Демократија десног сектора

Батаљон „Азов“: Ослободиоци Украјине под командом Владе или озлоглашени неонацисти – питање је које у наслову о злогласној украјинској војној формацији поставља београдски „антифашистички“ и „демократски“ дневник Данас. Већ само постављање ове лажне дилеме много тога говори. Не о батаљону „Азов“, не толико ни о украјинским властима, него највише о самом листу Данас који надљудске напоре улаже у рехабилитацију ове нескривено злочиначке и неонацистичке формације.

„Ослободиоцима“, што Данас сада види у „Азову“, су многи, пре свега у Лавову и Загребу, сматрали и оне у којима своје извориште виде и „храбри“ борци „Азова“ и то показују без икаквог стида и срама. „Вођство батаљона „Азов“ се временом променило, те су старе, екстремистичке вође азовских добровољаца нестале и батаљон је постао део Националне гарде Украјине, под формалним надзором и командом владе. Украјина се обрачунавала са неонацистима последњих година и од тада нема националистичких партија у парламенту“, пише Данас покушавајући да нас увери да је „све у реду“. Чињенице, пак, говоре супротно. Није власт инфилтрирала и растурила „Азов“, него је „Азов“ инфилтрирао и преузео украјинске оружане снаге. Само један пример: Дмитро Јарош, оснивач ноторног Десног сектора и први командант Украјинског добровољачког корпуса (у оквиру којег је формиран и батаљон „Азов“), је после посланичке каријере 2. новембра 2021. постављен за саветника начелника Генералштаба украјинских оружаних снага. Толико о томе.

Али није Зеленски, или његов претходник Порошенко само „Азов“. Домаћи аутошовинисти диве се до изнемоглости њиховој „демократичности“ стављајући је у контраст са „ауторитарним“ карактером руског „кољача“ Владимира Путина, али и председника Србије Александра Вучића. Опште је познат талас политичког насиља који је Украјину захватио после мајданског државног удара. Политички противници су бацани кроз прозор и убијани и прогоњени на разне друге начине. Кулминација прогона је достигнута током оног чувеног спаљивања људи у Дому синдиката у Одеси 2. маја 2014. када се око 2.000 неонациста и хулигана обрушило на око 300 проруских демонстраната. Да ли треба истаћи да због овог злочина нико није ни процесуиран, а камоли осуђен?

Зеленски је изабран на демократским изборима, кажу. Питање је да ли би волели да такву „демократију“ осете и на својој кожи. Истина је да у Украјини никада на власт демократским путем није дошла ниједна екстремно прозападна влада, или председник. Оба пута (и 2004, и 2014) то је било путем обојене револуције или државног удара, како вам је драже да то назовете. Успех првог удара није дуго трајао – само један мандат, пошто је Виктора Јушченка првом приликом с председничке функције на изборима сменио 2014. свргнути председник Виктор Јанукович. Сада владавина прозападних „демократа“ траје нешто дуже, јер су научили лекцију из претходног фијаска, па су најјачу партију у земљи до државног удара, Партију региона, прогнали из политичког живота. То је она „лустрација“ за коју се данас залажу многи прозападни политичари у Србији попут Ненада Чанка, или Вука Јеремића.

Марш пронацистичког десног сектора у Украјини – Фото: ИТАР-ТАСС/Максим Никитин

Какав је „демократски капацитет“ Украјине био пре руске интервенције описаћемо на једном речитом примеру и то не помоћу неког „медија под контролом руске владе“, него америчког Тајма. Под насловом „Неиспричана прича украјинске кризе“, новинар овог листа пише о случају водећег проруског украјинског политичара и главне опозиционе фигуре Виктора Медведчука који је проглашен за „издајника“, стављен у кућни притвор уз конфискацију телевизија чији је власник био. Медведчук има јако блиске односе с Путином, који му је 2004. крстио и ћерку. „Водећи глас руских интереса у Украјини, Медведчукова партија је највећа опозициона снага у парламенту с милионима присталица. Током последњих годину дана, партија је под нападом. Медведчук је оптужен за издају и стављен у кућни притвор у Кијеву. Прошлог месеца, САД су њега и његове сараднике оптужиле за заверу државног удара уз помоћ руске војске“, навео је новинар Тајма Сајмон Шустер.

„Прошлог фебруара, убрзо по Бајденовој инаугурацији, амерички савезници у Кијеву су одлучили да се обрачунају са Медведчуком. Влада је почела с одузимањем његових телевизија („) Америчка амбасада у Кијеву је то поздравила. Две недеље касније, 19. фебруара, Украјина је објавила да је запленила имовину Медведчукове породице. Међу најважнијим добрима је нафтовод којим се руска нафта пребацује у Европу“, додао је Шустер. И тако даље, његов текст о Медведчуку и голготи кроз коју је пролазио (у прошлом времену, пошто је овај човек 28. фебруара 2022, четири дана од почетка руске операције, нестао из свог дома у Кијеву и његова судбина је до данас непозната).

Сад замислите како би то било када би сви они у Србији који тврде да је Косово и Метохија независно, да Републику Српску треба укинути јер је „геноцидна творевина“ и остало били проглашени за „издајнике“. Када би њихова и имовина њихових породица била конфискована. Када би телевизије за које власт сматра да шире у држави непријатељску пропаганду биле одузете њиховим власницима или угашене“. Шта би онда ти исти људи рекли? И ту није питање само борбе против руске „куге“, „кољача“ Путина и „његових“ олигарха. Не конфискује се сада само њихова имовина на Западу. Пре тога, се почело са конфисковањем имовине и других политичких противника, побуњених канадских камионџија и њихових породица, на пример. То је демократија какву нам желе наши прозападни аутошовинисти. Да ли је желите и ви?

Извор: Вечерње Новости