Лавров и Зорана или куда плови српски брод?

Блокада Сергеју Лаврову да долети у званичну посету Београду заслуживала је више коментара него што је била добила под притиском лавине нових догађаја…

„Сарматима није потребна дозвола за прелетање!“, реаговао је Дмитриј Рогозин на забрану прелета авиона са Лавровим.

Аутор ове поруке је директор руске државне космичке агеције Роскосмос. Сармати су руске незаустављиве интерконтиненталне балистичке ракете. Адреса су Северна Македонија, Црна Гора и Бугарска, које су се бациле у прве редове антируске кампање НАТО-а.

Порука је била лаконска и духовита! Али, Рогозин је у наставку цитиране реченице адресиране државе назвао „кукавичким“ и „издајничким“. То указује на то да је Москва огорчена поступком традиционално проруских државица, а сада регрута антируске хибридне кампање НАТО-а који се доказују у складу са својим скромним могућностима.

Немачка штампа је забрану прелета цивилног авиона са високим руским званичником, цинично окренула и према Београду: „За Србе добра лекција из географије“. Другим речима, освестила је Србе да се Србија, као и Српска, налази затворена у обручу суседа учлањених у НАТО. Ако не можемо да угостимо ни руског дипломату, како бисмо тек могли, устреба ли, да рачунамо на руску војну заштиту. Истина, Срби су и без немачких злобних коментара недолазак Лаврова доживели као поражавајућу спознају да се налазе у физичкој изолацији и с копна и с мора, без обзира на интерконтинентални домет Сармата.

Питали су се: зар Лавров није могао да долети редовном линијом „Србија ера“ или „Туркиш ерлаинза“, или још боље, у пратњи ловаца, који би ефикасно штитили авион руског министра од сваког евентуалног напада са земље или ваздуха? Најзад, и да је кренуо за Београд преко Северне Македоније или Црне Горе, не осврћући се на забрану прелета, сигурно да нико од „кукавица“ и „издајника“ не би стиснуо петљу да пуца на руског министра спољних послова.

Зашто ипак није?

Припремљена замка

Онај ко је смислио провокацију, а сигурно није запослен у МИП-у у Скопљу и Подгорици, и није планирао баш да сруши руски авион са Лавровом, али јесте да уприличи инцидент у коме би Русија, после Украјине нарушила суверенитет још једне државе.

Био би то наручен аргумент да Путина прикаже као агресора кога ваља хитно зауставити јер се, ето, не либи да повреди ваздушни простор чак ни чланица НАТО-а.

Терет за озбиљан инцидент објективно није пао на Вучића јер је очекивао да Лавров слети на Сурчин у најављеном термину (шестог шестог у шест после подне), а на госту је било да се побрине за пут до наше границе. Штавише, Вучић је јавно наслутио компликације које би се могле појавити, док је портпарол руског МИП Марија Захарова без коментара обавестила да Сергеј Лавров долази.

По томе испада да су српске службе биле обавештеније него руске, или бар да имају боље информације из првог комшилука.

Потом је Зорана Михајловић изјавила „Да је Лавров прави пријатељ, не би ни долазио!“, што је практично значило да је за њу, супротно ставу МИП-а и владе, руски министар био непожељан гост.

Она је само потврдила своју нескривену прозападну и антируску оријентацију, али је, у једном изузетно осетљивом тренутку по Србију, наметнула врло озбиљно државно питање.

Да ли је војна, па доследно томе, и политичка и економска неутралост Србије резултат јединствено неутралног става кадрова у власти, или је резултанта различитих па и острашћено супротстављених ставова?

Пошто Михајловићева није једина, која на обе стране искаче из колосека неутралности, онда испада да спољна политика Србије зависи од омера министара из прозападног, односно проруског табора. Зато неки аналитичари сматрају да ћемо „куда плови српски брод“ дефинитивно знати тек када „капетан“ формира нову владу, односно по томе колико ће у њој бити „малих Руса“ и колико „малих Американаца“, а колико оних који сматрају да је за Србију најбоље да се узда „у се и у своје кљусе“, и да настави да „седи на две столице“.

Забрана прелета авиона нашег несуђеног руског госта преко суседних земаља била је увреда и понижење не само за Русију него и за Србију. Упркос томе, председник Србије је након два дана вечерао на Охриду са Абазовићем и Ковачевским, премијерима инкриминисаних земаља.

Објављено је да су му рекли да они не би ни дошли да је Лавров био стигао до Београда. Није забележено да им је он можда рекао да се после њихове забране прелета званичном госту Србије двоумио да ли да им се придружи на састанку у Охриду.

Једна сатисфакција

Но, радни део Отвореног Балкана донео је пуну сатисфакцију иницијатору Вучићу, односно Србији.

Либерализација транспорта између три земље већ је свима донела значајне уштеде, посматрачи, Тегетлија и Абазовић, оценили су да нема разлога да им се БиХ и Црна Гора не придруже, признања су дошла и из САД и ЕУ. Занимљиво је да су Охридском састанку незванично присуствовали амбасадор САД у Београду и Сорош јуниор. Овај потоњи, дискретно, чак и на поменутој вечери.

Да ли су дипломата суперсиле и наследник глобално утицајне НВО Отворено друштво са дна дубоке државе дошли да прате Отворени Балкан, или наручено олујно небо?

Лавров је јетко, али умесно, прокоментарисао: „Отворени Балкан под затвореним небом“ или тако некако.

Да је Вучић, увређен што су његовог госта спречили да дође, изостао на Охриду – не само да би изостали комплименти САД и ЕУ него би Србију засуле оптужбе од стране актуелних и потенцијалних учесника Отвореног Балкана. Завршило би ултиматумом околних новака у НАТО-у: „Ако председник Вучић до следећег самита, који је планирану Београду, не уведе санкције Русији – нико од нас неће му доћи“.

Вучић је својевремено рекао да је за добробит Србије у стању да лично поднесе и највеће увреде и понижења, а неко му је тада одговорио да нема право на лично јер представља Србију. Али, изгледа да више неће би ни потребно.

Својом неутралном или, како неко рече „цик-цак“ политиком, Вучић је успео да купи драгоцено време.

Последње вести из западних извора откривају како ствари стоје. „Русија је победила у Украјини“ (Џонсон); „Украјина треба да уступи део територије Русији“ (Столтенберг); „Руси контролишу већ четвртину Украјине“ (Зеленски); „САД и земље ЕУ никада нису куповале веће количине руске нафте“; „Русија је продајом енергената под санкцијама већ зарадила више него што је уложила у Северни ток 2“…

Развејане магле

Нетом по повратку са Охрида у Београд, Вучић је примио канцелара Шолца. Иако се из њихове конференције за штампу није дало препознати, немачки премијер је у заоштренијој форми него иначе поставио ултиматум: „Ако хоћете да напредујете на путу ка ЕУ, морате увести санкције Русији!“

Према немачкој штампи, Шолц је добио негативан одговор: „Током разговора дошло је до жестоког сукоба између Шолца и Вучића … За Немачку је српско одбијање санкција врло непријатно јер долази у тренутку кад је Берлин поново открио Балкан и увидео да не може вечно да их замајава уколико жели да сузбије руски утицај у региону“.

Шолц је том приликом пропустио да Србији понуди пуноправно чланство у ЕУ, али одмах. Зашто да не? Примали су, када су хтели, и са мање испуњених услова. Међутим, нудио је само већ отужно отварање још кластера, нову агенду, скраћење пута, убрзање путовања и слична „причам ти причу“, којих смо се наслушали.

Али, све и да јесте понудио све и одмах, ваљало би размислити… ЕУ никада није била у лошијем стању уочи зиме хладне и гладне, а већ пандемија је показала како изгледа европска солидарност.

Селаковић путује у Москву код Лаврова. Додик, све под санкцијама, већ је преко Анкаре стигао у Санкт Петербург код Путина. Он је претходно у Бриселу похвалио Шарла Мишела, а Вучић је позвао у госте Бајдена.

Показало се да је могуће и на две столице, а онај ко нам измакне једну оставиће нас само на оној другој.

Заустављени прелет руског министра, иако сам по себи већ заборављен, памтиће се по томе што је разбистрио неке магле у српској не само спољној политици.

Па и о томе колико Отворени Балкан заиста може да буде отворен под затвореним небом у првом комшилуку.

---

Извор: Све о Српској