Хвала, не учествујем(о)

Реагујући на мој текст („Наши ангажовани аналитичари”, 30. јун), јавила су се двојица – један бивши уредник три пропала магазина и једних пропалих дневних новина, и један Радун. На њихове „аргументе”, за које траже да их неко узме озбиљно, не бих реаговао да текстови не укључују неколико веома опасних претњи упућених и мом научном сталежу и кући у којој радим двадесет година. Кренимо редом.

Цвијановић спинује и кад тумачи мој текст („Хвала, учествујем”, 7. јул), oн добро зна да не мислим да сам „једини”. Слободан Јанковић, Јован Чавошки, Стеван Гајић, Александар Раковић, Милан Игрутиновић, Александар Гајић, Душан Достанић, да поменем само неке од млађих, вредни су, квалитетни, морални, образовани коментатори који веома доприносе квалитету јавне расправе и разумевању глобалних и унутрашњих процеса. За поменуте сам, као и за себе, сигуран да нам аргументи не зависе од тога ко нас од наручилаца плаћа, већ од знања, рада, морала и одговорности према држави. Уосталом, мала је ово земља, и то јавност веома добро зна, баш као и ова два весељака.

Стога не бива оно што Радун хоће („Подобни или неподобни или чији си ти мали”, 12. јул), да се сви изједначимо и да се сви оборимо у блато „плаћених центара моћи”. Отуд је мој текст и хтео да се раздвоји оно што раде, с једне стране, политичари, с друге плаћеници, који спинују и систематски загађују јавну сферу, од онога што раде поштени и објективни коментатори. Тамо где нема поделе на добро и лоше, на рад и нерад, на морал и неморал, где нема хијерархије вредности имате општу каљугу.

Е, сви ови поменути људи су не случајно научници и то пре свега институтски радници. Дакле припадамо слоју научника које још увек плаћа држава за научна истраживања и стога имамо повлашћени положај независности коју нам гарантују Устав и закони ове државе. (Некад су такав положај имали и новинари…) Наравно, да бисмо дотле дошли, морали смо да докторирамо, научимо неколико језика, објавимо неке књиге. Што је прилично тешко. Лакше је ући у политику или још боље постати „политички аналитичар”. Питајте, међутим, Цвију и Радуна од чега они живе, где су запослени, којим су радом, квалитетима и успесима дошли у позиције које имају?

Цвија и Радун не разликују државу од партијске политике. Каже Цвија да ја „учествујем” тиме што сам постављен за директора, а несрећни Радун још експлицитније прети да, тиме што сам постављен за директора, ваљда преузимам обавезу да не смем да критикујем Вучића?! Ову нечувену глупост може да изговори само „политички аналитичар”, који не зна да постоји живот и ван политике и ван служења.

Дакле Институт за европске студије државни је институт, кућа у којој радим двадесет година, читав свој радни век, и у којој сам прошао све научне степене до овог последњег. Ова кућа, која постоји више од пола века, баштини значајну традицију, а и данас има веома вредне научне резултате. Но због похлепе једног министра, који је хтео да набаци посао брату, због једног бившег државног секретара, који није радио свој посао, и због планова једне групе генија из администрације, који су хтели да укину Институт за европске студије, кућа се, упркос добрим резултатима, нашла на удару и запрећено јој је укидањем. На предлог колега из куће и уз подршку актуелног управног одбора, након јавног конкурса, преузео сам место директора пре свега да бих се заједно с њима изборио за очување куће у којој радимо.

Ова кућа и њени запослени, осим основних истраживања, сарађују са бар десетак министарстава, агенција и управа, помажући у креирању законских предлога, политика у одређеним областима и другим пословима који су од националног интереса. Но у исто време, наше трибине, скупови и сви ми појединачно у јавним наступима задржавамо право да објективно и критички анализирамо и домаћу политику и носиоце власти. То нам је Уставом и законом гарантовано право, па и обавеза, јер друштвене науке томе и служе. Дакле, и људи из куће и ја лично, наставићемо да критички посматрамо рад свих носилаца јавних и државних функција. То што сам директор државног научног института, мучени Радуне, не значи да морам да прекинем да критикујем премијера?! То ми је, друже, посао. Наиме, ако он, за разлику од вас двојице, то не разуме, онда смо у проблему и он и ми. Наука и овако има довољно проблема у Србији…

Да завршимо с „паткицом”. Трибина ИЕС је једно од ретких места у Србији где се континуирано научно бавимо проблемима обојених револуција, преврата итд. Стога ја сасвим засновано могу да напишем да је паткица Соросова или Рокфелерова, да објасним да је то укупан део америчке стратегије припреме председничких избора, која подразумева или резање Вучићеве моћи или његову смену, а да, у исто време, останем неутралан у партијском сукобу између ове две стране. Све власти у Србији после 2000. године, зна то Цвија добро, дошле су уз америчку подршку, после неког времена с њима су почели да улазе у сукоб, а онда би западњаци почели да припремају нове фаворите.

Пошто знам те механизме, и знам све актере укључене у процес и велики број људи у овој земљи, желим да останем ван тога што је политика данас. Хоћу да поштено радим свој посао, да градим и чувам институције, да служим својој држави и да останем ван партијско-тајкунско-фондацијских игара и токова.

Да, друже Цвијо, мој став је „Хвала, не учествујем!”, и као што знаш, он је још увек могућ.

Аутор је директор Института за европске студије

Извор: Политика