Догађaј који је узнемирио свет на разне начине десио се 23/24. јуна ове године на фронту у Украјини. Тада је приватна војска „Вагнер” напустила фронт и побунила се против челника Министарства одбране Руске Федерације упутивши се у Ростов на Дону где је седиште команде руских снага за украјински фронт. Побуна „Вагнера”, коју је организовао и њоме руководио њен шеф Јевгениј Пригожин, прерасла је у оружану побуну.

Да ће доћи до оружане побуне није се могло претпоставити али да ће бити проблема на релацији Министарство одбране – „Вагнер” знало се много раније кадa је почео да се, преко медија, оглашава лично Јевгениј Пригожин, што је неуобичајено за сваку војску, па и за руску.

Не улазећи у епилог овог догађаја осврнуо бих се на његов узрок, да ли се он могао избећи и како се догодило да се „Вагнер” отме контроли државе.

Лојалност оружане силе

Свака држва на свету решава на свој начин проблем постојaња оружане силе како не би измакла контроли власти и остварила своје политичке претензије. Постоје разни модели у свету, од вајкaда, како се контролисала и контролише војна сила. Тако на пример код старих Грка, у античко доба, војска је полагала оружје када би долазила у престоницу свог краљевства.

Краљ Милан Обреновић је једноставно разоружао своју народну (стајаћу) војску када је проценио да би она могла да се побуни против његове деспотске владавине (Тимочка буна, 1883. године). Неке државе су вршиле регрутацију највишег командног кадра из редова представника владајућих класа. У СФРЈ и њеним оружаним снагама (ЈНА) нико није могао постати официр ако није члан Комунистичке партије.

Пример Стаљина је карактеристичан, он је немилосрдним репресијама обезбеђиво послушност војске. У СССР-у је припадност Комунистичкој партији и тотална лојалност Централном комитету требало да буде гаранција послушности и оданости војне силе. Такође је постојала институција политичког надзора за официре, преко политичких комесара – који су деловали мимо линије командовања – апсолутно независно од команданата јединица тактичког и оперативног нивоа.

Такав принцип рада нарушавао је субординацију, а тиме и командовање у армији СССР-а, али је обезбеђиво лојалност и постављање само морално-политички подобних и лојалних на руководећа места у војсци. Исти модел се примењивао и у ЈНА, с тим што је постојао још један принцип који се користио у одабиру кадрова – а то је национални кључ који је додатно сакатио кадровска решења.

Пригожин са својим војницима на фронту – Фото: YouTube/Правда

Међутим, таква шема до одређених граница успешно функционише само у мирнодопским условима. У рату је све другачије, појављују се огромни проблеми јер виши официрски кадар мора да делује одлучно, храбро, предузимљиво, инвентивно, у одређеним околностима и самоиницијативно.

Лојалисти никада нису могли добити битке у рату једноставно зато што функционишу на принципу слепе послушности и ништа не могу да ураде без писменог наређења и директиве вишег руководства бојећи се ризика, погрешне одлуке и последица. Због тога сваки рат почиње са проблемима управо изазваним лошим проценама и командовањем а онда, како рат одмиче, лојални одлазе а на њихова места долазе способни који су до тада сматрани као неподобни и недовољно лојални. Што се пре уочи овај проблем и одмах почне са његовим решавањем, рат ће се брже окончати са много мањим губицима у људству и техници.

Цивилна контрола војске

За контролу оружане силе у индустријализованим земљама и успостављеним демократијама обично се примењује систем цивилне контроле војске који потпуно другачије врши систем селекције и напредовање кадрова на више положаје.

Тако, на пример, у САД је то питање решено на основу Устава и постојећих закона којима се утврђује одговорност команданта свих нивоа командовања према председнику државе као врховном команданту и преко одговарајућих командних инстанци. Донешен је, на основу закона, сет прописа, упутстава и процедура који потпуно искључује било какву самовољу (па чак и наговештај) виших официра посебно оних на руководећим и командним дужностима.

Такође, у државама које користе концепт цивилне контроле војске, оружане снаге су подељене на административно и оперативно управљање. У многим земљама су министри одбране политичари-цивилна лица. Они се баве чисто административним питањима и воде политику одбране коју је креирала партија на власти. Оперативни део војске је строго професионалан и спроводи политику своје владе. Дакле, у државама с успостављеном демократијом и системом цивилне контроле војске нема паралелних војски са посебним поретком субординације, јер такве структуре пре или касније измичу контроли државе.

Наравно да западне земље имају приватне војне компаније али су оне под контолом државе. Тако је на пример у Француској, „Легија странаца” део француских оружаних снага и води се као специјална јединица. Њени припадници потписују уговор на пет година, а регрутују се из целог света. Служе војни рок у једној од 11 регименти распоређених у земљама изван Француске, претежно у бившим француским колонијама. Након завршетка службе, имају све привилегије као и сви други припадници француске армије, чак и неке посебне бенефите. „Легија странаца” можда и није најбољи пример јер није приватна војска, али по начину регрутовања и обављања задатака као да јесте. Њени припадници су у већини осуђеници, криминалци, нацисти и одбегли од закона своје државе.

Тако и друге земље које имају приватне војске регулишу њихов статус који искључује сваку могућност самовоље. Приватне војне компаније се ангажује по принципу уговора са државом, добијају новац за реализацију одређених борбених задатака и делују самостално или у склопу неке војне формације под, опет, строго прописаним условима. Обично сами врше логистику, односно за новац купују све шта им је потребно за извршење уговореног задатка (оружје, муницију, храну и др.).

Наравно да концепт цивилне контроле војске није савршен и без мане али за сада није измишљен бољи.

Припадници „Вагнера“ на стражи – Фото: Valentin Sprinchak/TASS

Кадровска политика

Очигледно је да Русија, са својим наслеђем из СССР-а, у организацији оружаних снага није решила проблеме вођења кадровске политике, а ни однос са приватном војском „Вагнер”, те је зато дошло до оружане побуне.

Оно што ситуацију чини још гором је да ту није крај уколико државни и политички врх хитно не извуче поуке и предузме одговарајуће мере. У руској војсци команданти на високим положајима имају велика овлашћења. Команданти дивизија или команданти армија и војних округа могу без одобрења Министарстава одбране да дају узбуну својим јединицама, изврше мобилицазију и да изведу војску на неки положај уколико прети нека опасност у њиховој зони одговорности. Чак не мора да постоји ни нека претња – они то могу да учине и ради провере борбене готовости својих јединица.

Хипотетички, то може да се злоупотреби али се, наравно, то неће десити јер су команданти лојалисти и доведени су на ту дужност по шеми подобности и лојалности. Али теоретски може, тако да то решење није добро јер може да измакне контроли. Таква овлашћења су имали и команданти пукова, дивизија и армија у ЈНА.

На основу свега изнетог, може се закључити да Русија мора да промени концепт устројства своје војске, да уведе строго контролисану војну хијерархију или да се определи за цивилну контролу оружаних снага.

Нажалост, „Вагнер” је само окидач нагомиланих проблема у врху руске војске. Пригожин је само представник незадовољних официра и војника на фронту који су га делегирали да побуном натера председника Путина да смени војни врх лојалиста и неспособних, а да на њихова места постави способне официре и генерале. То показује чињеница да је Пригожин имао подршку високих официра и генерала са фронта који нису смели јавно да се огласе и искажу своје незадовољство.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Како се Русији догодио „Вагнер“

* Обавезна поља