leon kojen 1„У тражењу новог” наслов је нове књиге Леона Којена (Чигоја штампа, 2015), која читаоца на један специфичан, суптилан а свеж начин враћа у плодну прошлост, време у којем су стварали Дис, Ракић, Дучић, Исидора Секулић… Индивидуализам у српској култури с почетка 20. века, либерални дух Српског књижевног гласника, критички принципи Богдана Поповића, модерност и модернизам – поглавља су која нуде одговор на питање који су истински разлози процвата српске културе тога доба. Наш саговорник аутор је више књига из области филозофије и теорије књижевности, филозофију је докторирао на Оксфорду. До 2003. предавао је естетику и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду, а од тада па до прошлогодишњег одласка у пензију предавао је историју филозофије и естетику на Филозофском факултету у Београду.

Зашто сте одабрали да пишете баш о периоду од краја 19. века па до почетка Првог светског рата?

Више је разлога за такав избор. Књижевно, то је велико а још увек у многоме занемарено доба наше књижевности: ко, рецимо, осим стручњака зна за „Беспуће” Вељка Милићевића, стварно један од најбољих српских романа? Што је још занимљивије, то је можда једино раздобље у модерној српској историји када су књижевност и теоријска мисао прожете истим духом. Зато књига не говори само о књижевности него и о идејама које су заједничке писцима и мислиоцима тога доба, Слободану Јовановићу и Богдану Поповићу ништа мање него Ракићу, Дучићу или Ускоковићу. Најзад, у српском књижевном и интелектуалном животу мало кад је било толико талентованих људи јаке индивидуалности као у том периоду. Вреди се запитати зашто је тако.

Анализирате политичку климу и стваралаштво наших писаца, указујете на важност два принципа – индивидуализма и либерализма. Посебно истичете утицај Џона Стјуарта Мила, који је међу првима тврдио да до истине долазимо само кроз слободно сучељавање различитих мишљења…

Мада се о томе досад није писало, Мил је својим либерализмом и индивидуализмом најдубље утицао на кључне интелектуалце овога доба, Слободана Јовановића и Богдана Поповића. Милов принцип да сваки појединац има право на слободно испољавање своје индивидуалности у мишљењу и делању, све док тиме не наноси штету другима, налази се како у основи њихових идеја о културном и социјалном напретку, тако и у основи програмске концепције Српског књижевног гласника, до данас вероватно најбољег српског часописа. Излажући ту концепцију у прва два броја Гласника, Поповић не заступа неки посебан књижевни и естетички програм, како то обично чине покретачи нових часописа. Напротив, он у Миловом духу отвара врата свим књижевним талентима, инсистирајући једино на дубљем упознавању српских писаца са великом традицијом светске књижевности. Тај „књижевни либерализам”, како су га звали Поповић и Скерлић, омогућио је Гласнику да и у својој „првој серији”, до 1914, и у својој „новој серији” у међуратном периоду, окупи најбоље српске писце и објави њихова најзначајнија дела, од Ракићевих и Дучићевих песама до најбољих Андрићевих прича и прве књиге „Сеоба” Црњанског.

„Истински индивидуалист” је, каже Скерлић а Ви га цитирате, „сејач истина” и „покретач напретка”, „он је развио своју личност, подигао је на висину слободне и критичке мисли” и спреман је да „слободна духа и крепке душе изађе на велико поприште живота”. Звучи ли овај опис у нашем добу општег комформизма као утопија?

Сигурно, али управо зато треба се над њим замислити. Доба пред Први светски рат било је свуда у Европи крајње индивидуалистичко. Иза вере у достојанство појединца и у његову моћ да нешто промени у свету око себе стајале су различите идеје: класични либерализам, Толстојев анархизам, Ничеова филозофија, Жоресов социјализам (на који се овде ослања Скерлић). Та вера у појединца и у слободу, као основну политичку вредност, нестали су у Европи пред ужасима и кланицом Првог светског рата. Али оно што их је заменило следећих деценија – идеологије у којима су покрет и колектив били све, а појединац ништа – било је свакако далеко горе. Нажалост, слом тоталитарних идеологија у Европи (десних на крају Другог светског рата, левих с падом Берлинског зида) није повратио праву веру у појединца, ни у великим европским друштвима ни код нас. На срећу, чини ми се да то почиње да се мења. Покрети као што су Сириза у Грчкој или Подемос у Шпанији учествују на изборима, али то нису обичне странке: њих добрим делом чине појединци који не пристају да буду само део гласачке машине.

Дакле, ипак постоје „острва” на којима има простора за слободу да будемо оригинални, да насупрот политичкој моћи на пиједестал ставимо достојанство појединца?

И у политичкој и у културној сфери у Европи се таква „острва” стално појављују и стално нестају, јер их упијају у себе комерцијализована култура и рутинска демократија (рутинска, јер изборни механизам више не утиче на кључне политичке и економске одлуке које се у основи доносе другде, у Вашингтону, Бриселу или Берлину). Али, ако не покушате, нећете ни успети: зато су очи оне Европе којој је стало до слободе данас упрте у Грчку, потпуно независно од тога колико се слажу са Сиризином левичарском идеологијом.

У књизи говорите и о томе како је Слободан Јовановић схватао улогу државе, поред осталог и њену културну мисију док Србија данас још увек нема дефинисану културну стратегију?

Слободан Јовановић је, под Миловим утицајем, сматрао да држави треба поверити да обавља низ послова од општег интереса када се покаже да се они не могу обавити деловањем тржишта и приватне иницијативе, међу њима и оне који се тичу образовања и културе. Жалостан је парадокс да се један век касније у Србији тако мало чини за кључне институције у овој области. За друштво у целини било би далеко боље озбиљно улагати у образовање и културу, јер је то право улагање у будућност, него оклевати са болном реформом јавног сектора, која се ионако мора обавити пре или касније.

Сматрате ли да либерални дух, којим су почетком 20. века биле прожете и политика и култура у Србији, има нешто да нам каже и данас?

Ја сам у то сигуран и верујем да моја књига посредно показује и зашто је тако. Али, либерални дух постоји у једном друштву само ако његова културна и интелектуална елита искрено верује да се вреди залагати за слободан јавни живот и учествовати у њему са жељом да се допринесе општем напретку. Кључни ангажман интелектуалаца ту ништа не може да замени. Чак и када су сами интелектуалци, политичари данас нигде немају ни мотива ни времена да се тиме баве. То је посао за нас саме, ако желимо да се садашња културна пустош и интелектуални конформизам замене нечим бољим.

Шта је довело до тога да су српски интелектуалци тада говорили док данас радије ћуте?

Навика послушности створена међу огромном већином интелектуалаца за пола века комунистичке власти учинила је своје. Вероватно се без тога не може објаснити чињеница да се данас о многим виталним питањима код нас не води права дебата. Политичка ситуација каква данас постоји у Европи, од Украјине до Грчке, у Србији у добу пред Први светски рат била би предмет озбиљних анализа и јавних расправа: оно што уместо тога данас имамо у јавности у најбољем случају је опредељивање „за” или „против”, без правог покушаја да се ствари дубље разумеју.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Леон Којен – Сириза и Подемос Враћају веру у појединца

* Обавезна поља