Кијевско-печерска лавра и удар на срце Русије

У само неколико редака Булгаковљеве „Беле гарде“ стало је тако много истине о данима када је Кијев, за неколико година, пао двоцифрен број пута из руку у руке белих, црвених, неколико верзија анархиста и још више верзија украјинских националиста, Немаца и свих њих још неколико пута. „Нико, ни један једини човек није знао шта у ствари хоће тај Петљура у Украјини, али одлично су сви већ знали да он, тајанствен и безличан (иако су новине повремено објављивале на својим страницама први снимак католичког прелата, који се задесио у редакцији са обавезним потписом испод слике – Симон Петљура), жели њу, Украјину, да освоји, и да би је освојио, креће да заузме град.“ Булгакову, рођеном Кијевљанину (у Кијеву би рекли: „Кијањину“) морамо вјеровати.

Кијев није само срце Украјине. Кијев је Украјина или можда тачније: сва непрегледна равница од Карпата до великих река, сва поља и шумарци, тресетишта, блатишта и на њима само приближно назначени путеви, сва она Андрићева „малоруска степа“ на којој је чак и он признао да је љубио – све је то бескрајна пустош и ширина која се на Дњепру наборала и породила Кијев. Кијев је срце Руси(је), Малорусије, Украјине – свако од тих имена (иза којег се крију понекад додирљиви а понекад сасвим опречни доживљаји истог простора) незамисливо је без Кијева.

Кијев је пак незамислив без Лавре. Лавра је, по себи, нама непојамна: не постоји пандан у нашој, српској, идентитетској географији. Можда да замислимо да у комплексу величине Врачара као општине истовремено стоје, окружени зидинама, Петрова црква, Студеница, Грачаница, Жича, Манасија, Острог, Цетиње и Храм Светог Саве и Христовог Васкрсења. У истом комплексу да се налазе карловачка богословија и Богословски факултет. Лавра је казивање о историји, о братству и братоубиству, о крштењу и бацању идола у Дњепар, али и о жилавости паганске прошлости која, у рунама и коловратима, враћа се жедна и сурова. Перун је те 988. тешко отпловио из Кијева низ Дњепар, застајао је на брзацима, морали су новокрштени Русичи да га отискују низ воду. Данас се, изгледа, вратио, победоносно.

Последњи траг

Кијев је срце и Украјине и Русије, лавра – срце Кијева. Монаси и богослови унутра – истовремено настављачи хиљадугодишње историје, коју су започели још Антоније и Теодосије Печерски. Посљедњи траг, самим својим постојањем, веза између Кијева и Москве, али и остатка православља које не жели да се приклони диктату старца с Босфора кога подупире Старац из Вашингтона за рачун глобалне геронтоплутократије. Како им није жао бар старости онога калуђера који у дубини ближњих пештера, на меком и звучном црквенословенском, чита акатист док се младе жене, свака са својом торбицом, марамом и бригом, крсте читавим бићем, остављајући бриге пред моштима пред којима су их остављала покољења њихових мајки и бака?

Како смо дошли до овог тренутка? О томе се нешто писало и раније. Да ли ови седокоси митрополити и плавооки богослови, који на тешком украјинском језику, напомињу русофобног Зеленског и све зеленске да су лојални Украјини, да су им браћа и очеви на фронту, да имају права која се обично називају људским – хоће ли успети да учине ишта против силе? Да ли им у срцима икада севне једноставна истина: она да нема Украјине која би им опростила припадање истој Цркви којој припада и Москва? Да се ово насиље Украјини није „десило“? Да су противречности њихове љубави према „Держави“ која их прогони – неразрешиве а та „незалежна Держава“ – неумољива прогонитељка и њих, ма колико је волели?

Боли ли ово што ми прождире ноћ и пробада душу и оне моје некадашње пријатеље и познанике међу Србима који су тајно, али у себи одлучно подржавали стварање тзв. ПЦУ? Када Украјина истера моје пријатеље и познанике а уведе њихове, силом и батином, хоће ли ти наднационални и случајни Срби с дипломама богословских школа бар мало осетити стид, након што су пропустили да га осјећају сваки пут када бих им послао снимак узимања још једне „обичне“ цркве канонске и наше Украјинске православне цркве? Зашто слутим да неће, да ће њихову пажњу и даље на београдском сунцу и солунском морском ваздуху, у женевској магли и на берлинском мразу заузимати борба с „традицијом“ и „непросвећеношћу“ православних народа на које ће и даље гледати с гностичким презиром и хипијевском мешавином лажне емпатије и правог гнушања.

Крик једне цркве

Крик једине Цркве која је заиста обједињавала и лојалне Украјинце и руске интегралисте и све што човек може бити између тога неће доћи до љубитеља наднационалног православља, припадника International Orthodox Church Inc (New York – Geneve – Istanbul – Kyiv). Они ће и даље пити свој смути смешећи се на самог себе: „Ах, како сам само и ја некада био наивно сељанче из Ваљева, питајући се има ли у нечему трагова млека! А прави хришћанин зна да је то тричарија – да видимо како да се побољша положај ЛГБТ заједнице у Естонији и шта православна црква може ту да помогне, па да се продужи стипендија и поведе та величанствена борба за једно племенито православље! Неко јавља нешто о Украјини? Ах, па ево, и даље држим #PrayforUkraine на мојој слици на фејсбуку…“ Познајемо се дуго. Знам да ће сваки послати прилог о страдању УПЦ код верника Међународне православне цркве са седиштем у Истанбулу постати само још једно „seen“ обавештење, а код многих ни то. Како ли они спавају?

Не знам. Исувише питања, док се, на зубатом фочанском сунцу, изнад Дрине и Ћехотине диже светлуцави мраз. И срце и мисао иде Дњепру, спушта се у ближње и даљне пећине, по којима је Лавра и добила име, биће, суштину, у пећине са стотинама нама познатих и непознатих руских светитеља. Пећине у којима је, подједнако колико и у Дњепру, крштена Русь. Неко би рекао да је ту крштена и Україна. Моји кијевски пријатељи и познаници су ми говорили најчешће тако. Не знам шта данас мисле о томе. Крштене земље не већају шта ће с моштима сверуских светитеља када из пећина где су се подвизавали избаце нетрулежне сведоке прошлости коју желе да забораве.

Извор: Печат