Бујошевић и РТС

Избор Драгана Бујошевића за директора РТС доказује две ствари: да је то димна завеса илити употреба маневарске муниције у озбиљном рату у којем политика покушава да докаже да у Србији влада демократија, или да премијер Вучић губи контролу над важним догађањима у земљи? Оба решења су лоша за Србију.

Зашто верујем да је избор Бујошевића озбиљан промашај и због чега сам убеђен да је његов избор резултат очаја надлежног бирачког органа, који је тражио најмање лоше решење што је равно игри „ћораве кутије“ с подлом политичком намером? Бујошевић је, без сумње, добар новинар. Многи ће га оптужити за извесне политичке „жуте“ и ЛДП склоности, што није његов главни грех. Не замерам му ни млохаве ТВ емисије Није српски ћутати и Став Србије. Такав је карактер, његовој природи пристаје она грађанска питомост срочена у фрази: „Он је добар момак из комшилука, многе таште би се ородиле с њим“. Давно!

То је заправо почетак приче о Бујошевићевом погрешном запослењу. Најпре, РТС је ТВ кућа која се, без обзира на бројне критике, кадровски и професионално издваја из општег сивила менталног и свеопштег загађења, који су у међувремену проглашени за нову друштвену вредност. Истовремено, РТС је у говнима до гуше, у финансијском колапсу, с вишком од скоро две хиљаде људи и под ударом комерцијалног ТВ смећа и популистичке политике, хоће да јој отму право на поделу маркетиншког колача.

Бујошевићев проблем није само у томе што седа у фотељу последњег великог српског новинара. На његову и нашу жалост, та прича је много сложенија, надраста нас овакве какви смо. Тај проблем почива на Тијанићевом уверењу записаном пре десетак година: „Нема никакве реформе, нема цивилизације и нема Европе у овој земљи без реформе медија. Она подразумева немогуће ствари, као што су разбијање племенских оквира читатељства и окупљање грађана око новина као метафора националних стубова“.

Где су те „новине“, медији, има ли их, како их створити – упркос овој и свим другим властима које су столовале икад у Србији и све неписменијој нацији? Оне су насушна потреба Србије, тим пре што се Србија приближава тачки лома, избори су вероватно у септембру с новом странком Томислава Николића, а до тада ЕУ и САД очекује да се расплете прича о Косову, којој ће насилно та наказна држава бити сусјед, а ми ћемо на то пристати…

Не видим другу могућност осим да улогу „медија као националног стуба“ преузме РТС, који би иницирао мериторну расправу и постизање друштвеног косензуса у вези са овим питањима: Због чега се укупна државна и опозициона политика претворила у свакодневну предизборну кампању, зашто влада све мање прича о економији, а све више о политици, зашто и богати не деле терет рецесије, због чега само пензионери и запослени, хоће ли влада продати последњи „породични накит“ у виду Телекома, ЕПС, ПКБ, пољопривредно земљиште, без ваљане друштвене дебате, рачунајући оправдану Вучићеву критику својих претходника да су „продали све што је у земљи вредело и то им је била политика?“

СНС и премијер Вучић јесу добили мандат од бирача да воде земљу. Тај мандат имали су Милошевић, Шешељ, Ђинђић, Тадић, па где смо сад. Да ли ће РТС и остали медији приволети власт да све важне одлуке одмере с бирачима и опозицијом? Размишља ли о томе Бујошевић?

Уколико то српска политичка елита не уради, страх ме да идемо равно у нови хаос.