Пети инвестициони форум – Русија зове!

Пети по реду ВТБ инвестициони форум „Нови хоризонти раста-како их достићи“ окупио је инвеститоре из Русије и међународне инвестиционе заједнице покушавајући да учврсти платформу будуће привредне и економске структуре силе у успону. Наравно, када је реч о економији не може се, у међусобно повезаном свету, говорити о јединственој платформи препознатљивој за једну земљу, већ о траси која ће око себе окупити оне државе и нације које су препознале своју шансу за привредни опоравак. Овај Форум треба посматрати из те перспективе. Русија, која је на стопу до места пете светске економије и водеће европске економије, према речима првог човека Руске Федерације испред себе има стратешки велике циљеве до којих може доћи само уз велика залагања и значајне реформе:

„Јасно је да смо одмах иза Немачке“,[1] рекао је Владимир Путин у свом обраћању учесницима Форума „Наш БДП per capita и ниво потрошње слични су земљама ЕУ. Али овде и престају добре вести. Ми смо више од дупло иза развијених економија поредећи продуктивност рада. Овај јаз између нивоа потрошње и ефикасности  несумњиво је опасан. Да живимо од наших природних ресурса на рачун будућих генерација, и да трошимо и делимо богатство које нисмо зарадили, не може бити одрживо и дугорочно“[2], био је изричит председник Русије. Повећање ефикасности и модернизација тржишта рада које својим квалитетом мора бити конкурентно светском тржишту на врху  су лествице задатих циљева које Русија мора да оствари у наредном периоду. Представљајући, тек, неколико регионалних примера, Владимир Путин посебно је нагласио да ће у перспективи захтевати реформу законодавства, модернизацију државних компанија и улагање у отварање нових и развој постојећих малих и средњих предузећа. Без имало задршке и фингирања, први човек Русије је поред дијагностификовања проблема пружио одговор на питање шта би, заправо требало урадити :

„Изнад свега Влада, државне власти морају дати пример када је реч о ефикасности. Ово се односи на компаније у којима учествује држава,  на употребу државне имовине као и на сам процес креирања буџета на свим нивоима од савезног до општинског“[3] рекао је Путин. То ће значити да се обуставља финансирање програма који нису дали довољно добре резултате, с једне стране. С друге стране, социјална давања ће се наставити а нека од њих биће и увећана. Региони Далеког истока и Бајкала добиће значајна средства за развој. Паралелно са наведеним активностима руски Председник одредио је мапу пута економије и пословања Руске Федерације. Побољшање пословног амбијента, уз претходно рационализовање пореске администрације биће, такође, велики изазов за надлежна министарства, како би се повећала економска ефикасност. Отварање тржишта и привлачење страних инвестиција уз смањење домаћих трошкова требало би да резултира примену Националне Пословне Иницијативе коју је Путин представио на петом Инвестиционом Форуму.

Први човек Русије жели отварање нових радних места, побољшање услова рада, добре зараде и здраво и модерно тржиште: „Четири руска региона креирала су око 55 000 нових радних места у протеклом периоду. Од тога, 16 000 у Татарстану, више од 14 000 у регионима Белгород и Чељабинск. Регион Калуга отворио је 3 000 радних места у 2013. години, регион Свердловск шест хиљада,“ нагласио је Путин. Међутим, за економију која жели примат у Европи и свету то су тек наговештаји рада на увећању ефикасности и модернизовању тржишта радне снаге, државне управе, изградње инфраструктуре. Дакле на уклањању свих препрека које су чиниле да актуална сила у успону деценијама тавори под неодговорним руководством. Русија данас иде напред и нема времена за експерименте који су јој у прошлости поломили полуге унутрашње снаге и међународну позицију силе. Она је отворена скоро пета светска економија која је само у претходних пола године за три пута увећала ниво страних инвестиција. Постепено изграђујући модел одговорне пореске политике и социјалне државе која ће гарантовати права угроженим друштвеним групама, Руска Федерација постаје пример земље која је успела да се одржи упркос изазовима које је светска финансијска и економска криза донела свим чланицама међународне заједнице. Многе државе су потонуле у банкропство или су близу њега, за Исток у успону, плимни талас светске кризе био је тек ветар упозорења са хоризонта на којем је данас (пре)остала само идеја о великом и развијеном атлантском Западу.

Тако је почетак октобра текуће године свету представио два примера пројеката уређења државе: Русију на петом инвестиционом Форуму и САД која је послала на принудне (неплаћене) одморе 800 000 државних службеника. Буџет који није прошао вољу Републиканаца по питању Обаминог здравственог програма условио је затварање рада државних институција и проузроковао колапс система који је пружао разне услуге. Тако су Сједињене Америчке Државе колабирале први пут после седамнаест година. Према проценама стручњака овај догађај ће америчку економију коштати око 10 милијарди долара недељно, прошле недеље Сити група је објавила да према њиховим проценама само једнонедељно затварање државне администрације САД  ће коштати 0,1 одсто њене националне економије. „САД су делимично обустављале рад Владе седамнаест пута од 1977. Године, од неколико сати до неколико дана. Током мандата Била Клинтона Влада је била „затворена“ двадесетједан дан: од децембра 1996 до јануара 1997. године. Губици који су настали у том периоду процењују се на две милијарде америчких долара“.[4] Овај пут ствари су знатно другчије. Реакције које су уследиле од америчких западних партнера више него указују на преку потребу Старог континента да преиспита америчко „вођство“ у свим сферама где је корпоративна Америка одредила свој интерес. Постављају се гласна и јавна питања од: поверења у долар као у валуту, до поверења у систем који је због похлепе неолибералне корпоративне заједнице појео сам себе.

На маргинама многих званичних реакција и брокерских спекулација са многих светских берзи, може се наслутити и дијагностиковање ситуације унутар САД као обрачун корпорација с Обамом који им није „дао“ још једну озбиљну ратну зону каква је могла да буде криза у Сирији. Ово је, дакле, врло озбиљна државна криза унутар саме Америке која прети да поремети односе унутар заједнице западних јастребова који су тако горљиво јуришали на све што им може донети профит. С обзиром да је САД наметала архитектуру међународној заједници која је радила само и једино у њеном интересу, поставља се питање шта је од те архитектуре сада (пре)остало и како ће изгледати „излазна стратегија“ корпоративне Америке. Један од сценарија јесте да ће се интезивирати кризе „ниског“ интезитета; други, сада мало вероватан, јесте да ће неко преко Атлантика одлучити да преотме државу корпорацијама. Дакле, како тренутно ствари стоје а никако не смемо потцењивати корпоративну логику и моћ све су прилике да ћемо сведочити све учесталијим нападима на руководство Русије како преко main stream медија, преко невладиних организација које се финансирају из западних врло дискутабилних фондова а делују на територији Руске Федерације, тако до подривања руских инвестиција у земљама чије елите недвосмислено раде у корист западних финансијских центара моћи.

Свакако пред нама се налази врло  занимљив период спољнополитичких и економских дешавања која ће пратити турбуленције на линији Исток-Запад до коначног озваничења нове архитектуре света уређене према мултиполарним интересима светских сила. Некада би те турбуленције прерасле у светске ратове. Данас, с постојећим нуклеарним силама сасвим је извесно да ће се сукоби великих премештати на традиционална жаришта која се некако већ „наместе“ за одмеравања снага. У том контексту не треба се заваравати да ће и Балкан бити поштеђен потреса. У ком смеру они могу да крену? То, већ, спада у област више математике и решавање компликованих једначина са (много) више (не)познатих. Следећи поменуте примере добре и лоше праксе управљања државом са Источне и Западне хемисфере, одговор би требало да буде више него јасан. Међутим, да ли (про)западне политичке и економске „елите“ могу или смеју (све и да хоће) да крену правцем примера добре праксе каква је данашња  Руска Федерација?  Чини се да је претпоставка њихових мандата управо зона забране лета над руским небом. Иако реторика руководстава лидера западног Балкана подсећа не некадашњу „бивше-југословенску“, пракса потврђује цементирање судбине овог дела света (са вашингтонско-бриселском безалтернативном перспективом) бар за још један мандат…ма колико он трајао.

Извор: Фонд Стратешке културе