Лоша година за Петра Порошенка

„У садашњим условима народу Украјине могуће је упутити тек – сажаљење”, речи су које је написао канадски новинар Роџер Енис. Енис се огласио поводом годишњице председниковања Петра Порошенка другом по величини европском земљом – Украјином – на чије чело је дошао после пуча у Кијеву крајем 2013. и свргавања са власти регуларно изабраног шефа државе Виктора Јануковича.

Каква је била Порошенкова година? Рекло би се – катастрофална. Од већине обећања које је давао током предизборне кампање, попут окончања грађанског рата на истоку земље, убрзања европских интеграција, опоравка економије и сл., ништа није испуњено. Да не помињемо дефинитиван прелазак Крима под јурисдикцију Руске Федерације. У воду је пало и обећање да ће Украјинци од 1. јануара 2015. у земље ЕУ моћи да путују без виза. И опет промашај. Као и онај да ће уколико буде изабран, прво посетити немирни Донбас. До данас тамо није крочио. А и зашто би стављао главу на коцку, када је то посао за хиљаде момака украјинске званичне армије.

Украјинци данас живе горе него икада, земља је до гуше у дуговима и на самом је прагу банкрота, корупција је достигла свемирске размере, о европским интеграцијама нема ни речи (што и није кривица саме Украјине), рат је однео више од 6.000 младих живота и делове земље претворио у прави пакао. И што је најгоре, својом неодговорном политиком Порошенко је успео да на подручју сопствене домовине изазове прикривени сукоб две најмоћније силе света – Русије и САД, не водећи рачуна о чињеници да опоравку Украјине, у сваком погледу, кључно може да допринесе искључиво Русија, а никако бирократе из Брисела и Вашингтона.

„Украјина је најочигледнији пример тога да влада обећава једно, а ради друго”, истиче Енис. Додуше, има и изузетака. Бројност украјинске армије знатно је повећана као и њено финансирање. Забрањени су совјетски празници, а за хероје су признати доказани помагачи нациста из Другог светског рата.

Данас Украјинцима предстоји тежак посао: донети одлучне политичке мере како би разрешили нагомилане проблеме. Са садашњом владајућом елитом која се свакога дана уплиће у ново врзино коло излаз из невоља је немогућ. О томе сведоче и све чешћи антивладини митинзи на кијевском тргу Мајдан, оном истом на којем је маса пре нешто више од годину дана клицала против тадашњег председника Виктора Јануковича.

Можда је највећу грешку Порошенко направио убедивши себе да ће ЕУ пригрлити Украјину, а НАТО је примити у своје редове. При томе је сметнуо с ума да најјачим европским економијама (немачкој, француској, британској…) није потребна тако велика земља која би потенцијално представљала великог конкурента на тржишту. Јер Украјина није сировински сиромашна, осим што је у потпуности зависна од руског гаса, а њени радници спремни да раде за много мање плате од суседа Европљана.

Са друге стране, улазак у западну војну алијансу представљао би бацање рукавице у лице Русији, претворивши Украјину у најближег противника и тиме најпогоднију мету за гађање. А на шта би то личило могло је да се види и на недавној паради, одржаној у Москви поводом 70. годишњице окончања Другог светског рата.

Укратко, Украјина данас нема ни један адут са којим би могла да конкурише и много мањим државама. Сем тога, земља у којој се води грађански рат тешко да може бити привлачна за стране инвеститоре. Недавна одлука ЕУ да Кијеву додели помоћ од 1,5 милијарди евра само је кап у мору потреба које бивша совјетска република данас има.

„Краљ чоколаде”, како су Порошенка углавном називали због послова са кондиторским производима, не само да није засладио живот обичних Украјинаца, него га је додатно загорчао. Питање је докле ће они то да трпе. Председник (изабран 25. маја 2014) увелико је изгубио поверење и својих бирача и спољног света. Чак су и неки његови потенцијални партнери попут бивше премијерке Јулије Тимошенко тога свесни и полако окрећу другу карту.

Према оцени Владимира Жарихина, председавајућег Института земаља чланица СНД (Савез независних држава, настао по распаду Совјетског Савеза), „Порошенко је обећао мир, а шта сада имамо? Неодрживо примирје, које управо он саботира. Обећао је и стабилизацију економије, а она се уместо тога нашла у колапсу и у сталном је паду”.

Проблем Украјине јесте у томе што сваки даљи корак њене владајуће структуре зависи од утицаја споља. Ова велика земља као да је изгубила део суверенитета и принуђена је да лавира између планова Европске уније, предизборних надметања у САД и кључног играча на овим просторима – Русије.

Да ли би нека нова револуција, попут оне на Мајдану, могла да поправи ствари – тешко је рећи. Јер Украјина није више земља која рачуна на сопствене снаге. Напротив, ослања се на олако дата обећања са Запада. А ту перспектива није баш блистава.

Извор: Политика