Пад хеликоптера и ћутање које рађа сумњу

После непристојне брзине којом је опозиција непосредно по трагичном паду хеликоптера Ми-17 оптужила власт као најсумњивијег кривца за тај догађај, уследила је непристојна спорост те исте власти у откривању детаља несреће у којој је седам људи изгубило живот.

Колико се год чинило да су, одмах по паду летелице у близини сурчинског аеродрома, инсистирања опозиције на одговорности званичника била малициозна, после осам дана од трагедије која је потресла нацију и упадљивог ћутања о детаљима извештаја војне комисије, отвара се поље за спекулације о томе шта се заиста десило кобне ноћи 13. марта, када је хеликоптер Војске Србије пошао да спасава животно угрожену бебу из Новог Пазара.

Одмах после несреће, председник Србије Томислав Николић затражио је хитан извештај о паду хеликоптера. Министар одбране Братислав Гашић обећао је да ће извештај бити јасан и недвосмислен и да ће информације о трагедији бити представљене јавности. Па ипак чини се да нема много напретка када је у питању објављивање података о узроцима несреће.

Извештај комисије за испитивање узрока пада хеликоптера послат је Вишем јавном тужилаштву у среду, али је за сада остао тајна за јавност. Нико га није ни коментарисао, чак ни председник Србије Томислав Николић, који је пре неколико дана инсистирао да само истина и изношење чињеница могу развејати сваки трачак сумње. Технички извештај који ради посебна комисија треба да буде завршен до 30. марта, али искуства са првим извештајем дају повода спекулације да би и он могао бити недоступан за јавност.

Након несреће у којој је Војска Србије остала без својих можда и најбољих пилота, а породице без својих најмилијих, ми не знамо много више од онога што смо знали прошле суботе, када је одржана конференција за новинаре војног врха земље, сазвана после пада хеликоптера.

Јавност је већ поставила многа питања, а одговора нема ни на најједноставнија. Попут оног, када ће налаз комисије бити познат јавности или објашњења какав је био ланац командовања, односно ко је и када издавао наређења. На та два питања „Политика” јуче није добила одговоре ни од начелника Генералштаба генерала Љубише Диковића, ни од министра одбране Братислава Гашића.

Начелника Генералштаба замолили смо, између осталог, да нам објасни због чега је јавност остала ускраћена за информације до којих је дошла комисија коју је формирао, и има ли министар одбране овлашћења да донесе одлуку о подизању хеликоптера, будући да је командант 204. ваздухопловне бригаде Војске Србије Предраг Бандић изјавио да је наређење донео управо на основу одлуке министра одбране.

Од министра Гашића желели смо да сазнамо да ли је тачно да је он донео одлуку да хеликоптер Војске Србије крене у акцију спасавања животно угрожене бебе, као и где је био 13. марта увече, будући да га је опозиција оптуживала да је на Аеродрому „Никола Тесла ” чекао са министром здравља Златибором Лончаром хеликоптер с бебом. Одговор на последње питање стигао је са друге стране, од премијера Александра Вучића. Он је јуче, директно се обраћајући присутним новинарима у Палати „Србија” рекао да је министар Гашић био у Крушевцу „у оно време када сте ви говорили да је чекао на аеродрому”, као и да је за Београд кренуо када је чуо да се изгубио хеликоптер којим је превожена беба стара пет дана.

Људи упућени у рад правосуђа тврде да је укључење Тужилаштва у случај пада хеликоптера само по себи нека врста индиције да је могуће да се разматра евентуална кривична одговорност и да је то можда разлог што су информације пресахле у моменту кад се очекивало да ће све да се обелодани.

Полемике око тога да ли је хеликоптер Ми-17 требало да слети на Аеродром „Никола Тесла” или негде другде, на пример, на војни аеродром у Батајници, који су војни пилоти боље познавали, и даље се појављују у јавности. За оваку искусну посаду са мајором авијације Омером Мехићем на челу било је потпуно свеједно на који ће аеродром слетети, јер они су слетали и ван аеродромске писте, напомиње за „Политику” потпуковник Милан Бабић, војни пилот у пензији од 2005. године.

Милан Бабић (Фото РТС)

– За ове летаче није био проблем да слете на Аеродром „Никола Тесла”. Сигуран сам и да је хеликоптер при полетању био исправан, па ниједна посада не би полетела у неисправној летелици. Али, не треба искључити могућност да је до квара дошло у току лета. Такође, не знамо да ли је посада била уморна – јер и умор може да буде један од узрока оваквих несрећа – напомиње Бабић.

Некадашњи војни пилот, који има више од 20 година летачког искуства на хеликоптерима, пре свега Ми-8, истиче да су у његово време имали дежурства од 12 часова која су обично почињала ујутру. Уколико је такав принцип и данас у војсци, могуће је да је посада већ била дежурна више часова и да је била – уморна.

– Лично сам познавао господина Мехића. Ако је тачан податак изнет у јавности да је два дана пре несреће на Батајници увежбавао слетање на Ми-17 у отежаним временским условима, то само показује да је обнављао своје знање и да је био спреман за овакво слетање – истиче Бабић.

Хеликоптер Ми-17, једна од две летелице овог типа колико их је до несреће поседовала Војска Србије, требало је да слети на Аеродром „Никола Тесла” помоћу такозваног ИЛС уређаја (Instrument Landing System), јер пилот због лоших временских услова није могао да види писту.

– Овакви уређаји постоје у хеликоптеру и на самом аеродрому и они омогућавају пилоту безбедан прилаз до момента када може да угледа писту, јер би на одређеној висини требало да је угледа. Уколико је, међутим, не види, креће у нови круг слетања. Судећи по ономе што до сада знамо о догађајима који су претходили несрећи, у овом случају пилот је покушавао два пута да слети, јер није видео писту – каже Бабић.

Лаици обично мисле да је хеликоптером лако управљати и да може слетети било где. Да може да се спусти на ограничени простор, потврђује и Бабић, додајући да су за то потребни и добри временски услови.

– Техника пилотирања на хеликоптеру мало је сложенија него на авиону, јер је летелица нестабилнија. Хеликоптер је ограничен брзином ветра, али у овом случају, колико се зна, ветра није било. Киша може да смета при лету и слетању, а нарочито слетање отежава магла која смањује видљивост на испод 1.000 метара хоризонталне видљивости – напомиње Бабић.

Од несреће је прошло осам дана, а наш саговорник истиче да то није довољно време да се прикупе сви детаљи узрока пада хеликоптера.

– У свим детаљима треба бити прецизан, можда је најмањи проблем очитати записе пилота, али је потребно набавити и радарске снимке, као и снимке контроле летења, доћи до евентуалних сведока и сакупити другу документацију, а онда све то саставити у један извештај – наводи Бабић.

По његовом мишљењу, старост хеликоптера, а помиње се да је срушени Ми-17 имао више од 20 година, не може бити пресудна за несрећу.

Води се евиденција о сваком делу на хеликоптеру, а сваки од њих има век трајања и после одређеног рока се замени, наводи Бабић.

Посао војног пилота је изузетно тежак, нарочито оног који лети на транспортном хеликоптеру какав је Ми-17. Осим непрекидне концентрације, праћења уређаја, али и визуелног проверавања летења, пилот носи велику одговорност због тога што превози и путнике. Ови људи који спасавају туђе животе, баш као и сви други, имају и личне проблеме. Ипак, по речима летача Милана Бабића, војни пилоти су научени да своје проблеме оставе код куће и да буду сконцентрисани на задатак.

– Човек је некад расположен, некад није, али познавајући господина Мехића сигуран сам да је он био концентрисан на лет – истиче Бабић.

Тајанствени сусрет Ми-17 и авиона изнад београдског аеродрома

Петар Војновић, уредник ваздухопловног портала „Танго сикс”, о тврдњама изнетим у емисији „Да, можда, не” РТС-а (улетање Мехића у облак и блиски сусрет у рејону аеродрома, хеликоптера Ми-17и авиона „Ер Србије”).

– Подаци да је пилот Мехић управљајући хеликоптером улетео у облак, иако то пилоти наших војних хеликоптера не раде, и да су се у рејону аеродрома релативно близу нашли његов Ми-17 и авион „Ер Србије” који је био у фази слетања, па одустао када је приметио хеликоптер у близини, занимљиви су детаљи, али не говоре о узроцима удеса до којег је дошло нешто касније. Тачно је да наши војни пилоти хеликоптера не лете кроз облаке, али су обучени да у случају наиласка на облак изађу из њега. На Аеродрому „Никола Тесла” постоји ред летења, одједном се појављује војни хеликоптер на спасилачком лету, пилоти авиона откривају другу летелицу у близини и одустају од слетања. Такве ствари се дешавају и у редовном путничком саобраћају, а камоли у оваквим ситуацијама. Техника је том приликом урадила оно због чега постоји, избегнут је блиски сусрет, да не кажем судар у ваздуху. Ми-17 је срећом имао транспондер, уређај који шаље сигнале и тиме обавештава друге о присуству ваздухоплова. У сваком случају, и ова два догађаја говоре о стресу којим је био изложен пилот војног хеликоптера, све са чињеницама да се ноћу, у тешким временским условима, лети у борби за спас новорођенчета – каже Војновић.

Потпуковник Милан Бабић, који је био један од саговорника у поменутој ТВ емисији, за „Политику” напомиње да хеликоптер Ми-8 и друге мање летелице нису предвиђене за лет кроз облаке, али да не зна да ли је то случај и са Ми-17, јер на њему није летео.

– Поменуте летелице не улазе у облак због навигације, али и могућег залеђивања, као и других неповољних метеоролошких појава – појашњава Бабић.

У допису упућеном недавно нашем листу надлежни са Аеродрома „Никола Тесла” напоменули су да није било отказивања полетања и слетања због временских услова у петак увече 13. марта, и да компанију „Ер Србија” треба питати у вези са преусмереним летовима те компаније са поменутог аеродрома те вечери. Обратили смо се и компанији „Ер Србија”, постављајући питања да ли су и који авиони преусмерени са београдског аеродрома на друге у региону због лоших временских услова те вечери и да ли је тачно да је један од авиона „Ер Србије”, видевши на уређају хеликоптер Ми-17 обуставио слетање. Одговоре до закључења овог издања нашег листа нисмо добили.

ИНТЕРВЈУ: ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ

Објавићу кад ми одобре

Председник Србије Томислав Николић потврдио је да је добио извештаје стручних комисија за испитивање узрока удеса војног хеликоптера Ми-17. У веома штурим, писаним одговорима „Политици”, председник републике није желео да открије детаље случаја велике трагедије.

Ви сте на састанку са министром одбране Гашићем и начелником Генералштаба Војске Србије генералом Диковићем, након несреће, од њих затражили комплетан извештај о паду хеликоптера у најбржем могућем року, како би се расветлиле све околности које су довеле до трагедије. Да ли сматрате, као главнокомандујући војске, да је тај рок већ истекао у среду?

Извештај је урађен на време.

На поменутом састанку са министром одбране и начелником Генералштаба, истакли сте да „једино истина и изношење чињеница могу развејати сваки трачак сумње и очувати кредибилитет институције од највећег поверења међу грађанима Србије”. Да ли то што осам дана после несреће, јавност ништа не зна о узроцима пада хеликоптера од званичника од којих сте сами тражили хитност у расветљавању детаља удеса, даје повода додатним сумњама у исправност доношења одлука надлежних у Министарству одбране и Војсци Србије које су претходиле несрећи?

Јавност ће сазнати ако то одобри надлежни правосудни орган.

Да ли, као врховни командант војске, сматрате да осам дана није довољно да се утврди бар ланац доношења одлука одговорних у Војсци Србије и Министарству одбране и да ли сматрате да сте, уколико сте добили извештај о паду хеликоптера, дужни да о свим детаљима најхитније обавестите грађане Србије?

Извештај је обухватио и ту врсту одговорности. Ја се понашам у складу са законом.

С обзиром на то да су првог дана после несреће, неки представници опозиције с „непристојном брзином” оптуживали званичнике да скривају детаље пада хеликоптера, сматрате ли да сада власти, „непристојном спорошћу” у изношењу детаља несреће и евентуалне одговорности у ланцу командовања и процедурама, само продубљују сумње да у овом случају надлежни нису поштовали законе?

Србија је уређена правна држава. Поступање у овом случају не зависи ни од власти, ни од опозиције и није у њиховим рукама, већ од правосудних органа.

Шабић: Не видим разлог за ускраћивање информација о трагедији

Иако је министар одбране Братислав Гашић недавно на ТВ Пинк изјавио да ће све званичне информације о паду хеликоптера у којој је живот изгубило седам особа, бити презентоване јавности, извештај комисије за испитивање ванредног догађаја, коју је основао генерал Љубиша Диковић дан после трагедије, за сада је за јавност – тајна.

Зна се да је извештај стигао у Више јавно тужилаштво: то је за „Политику” потврдила Татјана Секулић, портпарол ове институције, а у кратком саопштењу каже се да ће „тужилаштво анализирати и у међувремену прикупити и све друге податке у складу са законом о кривичном поступку, након чега ће бити донета одлука, о којој ће јавност бити правовремено обавештена”.

– Ја лично заиста не видим ниједан разлог за ускраћивање јавности било које информације у вези са овом трагедијом. Реч је о догађају који је с правом изазвао огромно интересовање јавности, интересовање које је више него очигледно потпуно легитимно. То је у осталом ваљда и био разлог због кога је и приликом формирања комисије речено да ће извештај о њеном раду бити доступан јавности чим комисија заврши рад – каже за наш лист Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.

Родољуб Шабић (Фото Танјуг)

Повереник је недавно реаговао на необјављивање извештаја комисије, истичући да се право јавности да зна истину не може правно ваљано ограничавати никаквим подзаконским актима.

– Рекао сам да је правно неодрживо позивање на „Упутство о класификовању, извештавању, евиденцији и анализи ванредних догађаја у Министарству одбране и Војсци Србије”, као на било какав основ за ограничавање права утврђених и уређених законом. Ограничавање права јавности може бити оправдано и правно могуће искључиво под условима утврђеним законом – напомиње Шабић.

Он истиче да постоји могућност да право јавности на информације буде ограничено. Међутим, то је могуће само под околностима и условима који су предвиђени законом, а они су концентрисани пре свега у члану 9. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Дакле, генерално, у било ком случају ограничавање права јавности, орган који то чини у обавези је да се позове на неки од законом предвиђених разлога, наводи повереник.

„Политици” јуче у Вишем јавном тужилаштву нису желели да дају одговор ни на једно питање у вези са трагедијом, на зид ћутања наишли смо и у Министарству одбране. Да ли је овакво понашање надлежних по закону?

– Захтев постављен с позивом на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, ниједан орган власти не би смео да игнорише. Дужан је или да одговори на њега или да га ако сматра да за то постоје оправдани и законом предвиђени разлози, одбије уз навођење законског разлога, образложење и поуку о праву на жалбу. Поука о праву на жалбу у највећем броју случајева води ка поверенику за информације. Изузетак су шест институција (Народна скупштина, председник републике, Уставни суд, влада, Републичко јавно тужилаштво, Врховни касациони суд), који су изузети из његове надлежности и у односу на које се заштита права остварује тужбом суду. Иначе, фактично игнорисање захтева за слободан приступ информацијама није само некоректан гест, већ и законом предвиђен кажњив прекршај – објашњава Родољуб Шабић.

Сваки лет доноси нову стрепњу и страх

Нема ту ниједног стручног израза или анализа, само искрени, увек присутни страх да ће у неком наредном задатку изгубити свог супруга.

Тако изгледа отворено писмо жене војног пилота објављено на ваздухопловном порталу „Tango six”. Писано је са типично женским мотивом, да олакша душу и на папиру се избори са емоцијама које су је опхрвале када је чула да су жене неких других војних пилота остале без супруга после пада хеликоптера Ми-17.

Уредници портала објаснили су да је због природе позива њеног супруга писмо анонимно, а да су се у разговору са њом и другим изворима уверили у истинитост њених тврдњи.

Много о положају ове професије данас говори податак да је ауторка писма своју породицу описала као типичну породицу у Србији: она годинама не може да нађе посао, за дете нема места у вртићу, имају кредит на 20 година за стан у који су морали да уложе додатна средства, јер инвеститор није имао новац за завршетак градње. Али, како каже, мисли да немају права да се жале, јер је то судбина многих породица.

Позив њеног супруга, међутим, далеко је од типичног радног места у Србији. „Управљање авионом или хеликоптером захтева потпуну посвећеност и небројено пута сам чула: Не могу сада да размишљам о том проблему, имам сутра лет, морам да се припремим”, пише супруга војног пилота.

Поносна је на свог супруга, али све чешће пожели да обавља неки други, безбеднији посао, јер „сваки његов лет доноси нову стрепњу и страх”. Временом је, открива ауторка писма, престала да пита супруга да ли тај дан има лет. Често се, наводи даље, дешава да се летови због квара отказују или да је летелица због тога морала да слети.

Не знам када ће некоме пасти на памет да се слика за новине или ће одлучити да би тог дана могао постати ’херој’, па ће наредити мом мужу да лети у небезбедним условима или на неисправној летилици. Шта после тога?”, пита се она. И одговара да никоме после тога није потребна новчана помоћ – „породице желе да се њиховим синовима, мужевима, очевима, обезбеде сигурни услови да часно обављају ово, по много чему, елитно занимање”. Открива нам и да су војни пилоти онакви каквим их замишљамо, „храбри, способни, одважни”, али и да има оних других, са супротним особинама, „а неки су чак на руководећим местима”.

На крају наводи да би волела да је будући догађаји демантују у тренутном уверењу да се ни после ове стравичне трагедије ништа неће променити: „Волела бих да пилоти могу потпуно посвећено обављати занимање које воле. Волела бих да се њихов рад и преданост више цене. Волела бих да породице не страхују за њихове животе.”

Извор: Политика