Дејан Јовић о хрватском култу Туђмана

Немам веру у политичаре, јер они у Хрватској папагајски понављају митове и фразе, а разлике међу њима су као између „кока коле“ и „кока коле лајт“, каже за „Политику“ Дејан Јовић, професор загребачког Факултета политичких наука.

Зато саветник бившег председника Хрватске Иве Јосиповића укидање ћирилице у Вуковару види као одраз одсуства слободе да се заступа другачији поглед осим званичног. Али, како додаје, ни у Србији се понекад не види да није цела Хрватска ХДЗ, а још мање екстремно националистичка. Јовић, који је и сада члан Већа српске националне мањине Града Загреба, сматра да политичари из Хрватске и Србије неће суштински допринети побољшању  регионалних односа, јер они углавном репродукују националне митове. До напретка у односима две државе може доћи само афирмацијом слободе оних појединаца који су спремни да искажу другачије ставове осим званичног дискурса.

Да ли ће после свега што се десило ћириличне табле икада бити враћене у Вуковару?

То није само питање језика, већ целине хрватско-српских односа, као што каже Милорад Пуповац. Иако је Вуковар и у Хрватској по много чему специфичан случај и симбол, мада се ретко спомиње да су у њему за време рата страдали и Срби и Хрвати, тамо је на делу оно што називам „баналним тоталитаризмом“, кад се не опажа да у нашим земљама постоје и они који можда друкчије гледају на историју, симболе и политичке ставове који нам се чине саморазумљивим. У хрватском службеном, државном дискурсу, као и у српском, нема те заступљености различитих становишта. Чак и код либерала у Хрватској постоји снажна оријентација ка националном миту и доминантној интерпретацији прошлости обликованој у ХДЗ-у.

С друге стране, мислим да се у Србији баш због тога понекад не види да Хрватска није у целости ХДЗ, а још мање екстремистичко-националистичка, јер изван политичке сцене постоје многи који заступају алтернативне дискурсе попут НВО „Документа“, многих медија и портала, али и новинара као што су Борис Дежуловић, Борис Павелић, Виктор Иванчић, Маринко Чулић… Најзад, многи грађани одбацују националистички екстремизам, који можда и зато постаје још агресивнији. Насиље је усмерено према таблама и Србима, али само у првом моменту – дугорочно, оно је усмерено према свима.

Актуелна друштвена клима у Хрватској као да је налик оној из ратног времена деведесетих?

У Хрватској има оних који сматрају да је рат деведесетих алфа и омега хрватског националног идентитета. Они не дозвољавају да се тај рат заврши јер на њему граде своје махом конзервативне политике које морају да имају непријатеља не би ли хомогенизовале властито становништво. Такви нису маргинални, мада нису ни доминантни. Хрватски национализам је био победник тог рата: остварио је државну сувереност и етничку хомогенизацију а није осетио никакве санкције, па је фактички награђен. Тај национализам истовремено уверљиво тврди да је Хрватска била и жртва у том рату. Изградња мита на идеји победника и жртве је добитна комбинација, коју Срби знају из времена после Првог светског рата, а Хрвати након овог из деведесетих.

Да ли је у тим околностима српска мањина у Хрватској монета за поткусуривање политичких потреба хрватских странака?

Мислим да након уласка у ЕУ и левица и десница у Хрватској осећају да више не морају никоме да чине неке специјалне уступке. Мој је став иначе да чланство у ЕУ повећава суверенитет сваке државе и ХДЗ је хтео улазак да би могао да ради оно што нису могли раније због Хашког суда, присуства УН деведесетих година и притисака ЕУ пре пријема. Насупрот њима, постоје снаге у друштву које сматрају да Хрватска сад сама треба да покаже да може да се развије у плуралистичко а не тоталитаристичко друштво. У том контексту српска мањина је индикатор нивоа слободе у Хрватској, посебно зато што су Срби за националисте први на удару, али с друге стране има много Хрвата антинационалиста који сарађују са етничким Србима на ширењу простора слободе. Пример су „Новости“, лист који издаје Српско народно веће, али у њему пишу и уређују га људи заинтересовани за слободу у Хрватској, без обзира на националност.

Како објаснити млаке реакције Брисела на укидање ћирилице у Вуковару?

Чини ми се да ЕУ шаље сигнал да не жели компликације тамо где не мора. Тако ни за време приступања Хрватске никад није озбиљно поставила питање повратка избеглица. Јер, ако се избеглице врате, створиће се мултиетничко друштво које ће бити компликованије од моноетничког. Заправо, жалосно је видети да ЕУ сматра БиХ и Македонију, две земље које су најразноликије по етничком саставу, најпроблематичнијим државама Балкана.

Ко онда може допринети побољшању регионалних односа?

Нажалост, чак ни службена, партијска левица у Хрватској не може да искорачи из култа Фрање Туђмана и предлаже да се по њему назове аеродром у Загребу. Истовремено, у Хрватској има много људи чије мишљење у политичком смислу нико не заступа, попут оних 58 одсто гласача који нису изашли на референдум о приступању ЕУ, а тако исто и многих антинационалиста који су политички незаступљени. Зато је потребно да грађани имају право на своју интерпретацију прошлости, садашњости и будућности. У томе је огромна одговорност слободних појединаца који би и у Хрватској и у Србији нашли равнотежу између политике сећања и политике заборава.

Да ли је то могуће?

Требало би напустити идеју заједничке српско-хрватске интерпретације прошлости и по цену ризика допустити слободу дискусије. Онда ћемо будућим генерацијама моћи да кажемо: имаш пет интерпретација дешавања из деведесетих, читај и закључи сам. Таква слобода једина је претпоставка да се и односи Србије и Хрватске побољшају.

Извор: Политика