dzulijan-harstonРазмишљао сам ове седмице о градоначелнику Вуковара који пева усташке песме и о разним изјавама политичара у Босни, Хрватској и Приштини који су навели шефа српске дипломатије да каже да на Балкану изгледа поново оживљавају национализам и деструктивно деловање. Толико се прича о помирењу, али не престаје да ме запањује чињеница да људи у другим деловима бивше Југославији могу да причају и раде оно што би, да је речено или учињено у Србији, вероватно навело госпођу Меркел да запрети прстом… да не помињем лицемерни јавни излив беса амбасадорског кора. Кад сам код амбасадора, сазнајем да је Метју Рајкрофт, много поштовани британски амбасадор у Њујорку, био у Форин офису у Лондону у Одељењу за Балкан у време Сребренице, а касније амбасадор у Босни, па је можда непрежаљена резолуција Велике Британије била његова иницијатива. Није корисно, Метју.

Ипак, лако је новој генерацији страних посматрача да буду неупућени у пакао који је толиким људима на Балкану донео рат. Неупућени или немарни и некритични?

Нашао сам још једно писмо које сам 1995. написао сину. Оно осликава део патњи којима сам био сведок на почетку мог балканског путовања, оног које ме је довело до тога да 2015. живим у Старом граду, у Београду:

Најдражи сине,

Тешко ми је да опишем овдашње догађаје и призоре а да не делујем блесаво емотивно или као неко ко ужива у туђој несрећи. Ни једно ни друго ми није намера. Трудим се да бележим утиске, јер никада нисам био изложен таквим крајностима људске патње и тако живим контрастима. Прошле недеље сам у три дана видео две веома различите врсте пакла. Пакао је пут на планини Игман у веома кишовитој ноћи, без месечине. Пакао је бити једна од 23.000 избеглица. Муслимани који одбијају фундаментализам у Сарајеву доживели су да их поистовећују са Србима, и сада су дуж осам километара пута, боре се за живот док их хрватска артиљерија гранатира, у блату и беди, углавном заборављени од света.

Знао сам да ћу морати да идем у Сарајево врло рано и нисам се томе радовао. То је врло застрашујуће место за боравак, а може бити страшан и пут до тамо! Путовање почиње једноставно – хеликоптерска вожња, неколико пића са француским војницима и безбедносни брифинг. А онда избор између француског оклопног транспортера или оклопног „ландровера“. Изабрао сам „ландровер“ јер ми је оклопни транспортер клаустрофобичан, а „ландровер“ има нешто утешно британско! С плавим шлемом и плавом панцир јакном, с беџом са нултом крвном групом и прилично усиљеним осмехом, путовање почиње.

Узани игмански пут води преко планина иза Сарајева а некада је био веза са олимпијским скијалиштима и хотелима. Готово целим путем су провалије од 100 и више метара с једне или друге стране. Те ноћи је лило као из кабла. Због буке било је немогуће разговарати. Цвокотао сам у тишини, мало се молио, и питао се, не први пут у животу, колико храброст дугује неуништивом духу, а колико недостатку маште; како год, било је много храбрости на овој планини. Сваког дана и сваке ноћи показивали су је млади мушкарци и жене разних националности, цивили и војници, ангажовани на наизглед контрадикторном задатку да нахране становнике Сарајева и обезбеде потрепштине за мултинационалне снаге за брза реаговања.

Док смо по стоти пут застајали због камиона у блату, возач нам се први пут обратио: „Главе доле следећих 800 метара, господо, пут покривају српске пушке.“ Било је то веома дугих десет минута.

Муке у Сарајеву су представљале олакшање после застрашујућег путовања до тамо. (У веома сличној ноћи су чланови Холбруковог преговарачког тима погинули када је њихов транспортер пао у клисуру.) Камперски кревет, без воде и без струје – то је редовно стање. Имао сам среће. Један официр је био на допусту, што је значило кревет у заједничком контејнеру уз све предности генератора, као и релативну безбедност места на паркингу иза масивне бетонске зграде поште.

Три дана касније, путовање на север Хрватске, недалеко од Босне и Бихаћа и претње босанског Петог корпуса. Пријатан дан касног лета кроз градиће и села неупамтљивих имена и лица смркнутих људи. То што сам већ неколико недеља био упознат с проблемом није ме нимало припремило за реалност 23.000 људи који се дуж пута буде, спавају, живе, умиру. Као у француском филма о средњем веку. Дрвена колица, мала деца, прљава лица без искре невиног оптимизма, хрпе личних ствари у јадним, влажним гомилама очаја, смркнути мушкарци, окарактерисани као издајници, војници Фикрета Абдића, и храбре издржљиве жене, ништа мање очајне али достојанствене.

У региону пуном противречности и нетолеранције ови људи су можда више проклети него сви други. Искористио их је и издао човек који сада у Загребу живи удобно и који је за већину њих био скоро као божанство. Постали су 23.000 губитника у игри без правила и без победника…

Бивши помоћник генералног секретара УН


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Делићи већег пакла

* Обавезна поља