Како је Тадић постао други Чедомир Јовановић

„Србија треба да размишља о чланству у НАТО-у и да правно регулише права ЛГБТ популације.” Нема у овој изјави ништа чудно или ново, посебно ако је од Чедомира Јовановића. Али није. Претходни цитат сумира недавне речи Бориса Тадића, бившег председника Србије, који то за време трајања државне функције ниједном није изрекао јавно. Сада, као лидер опозиционе Социјалдемократске странке, изгледа да мења курс. У априлу је почео да говори о НАТО интеграцијама, док је јуче изјавио да се залаже за легализацију истополних бракова и могућност да такви парови усвајају децу.

„Ја сам (за време председничког мандата) заступао становиште да држава вероватно не би требало да дозволи усвајање деце у истополним браковима. Данас мислим да је више аргумената да се и то може одобрити, по регулисаној процедури”, казао је Тадић за Бету, признајући да је „сада можда и кориговао” неке од својих ранијих ставова.

Тако се, а вероватно не само због тога, квалификовао за савез са Јовановићевом Либерално-демократском партијом (ЛДП), која се за овакве идеје залаже од оснивања, пре 10 година. Овакво приближавање ставова заправо је одјек њиховог заједничког похода на цензус, који ће бити озваничен данас.

Али, зашто Тадић сада постаје „верзија 2.0” Чедомира Јовановића, то јест зашто једна парламентарна странка на чијем је челу некадашњи станар Андрићевог венца саображава политику и реторику партији која на прошлим изборима није досегла цензус? Није ваљда да ЛДП сада има већи коалициони капацитет од СДС-а?

За то што је Тадић кренуо ка Јовановићу, а не обратно, разлог је, према мишљењу политичког аналитичара Дејана Вука Станковића, то што лидер СДС-а жели да профилише своју странку и представи се као већи европејац од напредњака.

„Он жели да заштитни знак његове партије буде оно што се везује за европски пут Србије, чији су саставни део НАТО и потпуна легализација ЛГБТ права. И СДС и ЛДП желе да се представе као нека врста аутентичних проевропских партија, мислећи да Европа као вредност и циљ политике Србије фигурира код једног дела бирачког тела који је некад подржавао ДС и ЛДП”, истиче Дејан Вук Станковић.

Савез две странке, чини се, својим бескомпромисним евроатлантским ставом не жели само да опонира проевропској политици владе већ и тренутно највећој опозиционој странци сличне оријентације. Реч је о партији матици, која је и Тадића и Јовановића лансирала у политичку орбиту и коју су њих двојица пре два дана позвали да им се придружи у заједничком наступу „грађанског блока” у настајању. Узалуд. Демократска странка им се неће прикључити, што је јуче поновио и њен лидер Бојан Пајтић.

„Ми нисмо променили став (према коалицији СДС–ЛДП). Не бих га даље образлагао јер не желим од тога да правим тему. Ми се концентришемо на власт”, рекао је Пајтић.

Поменути став демократа гласи да ће савез СДС-а и ЛДП-а бити под покровитељством Александра Вучића, јер се обе странке које га чине не упињу да критикују владу.

Демократе ће се због тога држати по страни, баш као и њихова делегација пре два дана на прослави десетогодишњице ЛДП-а у Дому омладине. Док се Тадић, као специјални гост на слављу, срдачно изгрлио с домаћином Јовановићем, званице из ДС-а – Гордана Чомић, Александра Јерков и Бранимир Кузмановић – посматрале су тај излив присности из ћошка сале. Пајтић није намерно бојкотовао рођендан ЛДП-а – каже да би им се и сам придружио да није у исто време имао гостовање на ваљевској телевизији.

Можда ће бити на следећој прослави, никад се то не зна на српској политичкој сцени. Нико 2005. не би могао да замисли овако срдачан загрљај Тадића и Јовановића, пошто је оснивач и лидер ЛДП-а те године избачен из Тадићевог ДС-а. Претходно је изгубио трку за потпредседника демократа и то после, најблаже речено, чудног гласања. Која их је то сила, осим намере да пређу цензус, сада спојила?

У кумовању овој сарадњи, Дејан Вук Станковић не би искључио разне унутрашње и спољашње утицаје, али сматра да овај савез није конструкција неког центра моћи већ логичан потез чији је циљ да опстану на сцени.

„Такође, дилеме око НАТО-а и Косова се и без СДС-а и ЛДП-а намећу саме по себи. Ово је покушај да се некадашњи политички ривали освеже у неком другом контексту, с циљем да се анимира политички пасиван део бирачког тела који је некад гласао за Тадића и Јовановића, односно ДС и ЛДП”, истиче овај аналитичар.

Одбијање ДС-а да им се прикључи за њега је очекивано, јер су вође ЛДП-а и СДС-а у последње две године у ривалству с том партијом.

„Ти сукоби су постојали без обзира на сличност појединих уверења три странке. Такође, Тадић је објективно оштетио демократе у финишу прошле изборне кампање и то је нешто преко чега ДС не може да пређе”, закључује он.

Бар не у овом изборном циклусу.

Извор: Политика