Идеологија се странкама не исплати

Да ли је у Србији нестала идеологија на политичкој сцени? „Није само у Србији, идеолошке разлике стављене су у страну и у свету”, каже Дејан Вук Станковић, политички аналитичар. После избора 2012. године неки аналитичари су говорили да нема правих програмских политика, већ да се само у различита маркетиншка паковања убацују програми који су практично исти.

Да ли је то крај партија с јаком идеологијом од које се не одступа, чак ни по цену да се изгуби власт? Или је планетарна криза довела до промене политике и стављања на дневни ред најзначајнијих а не локалних питања?

Станковић сматра да се све свело на борбу имиџа лидера и да је светски тренд, после пропасти идеологија, од којих је једна социјализам, да тешко може да се верује у било шта.

„У Србији се одомаћио концепт да свака странка може са сваком, а нема ни јасног идеолошког система. На власти су левичарска и десничарска странка – Српска напредна странка као умерено десна, и Социјалистичка партија Србије као левичарска. Постоји идејна криза на политичком плану и зато на тржишту нема нових идеја и лако се мењају политичка становишта. Има свега по мало, док идеологија подразумева чврсто залагање за одређену ствар.”

Станковић закључује да се идеологија политички и не исплати.

„То се види на примерима Демократске странке Србије и Либерално-демократске партије, које су имале своју идеологију и нису прешле цензус на последњим изборима. И зато се бежи од идеологије.”

Да се још од шездесетих година двадесетог века појављују тенденције смањивања идеолошких разлика између партија и усмеравање партија ка такозваном средњем бирачу, пише Зоран Стојиљковић у књизи „(Не)демократско редизајнирање политичких партија у Србији”.

„Оваква пракса најочигледнија је у раду великих партија (на пример немачке ЦДУ-ЦСУ и СПД) које покушавају да заузму политички центар долазећи са левице или деснице, док се мање партије и даље труде да понуде програмски препознатљиву политику. Наравно, предуслов деидеологизације је висок степен економског развоја и решавање основних друштвених питања, што у Србији није случај. Ипак, суженост политичког простора, притиснутог између домаћег отпора променама и жеља међународних актера, доводи до сличног исхода и сличности политика централних странака”, каже Стојиљковић.

Али, он каже да програмских разлика ипак има. Милан Николић, социолог, каже да код нас партије нису ни идеолошки ни програмски профилисане.

„Наше партије препознају се по лидерима. У земљама у транзицији то слабо профилисање их кошта. Али, има и профилисаних партија и то су обично ултрадесне, које се залажу за православље или Русију, али оне добијају око десет одсто гласова. Све друго је популистичко залагање за Европску унију, нова радна места, реформе… Те партије су углавном на центру и лево од центра. По неким истраживањима, чак шездесет до деведесет одсто људи оријентисани су социјалдемократски, али наши политичари бежећи од комунистичке прошлости – иду удесно, јер се плаше да узму позицију лево од центра. Јер, како ће њихови партнери, од ММФ-а до Светске банке, реаговати на левичарење. Наши политичари беже и у нејасно јер тако нико неће моћи да их држи за реч.”

Владимир Вулетић, социолог, каже да идеологија за различите људе значи различит поглед на свет и да они који су сиромашни и они који су у бољој позицији, имају различите погледе на свет. Свака идеологија је некој од ове две категорије људи разумнија.

„Све партије су прилагодиле своју идеологију бољестојећим грађанима. Нико се не залаже за раднике, али њих код нас практично више и нема. Сви говоре о вишим друштвеним класама јер је то доминантна неолиберална идеологија.”

Вулетић објашњава да сада сви мисле да много шта треба мењати због тешке економске ситуације.

„Али, и то је идеологија која одговара боље ситуираном делу становништва. Раније смо имали социјалистичке партије и оне су се залагале за интерес сиромашнијег, радничког слоја становништва. Доласком глобализације послови радника из многих земаља су измештени и на друге континенте, па се домаће партије не обраћају радницима и сиромашнима већ бољестојећем сталежу. Сада би било нереално да се нека странка обраћа радницима, чак и код нас.”

Извор: Политика