Дубљи поглед у терање Руса из НИС-а

Шта мислите, да ли је случајно то што је вештачка хистерија око НИС-а изазивана у два наврата: прошле зиме, тј. у јануару, и ове јесени, односно у протеклих пар месеци? Ево, додаћу још мало уља на ватру: сетимо се да се та два интервала поклапају са – најавама Трампове администрације да ће ускоро постићи мировни споразум о Украјини.

Почетком јануара, Трамп се припремао да преузме председничку дужност и на сва уста је најављивао да ће у најкраћем могућем року (”за 24 сата”) завршити руско-украјински сукоб. Такав расплет, да се остварио, значио би и престанак потребе за америчким санкцијама. Не би оне биле аутоматски укинуте, јер је, кажу упућени, законски поступак нешто сложенији, али би практично престала њихова примена у стварном животу. Што ће рећи, Вучићу би пропала савршена прилика да испуни срамотне обавезе које је прихватио у тзв. Вашингтонском споразуму из 2020, па је, брже-боље, покренуо халабуку о томе како НИС неће моћи да послује због америчких санкција, што је затекло чак и Кристофера Хила, тада одлазећег америчког амбсадора. Хил је не само осведочени србомрзац и русомрзац, већ и службеник демократске/Бајденове администрације која је на светском нивоу и увела санкције на руско међународно пословање, али чак је и он мање знао о потпадању НИС-а под непосредан удар Вашингтона неголи Вучић.

Убрзо је, међутим, постало јасно да од брзог мира у Украјини нема ништа, па је тема НИС-а наредних месеци била на дебелим маргинама српске јавности, заокупљене протестима против Вучићевог режима. Тек повремено се у медијима, махом режимским, покретало питање НИС-а, пре свега да би се хвалио Вучић како је ”својим одличним контактима” наводно испословао одлагање америчких казнених мера према руско-српском нафтном предузећу.

А онда је, средином августа, буквално цео свет био изненађен муњевито уприличеним састанком Трампа и Путина на Аљасци, где је мировни споразуму у Украјини наново постао изгледна могућност. И, недуго потом, креће још једном да се захуктава малоумна али свеприсутна кампања притиска на Русе да сада неодложно морају да изађу из власништва НИС-а.

Наравно, мир у Украјини није постигннут ни на Аљасци, али уопште није нереално да је тај састанак ипак приближио могућност обуставе ратних дејстава, макар утолико што су Руси и Американци једни другима јасно нацртали своје позиције и црвене линије, па сада и једни и други знају шта им је чинити ако хоће да приволе супротну страну на какав споразум. С обзиром на оно што гледамо од тада, а то је Трампу својствено врдање и блефирање (хоће-неће томахавке, па царине, па свашта нешто а на крају ништа), делује као да се Бела кућа спрема да у овом муљу уграби утицаја и престижа што може више, све док муљ траје, али да ће убрзо ипак пристати на већину руских услова за постизање мировног договора.

Протеклих дана, сами амерички и други западни медији навелико јављају да је тај тренутак стигао.

За ову анализу, међутим, чак и није најбитније да ли ће се те најаве показати исправним или не. Много је важније то што Вучић, политички шибицар каквим су га Шешељ и Мики Ракић направили, верује да је мир у Украјини близу. Исто као што је веровао и зимус. Насупрот његовим бестидним хвалисањима, Вучић нема блиске контакте ни у Вашингтону ни у Кремљу, самим тим ни прилику да провери колико је постизање каквог споразума о Украјини уопште реално. Немају ту прилику ни већи и озбиљнији играчи од њега, а камоли ово наше напредњачко недоношче.

Оно што, међутим, Вучић врло добро зна, јесте на шта се обавезао Вашингтонским споразумом – који је, подсетимо се, потписан у тренутку када руска специјална операција у Украјини није била на памети буквално никоме, па ни кремаљским челницима (септембар 2020. године). Цео свет је тада пратио изборну трку Трампа и Бајдена, а Донбас као појам био је практично непознат изван пост-совјетског простора. Одредбе тог споразума, дакле, нису ниукаквој последичној вези са ратним страхотама у Украјини.

Иронија је што се Вучић презива Вучић. Много више би му пристајало Зечић. У његовој незграпној појави нема нити једног храброг молекула. Није му, дакле, ни на крај памети да живцира Трампа и његове сараднике евентуалним избегавањем обавеза које им је обећао. Са друге стране, јавност Србије, којом на нашу несрећу влада, ипак је наклоњена Русији и неће тек тако прогутати протеривање Руса из НИС-а. Вучићу је била неопходна криза, и то нека коју ће моћи да представи као питање опстанка Србије. У свом уличарском приступу политици, он чак и нема способност да је изазове, али зато може да је вештачки прикаже и да ту преварну слику неко време одржава преко својих и прозападних медија у Србији. Не дуго, али неко време ипак може.

И зато му овакве околности, када се очекује скори крај сукоба у Украјини, пружају најбоље могуће покриће. И зато их користи на за њега уобичајен, лажљиви и циркузантски а ипак злокобан начин: чињенично неутемељеном халабуком о пропасти НИС-а ако остане у руским рукама, код преплашене српске јавности производи жељу да се што пре нађе какво год решење, па макар и, супротно већинским жељама те исте јавности, решење које би подразумевало одстрањивање руског власништва над компанијом.

Ако је ова анализа суштински тачна, то онда значи да су Руси, поново, насели на пацерске трикове једног неоствареног хулигана. То се исто догодило и крајем Другог светског рата, када су били слепи за муљачине тадашњег ”вучића”, полуусменог Броза, тачније за његове споразуме и договоре са Западом, најпре Лондоном а после и Вашингтоном. Ако су тачне најаве да су Руси сада пристали на то да продају свој удео у НИС-у, то говори да су опет спремни да се повуку са ових простора, на којима, да се не лажемо, пресудан утицај немају већ више од 100 година.

Москва, јашта, није осетила никакве последице због тога што јој је Броз ономад забио нож у леђа. То је привилегија империја: не долазе им све грешке на наплату. Тако ће бити и овог пута. Преживеће Русија. Сагледајмо, међутим, шта је Брозова страховлада, са Запада помагана и издржавана, донела Србима: остављање значајног дела српског народа изван граница републике Србије; комадање саме Србије покрајинама; поспешивање црногорског националног идентитета; отимање српске привреде; културно подређивање српске националне свести магловитој и дубоко штетној идеји ”братства и јединства”…

Вреди напоменути да Броз и његови нису ништа од тога сами смислили. Све те процесе започели су њихови лакомислени претходници у предратној краљевини. Титоисти су пак, исто као и напредњаци данас, били више него кадри да све оно, што није ваљало, преузму и направе још 100 пута горе и штетније.

Шта ли ће нам сада послужити западни насилници, а поготово њима одане крвожедне пиране из нашег непосредног окружења? Сада, када се на челу Србије налази неспретна, живчано рањива, умно недорасла, а опет грабљива и осиона особа, доказано подложна уцењивању и најприземнијем условљавању? Стрепим и од помисли на то шта нас чека.

---

Извор: Фејсбук профил аутора