Сарајево и ти малигни Руси – велики и мали

Нa сарајевском политичком небу засјала је нова политичка звезда – Суад Куртћехајић. На два чланка на мрежама у којим је бошњачку власт оптужио за неуку, млитаву и помирљиву политику према Републици Српској, пљуште му лајкови. Његова учена, чврста, и непомирљива порука гласи: пресуђени геноцид у Сребреници, непресуђени геноциди у Приједору и другим општинама откривени су тек по потписивању Дејтонског споразума, те ретроактивно доводе у питање признање РС.

На примедбу водитеља ТВ Фејс, да би поступак оспоравања РС завршио у СБ УН, где би га блокирале Русија, вероватно и Кина, он ће на то: „Јесте, али и уочи бомбрдовања Србије, Русија је затезала, а онда је Медлин Олбрајт разговарала са Козирјевим и убедила га да треба ударити по Србима…” Водитељ је на то разочарано приметио да је у Москви сада Лавров.

Тако се проф. др Куртћехаијћ у Сарајеву и академик БАНУ у Новом Пазару, са комбинацијама које би данас тешко прошле и у Бриселу и Вашигтону, а камоли поред српског члана Председиштву БиХ у Сарајеву, спотакао једино о Русију. А затим додао да је Босна могла да добије и спор са Црном Гором око парчета обале, али ни тада њега нису слушали, него су се повукли јер је Американцима сметало да велики преко „малих Руса” изађу на море у источној Херцеговини.

Баук Русија ће се минуле недеље и по трећи пут појавити у Босни да Бошњацима срећу поквари…

Према аналитичарима „Слободне Босне”, прошлонедељни сусрет највиших представника Српске и Србије у Бањалуци обeлежио је пре свега малигни утицај Русије. Нема ни једне речи о томе да су гости из матице дошли „са образом”, односно са даровима милионске вредности у облику 15 амбулантних возила, пројекта аеродрома у Требињу, те других заједничких планова, локалних улагања. Једино што је заслужило пажњу сарајевских медија био је фрагмент бањалучке конференције за штампу Додика и Вучића.

Додик је, као и већ толико пута до сада, затражио од Вучића да током предстојећих разговора о Косову подсети међународне посреднике на аналогију између КиМ у Србији и РС у БиХ, односно на двоструке стандарде које Брисел и Вашингтон примењују у односу на Србе и Шипатре. Истина, овог пута је Додик био експлицитнији и вехементнији, те дословце рекао да „ако Косово остане у Србији, онда ће и Српска остати у БиХ”, а Вучић је одговорио „сугестију сам озбиљно примио на знање и размотрићемо је по повратку у Београд”.

То је распалило машту бошњачких и пробошњачких аналитичара којима се иза завесе већ привидела силуета Владимира Путина како малигно диригује током конференције за медије. „Додик је 100 одсто руски човјек” (…) „Он врши притисак на Вучића, који би се радо ослободио руског покровитељства да би пуним гасом кренуо ка ЕУ” (…) „Инсистирањем на резолуцији 1244, Русија не да Вучићу да направи компромис око Косова” (…) „Додик је свјестан да је следећа на реду РС па настоји да заради карту за Сент Петерсбург у једном правцу”. Итд, итд.

У настојању да открију нешто ново и драматично, што нит се збило у Бањалуци, нит је било коме другом пало на памет, једино заобилазе оно што је било очигледно и саморазумљиво. Вучић је својом посетом и изјавама ојачао Додика пред јесење локалне изборе у Републици Српској, где подршка лидера у матици, патријарха СПЦ, и руског  председника доноси много гласова, као што је Додик својим иступом ојачао Вучића пред нову рунду преговора о Косову.

Чак су обојица употребили исту формулацију: Вучић је рекао: „Поносан сам на Српску”, а Додик – „Поносим се Србијом”. Коју Српску? Којом Србијом? – Подразумева се, „на ону” и „оном” које њих двојица предводе, а не било којих и било каквих. Како би било могуће братимљење Срба са две обале Дрине ако њихови лидери не би били у добрим личним односима?! Није ли Вучић посету завршио као гост на имању породице Додик у Бакинцима?

Да ли су се претходно договорили шта ће који да каже на конференцији за штампу, или су се у „сарадњи бољој него икад” толико уиграли да то није било ни потребно, ништа не мења на ствари. Размена подршке два лидера „двије српске земље”, што је политички коректније, него „двије српске државе”, може да се посматра и из другог угла.

Додику је добродошла материјална подршка предсједника матице у вриједности од 1,7 милион евра, а Вучићу Додиково упозорење „међународној заједници” да би отимање КиМ могло изазвати ланчану реакцију те тако и не/мир и не/стабилност у региону. Вучићевом уху годи да то чује, а још више да то одјекне што даље, али није паметно да сам то каже у Београду уочи преговора о статусу Косова.

Србији одговара да ову тему воза на колосеку правно обавезујуће нормализације, која подразумијева имплементацију 1244, формирање заједнице српских општина, а која је била у колизији са шиптарским увозним таксама. Београду такође конвенира да се директни преговори са Приштином у Бриселу или Вашингтону воде око малих проблема који свакодневни живот значе, а од обостраног су интереса.

Онај велики проблем суверенитета и територијалног интегритета Србије, односно признања независности јужне покрајине не могу да реше ни највећи. Са суперсилом се више не слажу ни Немачка нити неке мање чланице ЕУ, ваневропске чланице УН повлаче признања …

Е, а сад, какве ли то везе има са Русијом? Никакве, или таман исто толике колико и са Америком и  Немачком, које себе сматрају богомданим да се баве балканским пословима, док Русија, Турска или Кина – то нису. Изузев са дозволом САД и ЕУ или НАТО-а.

Волфганг Петрич зна рећи да међународна заједница, читај Запад, то „екслузивно право вуче на основу улагања у БиХ, док Русија нема никакво право и може само да омета”. Али, то улагање, бар декларативно, беше „улагање у мир и обнову”, а не у доминацију и колонизацију. Уосталом, могло би се срачунати да ли су за 80 дана бомбардовања осиромашеним уранијумом направили више штете него што су уложили у обештећење које зову реконструкција Босне.

Русија и Кина јесу до сада мање уложиле, али нису ништа рушиле, па салдо, према Петричевој формули, вероватно њима даје више право да се мешају. Да, али, како би рекао овај бивши в.п. УН/ЕУ за БиХ, који је касније наставио исти посао као отворени бошњачки лобиста, „руски утицај је малиган”, а евро-амерички је, подразумева се, благотворан.

Невероватно, откако је ту бесловесну синтагму својевремено лансирао неки чиновник у Стејт деперменту, коментатор CNN-а или колумниста Њујорк тајмса, освојила је читав вазални свет. Најбоље се ипак примила код овдашњих аутоколонијалних и аутошовинистички боснољуба. „Додик је 100 одсто руски човек”. Вучић је по несврстаној политици Србије 50, а у души можда још толико. Нису га извагали? А и зашто би када су сви Срби из исте глобалне кухиње претходно дефинисани као „мали Руси”, а Вучић и Додик их предводе.

Елем, ако су и један и други „мали Руси” или бар помало Руси, онда су то већ самим тим што су Срби. А они који опет нису „мали Руси” или бар помало Руси, онда испада уопште и нису Срби. Па шта су онда?– „Мали Американци, или само помало Американци”. Треба само погледати одакле и колико им стиже за НВО па видети колико су одсто.  Али таквих „више или мање” и нема баш мало.

У Београду их зову аутоколонијалним аутошовинистима, а у Бањалуци – издајницима. Не треба претеривати, има међу њима немало оних који верују да прави интелектуалац треба увек да има издвојено мишљење, без обзира на то да ли је то уопште мишљење. Такви, који по сваку цену размишљају у име плурализма мишљења, требало би ипак да размисле зашто толико воле да их преносе и интервјуишу у муслиманском Сарајеву, које је, јел’да, оличење космополитизма који недостаје Београду.

Бошњаци се могу и разумети. Кардељ им је дао нацију, Алија их вратио вери, а Клинтон поклонио државу. Колективно свесни да национално подељену Босну не држи на окупу ни лепак комшилука, ни традиција суживота, ни босански патриотизам, него или окупаторске империје, или шире државне целине или протектрат на издисају, Бошњаци кривца траже у „агресорима” из суседства, а спас у некој транснационалној организацији, попут НАТО и ЕУ. Међутим, у прву организацију не могу док власт у БиХ дели српски члан Председништва, поготово док је то Додик. У ову другу их неће, јер Срби у босанској какофонији неће да „певају у један глас”. Наравно, само зато што су их напујдали из Москве

Једино у чему су спољни сарадници Слободне Босне оманули, а и домишљати Куртћехајић је превидео: нису се сјетили да и онај аеродром у Требињу има везе са Русима. Тик уз границу са две НАТО силе Црном Гором и Хрватском, не само малоруска Српска, него и русофилни источни Херцеговци директно „угрожавају безбедносне интересе САД у региону”. Штавише, Додик и Вучић су око тога били недвосмислено јединствени, аеродром само што није завршен, а дотур С-400 представља чисто техничко питање.

Ех, ти Руси, велики и мали!

Мешају се у сувереној Црној Гори и Сјеверној Македонији, а оне свој суверенитет под неким чудноватим околностима и мимо већине народа, уступише НАТО-у. Сада се мешају и у свој део Босне и пред зградом скупштине у матици, а у Бањалуци онако отворено пред камерама о томе домунђавају, и то дрско баш пред Српско-руским духовним храмом…

Срећа те имамо „куртћехајиће” да све објасне urbi et orbi.

---

Извор: Свр о Српској