Русија против Анти-Русије

Ми у Украјини ратујемо са Анти-Русијом. Ратујемо жестоко. Али Анти-Русија – то је сама Русија деведесетих година, то је и данас у многоме наша елита, готово у потпуности наша естрада и наша уметност, наше образовање, наш начин размишљања. И мада је у смртоносној борби са Анти-Русијом права Русија почела постепено да се уобличава и пројављује, ми смо још увек у првој фази. Ово су порођајне муке будућности.

У међувремену, води се битка сасвим анти-Русије и не баш анти-Русије. Другим речима, Русија није оно што је сада, већ оно што тек треба у пуној мери да постанемо.

Суштински, унутрашња СВО још није почела. Иако су се први симптоми већ осетили. Али то је само наговештај, скица катастрофе која се приближава. Авај. Уосталом, ми као да не изводимо закључке, или их изводимо, али су потпуно погрешни.

Чим покушамо да бар нешто схватимо и нашу унутрашњу Анти-Русију истерамо на чистац, отвара се прави понор издаје. И застрашујуће га је погледати. Зачепркајте у било ком правцу, и испод натегнуте оптимистичке, неискрене и не нарочито убедљиве пропаганде избијају јасне контуре нашег сопственог осенченог идентитета.

Ако се права Русија не буде борила против Анти-Русије, она ће коначно нестати из историје.

Све је јасније да ситуација на спољним фронтовима директно зависи од ситуације на унутрашњим фронтовима. Кад издајници масовно беже, спољни непријатељи се повлаче. Кад се издајници враћају или дижу главе, наш фронт почиње да подрхтава. Анти-Русија са обе стране фронта! Само у различитим концентрацијама. И зато наши ратни хероји постају субјекти историје, истински извор препорода Русије. Путин је јасно рекао: ветерани СВО су основа будуће владајуће елите. Русија се кроз ову смртоносну борбу препорађа.

Победа је изнад свих правила

Власти Русије покушавају да покажу да се током рата у Украјини придржавају одређених правила. Запад од самог почетка Специјалне војне операције – а заправо, од 2014. године, од Крима – сматра да је Русија правила (корисна Западу) прекршила. А и да их није прекршила, ни то не би ништа значило. Дакле, Запад против Русије игра без правила. Њему је важно да Русију порази и „деколонизује”, као минимум да је максимално ослаби и покори, односно да је врати у деведесете. Која цена се може платити за ово? Било која, осим директног нуклеарног сукоба. А све остало може бити предузето.

Русија, пак, гради свој аутономни систем правила, а Запад о томе уопште не води рачуна. И чак се не претвара да о томе води рачуна. Свако самообуздавање Москве у рату Запад тумачи као слабост. И притиска даље.

Украјина се одавно понаша тотално ирационално. Што више губи, то бешње гризе. То је облик животињског беснила – тако смртно опасни постају ракуни и веверице које су побегле из шуме и које води мрачно лудило. Ту уопште нема никаквих правила. И због тога за украјинске владаре опседнуте демонима, изазивање нуклеарног сукоба није само нешто прихватљиво, већ нешто пожељно.

Да бисмо правилно напредовали у рату, ми морамо изградити реалистичнији систем изазов-одговор. Пре употребе тактичког нуклеарног оружја и стратешког нуклеарног оружја, још увек постоји прилично велики спектар интензивирања сукоба заснованог на конвенционалном оружју. И многи регистри још нису укључени. Јер то проистиче из правила. Правила не дозвољавају.

Али ако правила постоје само за једну страну, а за Запад, па тим пре за опседнуте у Кијеву, једноставно не постоје, онда то више нису правила. Језик који разуме само један учесник у дијалогу и није неки језик. Он није добар ни за шта. На крају крајева, та правила ни у земљи никоме нису потребна нити их ико разуме.

Саме претње – да ћемо одговорити ако затреба, и да имамо чиме – очигледно нису довољне. Хајде да одговоримо. Ако имамо чиме, онда је право време. А ако немамо, онда се и то може решити – хајде да пронађемо и направимо чиме. По могућности снажно, циљано и веома застрашујуће. Јер се беснило не лечи. Од тога се мора кренути.

Крим ће бити нападнут, а биће нападнуте и наше старе територије. Они их већ нападају.

Нећемо још стићи до Запада – опет питање тактичког нуклеарног оружја и стратешког нуклеарног оружја. То је последњи аргумент. Не претпоследњи.

Али понешто можемо предузети против опседнутих. Вероватно је сад време кад то можемо.

У супротном, наше претње постају олаке.

Ми држимо фронт — и то херојским напорима наших људи. Тешко је, али држимо се, и непријатељ трпи колосалне губитке. Али овде је потребно још нешто. Најбоље – оштро, неочекивано, жестоко и кобно за непријатеља. Победа је изнад свих правила, која су у нашој ситуацији генерално бесмислена. И ништа мање од Победе неће нам одговарати.

---

Извор: Искра/Стање Ствари