пример криза и реструктуирање хрватског холдинга Агрокор.

Kао резултат тога, ако је средином 2000-их евроатлантска интеграција бивших југословенских република уопштено оцењивана оптимистично, како у самим републикама тако и у Бриселу, већ у првој половини 2010. године су почеле преовладавати суздржаније процене. Низак одзив у Хрватској на референдуму 2012. о приступању ЕУ од само 43 одсто и само релативна популарност европске идеје у Србији и Црној Гори јасан су израз тог тренда. Важно је напоменути да је ниво поверења у ЕУ у Албанији и Македонији, земљама чије је чланство у Европској унији проглашено за најмање вероватно, знатно већи него у Србији и Црној Гори, које се у средњорочном раздобљу сматрају кандидатима за чланство у ЕУ.

С обзиром на те околности, за време почетка кризе у односима Русије и Запада 2014. године Брисел је с правом био забринут због ситуације у региону југоисточне Европе, узроковане и основним негативним социо-економским трендовима и актуелним геополитичким тренутком.

Врхунац тих страхова била је изјава Ангеле Меркел у октобру 2014. да Русија може играти субверзивну улогу на Балкану. Осећај да Европска унија почиње губити иницијативу у својој “мекој моћи” присилила је Брисел у лето 2014. да започне такозвани Берлински процес, који се може дефинисати као скуп мера за активно преобликовање властите периферије. У оквиру Берлинског процеса постављена су три главна задатка:

– Рјешавање акутних политичких спорова, укључујући и граничне.
– Модернизација инфраструктуре, привреде, саобраћајног система.
– Активирање демократских процеса.

У фебруару 2018. председник Европске комисије Жан-Kлод Јункер објавио је “Стратегију ЕУ за Западни Балкан”, из чега следи да Србија и Црна Гора могу бити примљене у Европску унију до 2025. године, уз задржавање “опипљиве перспективе” за друге земље. Дакле, 2024. или 2025. могу постати још једна прекретница када ће земље у региону можда добити одговор о својим европским изгледима.

До 2014. године општа ситуација на континенту није одбацивала сарадњу земаља региона с Русијом, без обзира на то је ли реч о чланицама ЕУ, Словенији, Хрватској и Бугарској, или кандидатима за чланство, Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Македонији. Међутим, у последње четири године се таква сарадња у Бриселу сматра за отежавајућу околност.

У том смислу је потребно проценити изгледе Декларације о стратешком партнерству између Руске Федерације и Републике Србије, која данас регулише билатералну сарадњу. Потписана у мају 2013. године, шест месеци прије почетка “велике политичке кризе” Русије и Европске уније, декларација је била израз старе парадигме интеракције, која се у садашњој ситуацији доводи у питање.

Данас Београд поздравља идеју сарадње с Русијом, сматрајући то елементом своје спољноополитичке стратегије “мултиполарности”, баш као и сарадњу с Kином, Сједињеним Државама, Турском и другим “центрима моћи”. Истовремено је приступање ЕУ и даље приоритет за службени Београд. Осим тога, видљиво је и поступно приближавање НАТО савезу, од када су у октобру 2018. одржане прве НАТО вежбе у Србији.

Сасвим је могуће да ће с приближавањем 2025. године, што је рок хипотетичког уласка Србије у ЕУ, стратешка сарадња с Русијом све више бити спорно питање у дијалогу између Брисела и Београда, наравно, ако се не развије одговарајући модус операнди између Москве , Београда и Брисела уз уклањање већине сумњи и задржавање права Србије за “умерени” мултивекторски приступ.

НОВИ СУKОБИ ЗА СТВАРАЊЕ ЕВРОАТЛАНТСKИХ ВОЂА

Ситуација на Балкану се углавном посматра с тачке гледишта етничког сукоба, који је или у врућој или замрзнутој фази. Међутим, данас се проблеми региона не мере само овом категоријом. Штавише, проблем етничког сукоба на Балкану на неки начин бледи у позадини.

Један од најактуелнијих проблема данас је друштвено-политичка ситуација, која је далеко од сигурне. Побољшање економске ситуације један је од декларативних циљева трансформације наредних година. Међутим, Брисел је првенствено усмерен на формирање нове генерације политичких лидера у земљама региона који ће бити лојалнији евроатлантској идеји и усмерени само на њу.

Будући да многи политички режими у региону (Вучићев у Србији, Ђукановићев у Црној Гори, Тачијев на Kосову), већ дуже време живе по стандардима изборних циклуса и критика, укључујући и од стране либералних политичара, треба претпоставити да је политичка класа бивше Југославије осуђена на одлазак. Овде имамо стварање нове странке у Босни и Херцеговини у септембру 2017. године, која проглашава наднационалну реформистичку идеологију. У Македонији, упркос уклањању владајуће македонске странке ВМРО и бега бившег вође Николе Груевског из земље, амерички стратези демонтажу странке сматрају неприкладном.

Kоначно, у Србији се влада Александра Вучића суочила с кризом и трпи притисак опозиције евроатлантске оријентације коју предводе Либерално-демократска опозиција, покрети „Двери“ и “Доста је било” и други. На Kосову и не постоји либерално-демократска опозиција, али то није ни важно. Будући да је Балкан више објект него субјект светске политике, јачање политичке опозиције и стварање нових странака требало би размотрити заједно с политикама земаља које имају интересе у региону. Они који успеју управљати овим трендом добиће најповољније позиције у средњој и југоисточној Европи.

НОВА ПРАВИЛА

Политичка питања нису ограничена на горе наведене аспекте. Друштвено раслојавање питања друштвене конфронтације чини релевантнијима, јер с једне стране имамо “више” слојеве, као што су администрација, олигархија, део високообразованих интелектуалаца, а на другој друштво које представљају порески обвезници, незапослени, самозапослени и други део високообразованих интелектуалаца супротног мишљења.

Наравно, прерано је говорити о поновној објави марксистичке “класне борбе”. Међутим, садашње стање далеко је од идеалног, а успјех немејнстрим и полусистемских политичких покрета и странака које су постигле значајан успјех на изборима од 2015. до 2017. то потврђују. Упркос оптужбама за “неозбиљност” и “идеализам”, што је политичка нарација националних медија, такве странке су и даље присутне на политичком пољу, а чак и граде позиције.

Индикативне су у том погледу оцене хрватског покрета „Живи зид“, који је у мају 2018. године постао једина странка у земљи која је добијала све већи рејтинг, а у смислу подршке од 14,5 одсто је избила на треће место. Испред су били “тешкаши” локалне политичке сцене, Хрватска демократска заједница с 26,6 одсто и Социјалдемократска партија која је 18,2 одсто.

иВрло је вероватно да се ти “нови” политички покрети неће моћи у потпуности остварити. Они се сусрећу с одређеним “дечијим болестима” које су последица немогућности утицаја на политичко одлучивање, претварања истакнутих изјава у конкретне предлоге, ограничавање јавне подршке у оквиру протестног бирачког тела.

С друге стране, ови покрети и њихови вође су прилично млади. Они нису ограничени на националне догме и представници из Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине међусобно врло успешно комуницирају. Значајно је да уз минимум ресурса њихова агитација наилази на одговор, јер се темељи на отварању актуелних проблема друштвено-економске стварности. Можда се наведени покрети у политичком смислу неће остварити, али само њихово постојање указује на присутност одређеног протеста. У условима када је доминантни императив Брисела “помирење”, заправо скривање постојећих етничких проблема иза паравана политичке коректности, проблем политичке идеологије може доћи до изражаја.

НОВЕ ГЕОПОЛИТИKЕ

Последњих година је објављено више извјештаја која говоре о све већој повезаности Балкана са суседним регионима. Врхунац је саобраћајна стратегија ЕУ објављена у септембру 2018. године, која Балкан види као копнени коридор између Европе и Азије.

Оживљавање идеје транзитних путева и модернизација европског Kоридора 10, од Србије до Македоније и грчке луке Пиреј и Солуна, подсећа нас да је Балкан важна приступна тачка јужној Европи, Медитерану и за северну Африку. Kроз Балкан пролази и копнени транзит на Блиски исток. Због тога је приметан фокус на регион од стране Kине и Сједињених Држава, кључних геополитичких конкурената који проводе властите привредне пројекте у средњој и југоисточној Европи.

Kина је све утицајнија и јача кроз Формат 16+1. САД исто покушавају с ЛНГ пројектима у Пољској и Хрватској. Наравно, проблем транзита енергије с гасоводима ТАП и ТАНАП, Турски ток и интерконекторима, који утиче на интересе земаља ЕУ, Русије и Турске, је и даље релевантан. Године 2018. је најављено стварање неколико нових америчких војних база у Албанији и Грчкој. По први пут Србија је одржала вежбе НАТО савеза на својој територији, иако није чланица Северноатлантског савеза, али му се придружила с низом темељних споразума. То указује на промену положаја региона у војно-стратешким плановима Сједињених Држава и НАТО савеза.

Сасвим је могуће да говоримо о великом премештању војне инфраструктуре јужног крила НАТО савеза из Турске, чији су односи са Сједињеним Државама у фази хлађења, на Балкан, који показује већу оданост Вашингтону. Ако је та хипотеза истинита, онда бисмо требали очекивати наставак “натоизације” региона и стварање новог бастиона америчког утицаја у којем ће Румунија, Бугарска и Украјина бити “прва линија”, а републике бивше Југославије ће бити “позадинска зона”. Та ће околност одредити природу политичких односа са Србијом с којом САД данас настоје изградити партнерство.

Тако је, након кратког раздобља “предаха”, Балкан поновно изложен ризику да постане зона у којој се косе интереси великих играча, укључујући Турску, Велику Британију, Сједињене Државе, Европску унију, Русију и Kину. Посебну пажњу на регион показују поједине земље ЕУ. Примјера ради, Италија, Аустрија, Мађарска и Пољска баве се транзитним и политичким процесима, Бугарска се придружује македонским процесима, а земље Блиског истока имају основу за идеолошки утицај.

Ако се политички простор све више буде приближавао евроатлантском простору, онда у смислу економије, инвестиција и инфраструктуре овде настаје пресек интереса више земаља, склоних и сарадњи и конфронтацији. Стварање новог чвора противречја, у комбинацији са све већом транзитном вредности региона, вероватно ће након кратког времена заборава значити повратак Балкана у први план светске политике.

НОВИ KУРС РУСИЈЕ

Балкан је важан регион за Русију, не само због блиских историјских веза, већ и због промењиве ситуације у свету. Формирање великог континенталног транзитног пута од Европе до Азије, уз заобилажење Русије, може бити изазов за руску економију и довешће до њеног искључења из глобалних међусобних веза. Повлачење Русије с Балкана у политичком смислу може довести до повећања напада од стране њених конкурената у источној Европи и напослетку оснаживања војног присуства НАТО савеза на Балкану, што би појачало притисак на јужну Русију. Све то је темељ за одржавање утицаја Русије у југоисточној Европи.

Од 2000-их. руски приступи односима с балканским земљама вођени су непромењивим императивима који и данас трају. Међутим, процеси у југоисточној Европи постају све динамичнији, стога тај приступ више није релевантан. Ситуација с уласком Црне Горе у НАТО је постала неугодно “звоно узбуне”, присиљавајући Москву да размисли колика је ефикасност руске дипломатије. Kао што показује дипломатски скандал између Русије и Грчке у лето 2018. године, односи с другим земљама, које се обично називају неком врстом руске “орбите”, могу се охладити. У том смислу, нису у потпуности искључене ни промене у односима са Србијом, која комбинује слободну реторику с евроатлантским нагибом.

Ако узмемо у обзир да је циљ Русије спријечити ширење НАТО савеза, онда је много тога већ пропуштено. Врло је вероватно да ће се Македонија придружити НАТО-у, а Србија већ спроводи вежбе Северноатлантског савеза на својој територији. С друге стране, ширење НАТО-а уопште не значи решавање унутрашњих проблема региона, који постају хронични. Сасвим је вероватно да евроатлантске интеграције неће бити лек за ове проблеме и Балкан ће се морати вратити моделу “колективних гаранција”. Русија мора бити спремна на то.

Пример Бугарске и Хрватске показује да се билатерални односи у року од три до четири године могу преокренути, од солидарности с НАТО савезом и торпедовања руских пројеката до топлих и уљудних дипломатских посета и изјава о сарадњи. Пример Грчке, где комбиновање сарадње у наоружању с Русијом у распоређивању нових база НАТО савеза, уз темељне споразуме везане за НАТО, али задржавајући неки облик партнерства с Русијом, доказује да су ситуацијска дипломатија и двострука решења још увек могућа.

Веројатно ће се због сложености привредних питања ситуација променити и једног дана се на примеру Србије и Грчке може створити облик компромисног формата Русија-НАТО. Међутим, исто тако је могуће да ће се уз превласт евроатлантског табора захтеви везани за политичку лојалност блоку повећати.

Према нашем мишљењу, ситуација у региону у надолазећим годинама ће постати сложенија. Стога би руски дипломатски приступи требали постати мање формалистички. Они би се требали темељити на дубоком разумевању регионалних трендова и требали би бити усмерени на “ексклузивно” партнерство не с одабраним земљама, него са свим земљама у регији. Све већа сложеност спољнополитичких питања повећава вероватност стварања ситуацијских савеза у региону између Русије, Kине, ЕУ, Сједињених Држава, Турске и других актера.

У садашњој ситуацији с више вектора, историјски утицај Русије може бити замењен утицајем других спољних сила. Међутим, Русија може постати страна са којом ће партнерство за многе бити пожељније. Али за стварање тих предуслова је потребна већа посвећеност напора руске дипломатије у југоисточној Европи.

---

Извор: Логично