dzulijan-harston.pngБританска застава је прошле седмице поново подигнута у башти британске амбасаде у Техерану, четири године после упада демонстраната. Већина Иранаца се не радује. Британске компаније остаће иза европских конкурената у трци за пројектима у нафтној индустрији вредним 185 милијарди долара. Иран је суштински изгубио поверење у Британију. Неке историјске неправде су и даље живе.

Уз Винстона Черчила као лобисту, Британија је од 1913. до 1945. преузела контролу над већином персијских резерви нафте а „Бритиш петролеум” је на основу тога постао једна од водећих нафтних компанија у свету. Међутим, ирански парламент је 1951. изгласао национализацију нафтне индустрије и изабрао за премијера главног заговорника те идеје, доктора Мосадека. Он је већ био кренуо Титовим путем несврставања. Британија је на то одговорила претњама и санкцијама. Склон сузама и испадима, Мосадек је свеједно одолео притиску.

На низу састанака током 1952, британска обавештајна служба је запрепастила америчке колеге планом да се заједничком операцијом реше Мосадека и врате шаха. После успешне, мада помало траљаво изведене операције, шах Мохамед Реза Пахлави је постављен на Паунов престо.

Он је покренуо низ економских, социјалних и политичких реформи с прокламованом намером да претвори Иран у светску силу и модернизује га. То је подразумевало национализацију и давање права гласа женама. Секуларни муслиман, шах је постепено губио подршку шиитског свештенства, радничке класе, трговаца. Проблеми с корупцијом у коју су били уплетени његова породица и владајуће елите постали су ендемски. Забранио је комунистичку партију Тудех, а политичко неслагање је генерално сузбијала брутална обавештајна агенција Савак. Иран је 1978. имао чак 2.200 политичких затвореника. До 1979, политички немири су прерасли у револуцију и шах је у јануару напустио Иран. САД и Британија су изгубиле сав утицај у Ирану на дуже од тридесет година.

Да ли је требало да научимо да живимо с Мосадеком и дозволимо да политика иде својим током у Ирану? Одговор готово сигурно гласи – да.

Америчка шифра за ово свргавање демократски изабране владе је била „Ајакс”. До рата у Вијетнаму, имена операције су биле тајна све док се не заврше. Почевши од првог Заливског рата (операције „Пустињски штит” и „Пустињска олуја”), нису биле само јавне, већ и смишљане како би могле ефектно да се користе у односима с јавношћу. Операција „Трајна слобода” звучи привлачније него операција „Убиј терористе”, а називање рата у Ираку операција „Ирачка слобода” донело јој је већу подршку него што би икада добила операција „Макни ирачку владу”. „Милосрдни анђео” много слађе звучи него операција „Бомбардуј Србе док се Милошевић не преда, без обзира на то да ли га народ подржава или не”. Еуфемизми данас владају ратном семантиком.

Рат у Заливу нам је дао „паметне бомбе”, бомбардовање прецизно као „хируршки захват” и „колатералну штету”.

Ако желите да људи не воле неку владу, демократску или не, називате је режимом…. а то води ка промени режима.

После 11. септембра, операција у Либији је била трећа америчка војна интервенција, уз Авганистан и Ирак, чији је отворени циљ био промена режима. Сједињене Државе су играле улогу и у четвртом случају, уклањању председника Хаитија Жан-Бертрана Аристида, човека кога су поставили 2004.

Промена режима у већини случајева није била успешна а разлози су једноставни. Она производи насиље јер они који се мешају желе да поставе своје људе, али често мало знају о политици изабране земље. Друго, промена режима у начелу не успева да унапреди демократију јер се обично постављају поводљиве аутократе у државама које немају потребне предуслове за демократију.

cia-ned

САД су неприкосновени лидер у бизнису промене режима. Мексико, Доминиканска Република, Никарагва, Хондурас, Хаити и Гренада, преуређење Немачке и Јапана (успело, јер је било плана и новца), Куба (Кенеди је много пута покушао да се отараси Кастра), Јужни Вијетнам, а било је покушаја да се збаци Сукарно у Индонезији и Патрис Лумумба у Конгу. Можда је највише за осуду наређење Ричарда Никсона да ЦИА „спречи демократски изабраног Салвадора Аљендеа да дође на власт или да га збаци” а САД су играле епизодну улогу у пучу у којем је убијен.

САД нису наравно једини осумњичени. Совјетски Савез је постављао комунистичке владе у источној Европи после Другог светског рата и редовно се мешао да на власти задржи пријатељске вође. Нацистичка Немачка је свгрнула више владара у западној Европи и на Балкану у Другом светском рату. Француска и Британија су интервенисале у бројним приликама у својим бившим афричким колонијама да склоне непријатељске лидере.

Супротно надама оних који се мешају, промена режима са стране не доприноси стабилности. Према истраживању часописа „Бостон ривју”, у више од 40 одсто држава у којима се таква промена десила, грађански рат се догодио у наредних десет година. Вође које долазе на власт на овакав начин домаћи противници свргну у веома великом проценту случајева. Шездесет пет процената буде свргнуто насилно, углавном пет година од доласка на власт, а скоро сви у року од десет година.

Нема сумње да су људи попут Садама Хусеина и Муамера Гадафија донели неизрециву беду свом народу. Поправка штете је, међутим, далеко сложенија од њиховог скидања с власти. Либија је данас трагично сведочанство да је тако.

Новија историја нас учи да је промену режима углавном најбоље препустити домаћим снагама, као у Србији 2000.

Лекција, нема сумње, није научена. Појавио се нови дечко у суседству – Европска унија.

ЕУ је све одважнија у снажном притиску да се „неприхватљиви” европски лидери, као што су Берлускони, Папандреу, Јанукович, Варуфакис и Ципрас склоне и замене покорнијим политичарима.

Која ли је следећа несрећна влада коју ће изабрати?

Аутор је бивши помоћник генералног секретара УН


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Како је ЕУ ушла у посао „промене режима“

* Обавезна поља