Импресије са Валдаја 2025

Овогодишње заседање Валдајског клуба у Красној пољани изнад Сочија, било је до сада највеће у његовој двадесетдвогодишњној историји. Било је око 140 експерата из Русије и света. Новост је да су почели да се враћају Американци. Преко видео линка учествовали су Џенифер Кавано и Марк Епископус, а са нама су били Анатол Ливен из Квинси института и Питер Слезкин кога смо са Лукјановим спојили ми у Београду пре две године.

Били су и регуларни Ричард Саква и Глен Дизен, као и још неки занимљиви западноевропљани попут Ирца Џефрија Робертса и Италијана Марка Карнелоса, бившег саветника тројице италијанских премијера.

Наравно, у доба  „бриксовања“ руске спољне политике, очекивано је било по десетак Кинеза и Индијаца, људи из исламског света, Африке и онога што се истиче као Глобални југ. Посластица је видети и слушати врхунске светске џентлмене попут бразилског банкара Паула Ногеира Батисте или Ремзија Елзедина Ремзија, бившег саветника Генралног секретара УН.

Плодоносне анализе

Међу руским учесницима доминира екипа са Вишке, односно Високе школе економије, али ту су и МГИМО (Московски државни институт међународних односа Министарства иностраних послова Русије) и ИМЕМО (Институт за светску економију и међународне односе) кадрови. Лукјанов, Караганов, Сушенцов, Анастасија Лихачова, Барабанов, затим екипа из Сколкова која се бави вештачком интелигенцијом, итд.

Посебно треба истаћи неколико људи из екипе Руслана Пухова, кога смо недавно угостили у Београду, који раде под окриљем Центра за анализе стратегије и технологије. Максим Шеповаленко, Василиј Кашин и Алжирац Акрамедин Каријев, уз Кавано и индијског генерала Кришан Шарму, направили су вероватно најзанимљивији панел који се бавио изгледом и трансформацијом ратовања у савременом свету.

На моје питање о томе како је Русија напустила систем који је трајао осамдесет година са тенком и масовном живом силом у сржи, Кашин је рекао да се данас дословно свака два месеца тотално мења систем ратовања због нових технологија.

Од Максима и Гргора Зершикова добио сам низ њихових часописа и одличну публикацију о војсци савремене Турске. Ово сам „заслужио“, јер сам и не знајући за њихов ангажман максимално изрекламирао Пуховљеву књигу о рату у Украјини која је управо доживела друго издање. Све њихове публикације, укључујући и скорашњи преглед последица актуелних ратова на глобалну производњу и трговину оружјем, или зборник о урбаном ратовању, заиста су злата вредне.

Но, пре свега дужну пажњу треба посветити студији коју смо добили од валдајаца као пледоаје за скуп. Овогодишњи извештај радила је екипа под руководством Лукјанова и ту публикацију можете сада слободно скинути са њиховог сајта. Зове се Доктор Хаос или како да престанете да бринете и заволите непоредак. Ова алузија на Кјубриковог Доктора Стрејнџлова, спада међу најбоље анализе актуелне транзиције света које сам могао да прочитам последњих година.

Укратко. Текст се бави најпре крајем такозваних глобалних институција. УН, Савет безбедности, такозвани међународни судови, Светска здравствена организација или Организација за атомску енергију немају више никакав легитимитет и не служе ничему. На питање шта се данас дешава са тзв. глобалним, универзалним институцијама које су настале као део поретка америчке хегемоније, Питер Слезкин је прецизно одговорио: „Да то је тачно, и оне нама више не требају. Ако хоће могу Кинези да их преузму“, што је изазвало општи смех.

Уз институције одлази и оно што се звало глобално управљање. То је такође било друго име за западну хегемонију и покушаје да се другима подметне свој интерес као универзални. Уместо тога вратили смо се на класичан међународни поредак, који се заснива на сили и моћи.

Отуда регионални сукоби очекивано опстају док се на неки начин не разреше, пре свега ратовима. У овој транзиционој фази ка успостављању неког новог поретка без било чије глобалне хегемоније, постоји опасност избијања светског рата, али и са тиме се мора живети. Валдајци су пописали низ механизама и односа које познајемо из класичне старе теорије и праксе међународних односа, који се сада враћају на велика врата. Нпр. однос патрона и вазала. Све то не смета да свет некако настави са економским развојем.

Свет без идеологија

Велика новост је елиминација идеологија из међународне сфере. Миршајмер је још пре 25 година подсетио да је за стварну праксу међународних односа небитно каква је унутрашња идеологија било које од њих, а Кисинџер је увек упозоравао на опасност од идеолошки базиране међународне политике држава. Отуд се јасно подцртава снага класичног реализма уз указивање да заправо само Европска унија данас наставља да води ретроградну и превазиђену спољну политику идеолошког типа.

Друга велика новост је крај било чијих претензија на универзалност. САД очигледно са Трампом одустају од тога да контролишу цео свет и своју војску повлаче на границе домена који виде као своју сферу интереса. У том смислу и Трампов незграпни дискурс демаскира некадашње универзалистичке обланде. Америка данас отворено каже: треба нам Гренланд због безбедносних разлога, треба нам Панамски канал итд.  Таква политика лакше може да се договори са другим великим силама.

У сваком случају свет је данас изузетно фрагментисан и хетероген, и за његово разумевање требају нам нове парадигме и нови механизми. У тексту се налазе и графикони који доносе вредне податке о глобалном трошењу на оружје, о кретању богатства, о имиграцији и интерно расељеним лицима итд.

Сесије су се бавиле питањем шта доноси мултиполарност у распону од анархије до непрестаних конфликта, затим разумевањем како функционишу и како се решавају сукоби у том мултиполарном свету или питањем шта остаје од воље народа и демократије у свету обележеном манипулацијама. Биле су и две сесије о вештачкој интелигенцији, надметању у тој области и питањима суверенитета у дигиталној сфери.

Сесија о имиграцијама није донела очекивано узбуђење јер су учесници били једногласно на позицијама глобалне левице која осуђује свако ограничавање кретања и имигрирања, укључујући и нелегална. Била је и сесија о економским проблемима и изазовима новог света са оценама последица Трампове царинске доктрине, као и занимљив панел о томе шта се дешава са Западом у време мултиполарности. Последња сесија радног дела бавила се старим питањем улоге појединца у историји у светлу нових лидера данашњице.

Америчко лицемерје

Осим радних сесија, имали смо, као и прошле године, сусрете са Лавровим, затим потпредседником Владе Русије Александром Новаком и све утицајнијим човеком из Путиновог кабинета Орешкиним. Наравно, врхунац догађаја је четворосатни сусрет са председником Русије Путином. Он је говорио о разним стварима, причао шале, рецитовао Пушкина, али три ствари су чини се биле најупечатљивије.

Путин је више пута поновио да су САД прошле године од Русије купиле огромну количину уранијума коју користе за рад својих нуклеарки. У исто време оне терају Европу, Индију и Кину да не купују нафту и гас, дакле такође енергенте од исте те Русије.

Цитирао је чувену изреку Quod licet Iovi, non licet bovi  (Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу) и упитао Европљане како на то гледају. Исте те Европљане који се и по њему спремају за рат, упозорио је да ће их то много коштати и да ће Русија ако до тога дође ударити свим средствима, дакле и нуклеарним. Овај нови талас  русофобије ставио је у вишевековни историјски контекст и читао Пушкинову песму из 1832 године која говори о тим европским неуспесима у освајању Русије.

Најпотреснија је била прича о Мајклу Глосу, Американцу који је дошао у Русију да ратује за вредности у које верује и који је погинуо на фронту у руској војсци у покушају да извуче двојицу рањених другова. Наишао је дрон и све их покосио. Путин га је посмртно одликовао и пуно је у вези с тим причао о сличности савремене Русије и онога за шта се бори МАГА покрет. Прича је додатно занимљива јер је Глосова мајка заменица директора ЦИА-е.

О Трампу и Аљасци је рекао да је то један пријатан човек за разговор, и суштински је показао да се Русија нада договору са Трампом око Украјине, завршетку рата и заједничком спречавању Европе да лудује и у будућности и покушају да своју идеологију сачува за себе. Гости из исламских земаља разумљиво пуно су причали о Гази и инсистирали на лицемерју Запада који ништа не предузима да заустави масовно страдање Палестинаца. То је помињано као очит пример колико су такозване међународне организације потпуно бесмислене и некорисне.

Током ових пет дана колико смо се дружили, било је изузетних прилика за упознавање за новим људима и за дружење са неким невероватним историјским личностима. Нпр. господин Милерсон, ветеран, некадашњи писац говора за Горбачова, министар иностраних послова Естоније, ректор тамошњег универзитета, професор права на лондонском LSE, сада канселован са свих позиција јер се противи нападима на Русију. Из прве руке сам од Иранаца и Турака слушао како сада изгледа Блиски исток и колике су шансе да ускоро поново видимо велике ратове.

Све у свему, било је то једно изузетно искуство, и могућност да стварно сагледамо огромне изазове који стоје пред све нестабилнијим савременим светом. Аутори извештаја су међутим у праву: ова нестабилност је велики позитиван помак у односу на претходне деценије западне хегемоније.

---

Извор: Нови Стандард